Dom nema cenu, kredo je Udruženja građana „Stanari Terazijske terase“, aktuelizovan nedavnim zvaničnim početkom pripremnih radova na kopanju tunela između Savske i Dunavske padine. Da će njihove kuće biti srušene oni su saznali slučajno, preko medija, još 2018, a uoči javnog uvida u tadašnji Plan detaljne regulacije tunela. Konačna verzija tog dokumenta usvojena je nedavno, 27. aprila, zapravo prepisujući plan proširenja Beograda na vodi, usvojen odlukom Vlade 2025. godine.
„Ni u jednom od tih dokumenata nema naših kuća, sa oko 200 porodica, već je ceo potez između ulica Kraljice Natalije i Gavrila Principa, oivičen Kameničkom i Ličkom, prikazan kao zelena površina sa svrhom javne namene“, navodi Ivan Šćekić, predsednik Udruženja. Zabunu unosi to što su neki od objekata izuzeti od rušenja, ne prateći logiku prostora, kao ni navedenih dokumenata. Logika se možda može nazreti u manjku novca za eksproprijaciju, iako je zvanično objašnjenje da date kuće neće biti ugrožene izgradnjom podzemne saobraćajnice.
U tu tvrdnju udruženi građani sumnjaju jer ispitivanje terena, „izuzetno nepovoljnog za urbanizaciju“, nije izvršeno prilježno, već će se „istraživanja uraditi naknadno“, kako piše u PDR-u.
Kako onda da mirno spavaju stanari kuća trenutno izuzetih od rušenja?
Ni oni koji su u ovom mahu predviđeni za raseljavanje nisu bez briga, čak naprotiv: u jeku je cenkanje oko cene kvadrata na najekskluzivnijoj mogućoj lokaciji. Od početnih, sramnih oko 1.500 evra po kvadratnom metru, koliko eventualno staje starogradnja u Krnjači ili Batajnici, stiglo se do duplo veće svote, i dalje nedovoljne da stanari Terazijske terase obezbede nekretnine istog kvaliteta na istoj ili sličnoj lokaciji, što im po zakonu sleduje.
„A šta je sa troškovima na ime prenosa apsolutnih prava, notara, agencijske provizije, preseljenja, eventualne kupovine novog nameštaja? Zar mi sopstvenim novcem treba da finansiramo javni interes, predviđen planskim dokumentima“, pitaju se naši sagovornici.
Zatiranje kulturnog identiteta
Deo njihovog revolta odnosi se na saznanje da je država u slučaju projekta izgradnje metroa daleko pravednije obeštetila vlasnike nekretnina, što dovode u vezu sa usvajanjem evropskih standarda u tom projektu. A oni bi morali da budu primenjeni upravo na njihovu situaciju. Jer, „za razliku od drugih primera eksproprijacije, rušenjem njihovog kvarta gubi i Beograd, potirući deo svog kulturnog identiteta“, kako naglašava Saša Stanković, potpredsednica Udruženja. Pri tome Stanković misli na idiličnu atmosferu druženja i međusobne podrške, ali i istorijski značajne objekte, i to u zaštićenoj istorijskoj celini u srcu Beograda.
Šta prestonica ipak dobija? Ispunjenje vekovnog sna urbanista, da se centar spoji sa savskim priobaljem. U toj težnji, raspisan je međunarodni konkurs 1929, a prvu nagradu dobio čuveni arhitekta Petar Dobrović, projektujući kaskadni perivoj od Hotela „Moskva“ do savske obale. Međutim, sad je ta obala pretvorena u šumu oblakodera, sa stalno ničućim novim izdancima, i to pod šapom Beograda na vodi.
Njegovim širenjem, prema izmenama i dopunama Prostornog plana područja posebne namene iz 2025, i ta zelena padina dobiće nacionalni značaj, premda do nje neće dopirati ni dašak vetra, zbog pomenute hiperurbanizacije. „Sve zagađenje iz tunela će se ovde zadržavati“, Šćekić ističe fakat koji nije pomenut u planskoj dokumentaciji. A trpeće ga šetači zelenim koridorom, koji će nas koštati čak 300 miliona evra.
„U planskom dokumentu proširenja Beograda na vodi navodi se planirani trošak raščišćavanja terena i privođenja nameni zelene površine u iznosu od 250 miliona evra, što ne uključuje izdatak na ime raseljavanja. Do navedene ukupne svote došli smo sabiranjem te brojke sa zbirom kvadrata predviđenih za eksproprijaciju iz katastra, uključujući i zemljište, a pomnoženih sa prosečnom cenom kvadratnog metra“, ističe Šćekić.
Jedini objekat koji nije planiran za rušenje je stara turska kuća na dnu Kameničke, pod prvim redom zaštite, za koju građani veruju da će se srušiti sama od sebe – čim čuvena „krtica“ navali na brdo
S druge strane, u PPPPN-u se pojavljuje novi ugostiteljski objekat, koji će zauzeti 20 odsto površine trenutnog parka od Hotela „Moskva“ do Ulice kraljice Natalije. Nešto niže, a iznad ulaza u budući tunel (po novom planu – iznad parka kod Ekonomskog fakulteta), izgradiće se Kontrolno-komandni centar od 3.000 kvadrata, sa sve konferencijskom salom, „kao da je u pitanju projekat NASA-e“, kako udruženi stanari zapažaju.
Njih ipak više brine vlastita sudbina, jer pored javnog, postoji i lični interes, u šta svakako spada pravo na dostojanstven krov nad glavom. Na nečupanje iz korena, kad čovek drastično menja ustaljene navike – nagore. Međutim, boreći se za sopstveni interes – podnošenjem primedaba na planove, pokretanjem inicijativa za njihovo obustavljanje, pisanjem mejlova, podnošenjem tužbi, oni se bore i za očuvanje istorijskog i kulturnog nasleđa prestonice, na koju se PDR i PPPPN ne obaziru, dok ga plan rušenja potpuno obesmišljava.
„Taj plan je donet a da nijedna suštinska primedba stručnih udruženja i građana nije usvojena“, kaže Tatjana Novaković, članica i jedna od osnivača udruženja. Svoj stav i stav svojih komšija o urušavanju istorijskog jezgra potkrepljuje vođenjem kroz Kameničku.
Nelogičan plan raseljavanja
„Vidite, ova kuća dr Ljubice i Leonida Kaverznjeva, bila je najstarija privatna kožno-venerična ordinacija na Balkanu. U njoj je živeo i preminuo pesnik Aleksandar Sekulić, osnivač književnog pravca klokotrizma, a poznat po pesmi ’Majstori u kući’ koju recituje Aleksandar Berček u filmu Majstori, majstori“, ona nam drži čas iz poznavanja prošlosti ovog dela metropole.
Ta prošlost podrazumeva nasleđe zanata vezanih za blizinu (bivše) železničke stanice i savskog pristaništa, tvoreći kvart prizemnih i jednospratnih kuća, sa magacinima i magazama, i dvorištima skrivenim od pogleda prolaznika, što će izgradnjom tunela listom nestati. Jedini objekat koji nije planiran za rušenje je stara turska kuća na dnu Kameničke, pod prvim redom zaštite, za koju građani veruju da će se srušiti sama od sebe – čim čuvena „krtica“ navali na brdo (inače, još nedopremljena iz Kine, a naručena 2025, za ko zna koliko desetina hiljada evra, po nezvaničnim podacima).
Još drastičnija nelogičnost može se primetiti u konglomeratu objekata na broju 41 iste ulice, Gavrila Principa. Pa dok je najupadljivija zgrada u stilu art dekoa, sa elementima akademizma, obnovljena krečenjem u nežni tonalitet žute i plave, u planu za rušenje, iz njega je izuzet skup baraka na istoj adresi. A mogao bi i vetar da ih oduva, da nije zaustavljen širenjem Waterfronta.
Semiramidini vrtovi
Inače, gledan iz vazduha, ceo taj potez od 170 ari, sigurno je nalik Semiramidinim vrtovima. „Imali smo ideju da povežemo sva dvorišta i napravimo javni prostor u kom bi građani uživali u određeno doba dana, ali u aktuelnim okolnostima niko se ne usuđuje da u bilo šta investira“, Stanković napominje.
S druge strane, stanari pojedinih zgrada izuzetih od rušenja, u Kraljice Natalije i drugim ulicama, jedva su se izborili za pravo da poprave krov ili lift, ali ne i da nadgrađuju postojeći objekat. Koji se, da ponovimo, ne vidi ni u jednom od planova.
Ti, sistemski nepriznati ljudi, ipak postoje i druže se vrlo aktivno. Imaju privilegiju da mogu da trknu do pijace Zeleni venac i vrate se punih cegera, a da su zaboravili novčanik kod kuće. Poverenje vlada i među raznim generacijama stanara pomenute parcele (u Gavrila Principa 41), gde se zajednički slave rođendani, razmenjuju kolači i pomaže vremešnijim komšijama. „I kakav novac nama to može da nadoknadi“, pita se Stanković.
U svom podnesku stanari ukazuju na praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj se „svako zadiranje u pravo na dom mora temeljiti na stvarnom javnom interesu i biti proporcionalno cilju“
Tu opet stižemo do eksproprijacijskih uslova, još nepovoljnijih po cenu zemljišta, ovde ekskluzivno u privatnom vlasništvu. Za kvadrat svojih bajkovitih dvorišta, Grad stanarima nudi 1.500 evra, što nije dovoljno ni da se nadoknade troškovi selidbe, a kamoli notara, agencija… i na kraju – duševnog bola za izgubljenim. „U ime tunela koji će možda umanjiti saobraćajni kolaps u prestonici, a
postojale su jeftinije alternative, kao i u ime tzv. zelene površine, presečene gabaritnim betonskim objektima“, ona poentira.
Stanari Terazijske terase, bilo da su predviđeni za raseljavanje, ili će ih to (kako slute) kasnije stići, ovo vide kao eklatantni primer „investitorskog kolonijalizma“ što potresa prestonicu. Zato su svom sloganu sa početka teksta, pridodali „dom nije plen“, vizuelno opremili poruku i istakli je na bilbordu na bočnoj fasadi zgrade u Kraljice Natalije 14.
Možda ovaj čin nekom deluje naivno, a svakako neučinkovito, kakve su i tužbe i žalbe po raznim osnovama koje su stanari podneli raznim institucijama, a koje ne odlažu izvršenje – čak i ako bi kasnije bile usvojene. Nije pomogla ni inicijativa Ustavnom sudu, podneta oktobra 2025, zbog izmena Prostornog plana za Beograd na vodi, kojima se predviđa rušenje postojećih zgrada radi formiranja novog parka. U tom podnesku stanari ukazuju na praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj se „svako zadiranje u pravo na dom mora temeljiti na stvarnom javnom interesu i biti proporcionalno cilju“.
Nema hoću-neću
„Mi razumemo da kod eksproprijacije nema hoću-neću, i da će nas sve raseliti u nekom momentu, ali se i dalje čudimo od kakvog je to javnog interesa rušenje starog gradskog jezgra radi izgradnje parka, zbog stogodišnje ideje koja više nema smisla“, zapaža Šćekić.
Živeći od danas do sutra – koje ne mogu da predvide, kao ni eventualni kupci njihovih domova, što im drastično obara cenu, stanari Terazijske terase posve su sluđeni. Kao kad „majstori, majstori“ uđu u kuću, prema Sekulićevim klokotrističkim stihovima. Ali se duhom ne predaju. Kao čin moralne pobede (u ovo vreme opšteg nemorala, pa i na nivou institucija) planiraju oproštajnu žurku, u već opisanom čarobnom dvorištu. „Ako ništa drugo, da se po nečemu zapamti da je ovaj kvart postojao“, zaključuje Stanković.
Šta o nepravdi po uzbunjene građane, i samu prestonicu, misle nadležni u Skupštini grada, nismo uspeli da saznamo do zaključenja ovog broja Radara, ostavši bez odgovora na pitanja. I da smo ih dobili, ne bi u njima bilo razumevanja, već isključivo citiranje planova, prema našem iskustvu sa javnim institucijama.
