Da nije bilo one predstave sa odbijanjem Aleksandra Vučića da se odazove pozivu na proslavu 20. godišnjice nezavisnosti Crne Gore, zapamćene po nizu diskutabilnih izjava (od „naravno da neću učestvovati, bilo bi me sramota, pljunuo bih sebi i svom narodu u lice“, do „izvinite što smo vas voleli više nego vi nas“) teško da bi se neko setio da je današnja Srbija, ovakva kakva je, stvorena 5. juna 2006. godine. Tada je, naime, usvojena odluka kojom je postala sukcesor dotadašnje Državne zajednice Srbija i Crna Gora, upokojene na dve nedelje ranije održanom referendumu o nezavisnosti Crne Gore.
Odluka neophodna za zaokruženje srpske državnosti doneta je s mukom – iz drugog pokušaja i uz jedva napabirčenu poslaničku većinu od 126 glasova (od ukupno 250). Namučenu formu pratila je i žalosna simbolika – zastavu Srbije, bez trunke svečarskog duha, na skupštinski jarbol podigao je domar.
Dan kasnije, 6. juna, održan je popravni ispit iz oblasti državnog protokola: pred Ministarstvom odbrane u Birčaninovoj ulici, u delu zgrade koji NATO nije srušio, orkestar Garde poslednji put odsvirao je himnu Hej, Sloveni, a plavo-belo-crvena trobojka spakovana je i poslata u muzej. Poslednji simboli Jugoslavije, te „mrske tamnice naroda“ poslati su u istoriju i sve je procvetalo. Samo što nije.
To sanjano „cvetanje“ upadljivo nedostaje pre svega u Srbiji – za razliku od, recimo, Crne Gore, koja je i u junu 2006. bila već skoro deceniju suštinski nezavisna, a danas je na odličnom putu da svoj trnoviti i u mnogim aspektima neslavni put ovenča ulaskom u Evropsku uniju. Upravo to velika većina njenih građana, oštro podeljenih po brojnim pitanjima, i dalje želi.
Srbija ne zna čak ni odakle je pošla (revizija istorije je u punom zamahu), pa skoro da je logično da nema ni jasnu ideju gde je krenula, odnosno, u kom i kakvom širem kontekstu vidi sebe i šta namerava tim povodom da učini.
Srbija, s druge strane, ne zna čak ni odakle je pošla (revizija istorije je u punom zamahu), pa skoro da je logično da nema ni jasnu ideju gde je krenula, odnosno, u kom i kakvom širem kontekstu vidi sebe i šta namerava tim povodom da učini. A nije joj sasvim jasno ni dokle je u aktuelnom trenutku stigla, pre svega usled izloženosti zastrašujućem propagandnom eksperimentu in vivo sa ciljem potpunog izvrtanja stvarnosti.Dobar deo polarizovanog srpskog društva zato, sve verujući svojim (TV) očima, više ne veruje ni sopstvenom novčaniku, a kamoli drugim nepobitnim činjenicama, poput onih na koje ukazuju kalendar i geografski atlas.
Ukratko – vrtimo se ukrug i tonemo sve dublje. Od rođendanske čestitke, zato, primerenije deluje poželeti sreću, hrabrost i mudrost svima koji pokušavaju da ozdrave zajedničku nam domovinu, sa zvaničnom dijagnozom „zarobljena država“.
