Osnovnu dužnost i ulogu sudija i sudstva u društvu, koja mora postojati da bi društvo i državni poredak bili stabilni, je propisana odredbom člana 4 Ustava Republike Srbije, koja glasi: Pravni poredak je jedinstven. Uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Odnos tri grane vlasti zasniva se na međusobnom proveravanju i ravnoteži. Sudska vlast je nezavisna.
Dakle, civilizacijskim razvojem smo došli od plemenskih zajednica, preko polisa, feuda i raznih imperija, do demokratski uređenih zemalja zapadne hemisfere, evropsko-kontinentalnog tipa, kojoj, kako vrlo decidno kaže čl. 1 Ustava Republike Srbije, pripada i Srbija. Zajednička odlika svih ovih društvenih zajednica, od samog početka, jeste postojanje pravila, kojih se pridržavaju svi članovi zajednice, kako bi tako osigurali svoj opstanak, te sankcionisanje članova koji krše pravila.
U početku nije bilo definisano ko stvara pravila, ko ih sprovodi, a ko sankcioniše. Te uloge su uglavnom bile razdvojene, ne samo u staroj Grčkoj i Rimu, kao razvijenim tipovima društva, već čak i u srednjevekovnim imperijama (videti čl. 172 Dušanovog zakonika). Razvojem društva kroz hiljade godina došlo je do konačne podele na tri grane vlasti, u kojoj zakonodavna vlast stvara pravila, izvršna vlast ih sprovodi, a sudska vlast nadzire primenu pravila i sankcioniše nepoštovanje istih, a sve tri grane vlasti treba međusobno da se kontrolišu.
Međutim, bitno je zapaziti da se poslednjih decenija u Srbiji dešava upravo suprotan, retrogradan proces, kojim se poništava ova civilizacijska tekovina podele vlasti na tri grane, putem procesa stapanja dve političke grane vlasti, izvršne i zakonodavne, čime je onemogućeno njihovo pravilno ustavno funkcionisanje i bilo kakva ravnoteža između te dve grane vlasti.
Situacija u kojoj Narodna skupština poziva ministra ili premijera na odgovornost, pa čak i situacija u kojoj se zakoni donose na procesno ispravan način, uz učešće svih relevantnih subjekata, su postale prosto nezamislive i nedostižne, što je nazadovanje vidljivo golim okom, ali i konstatovano od strane međunarodnih institucija. Posledice toga ćemo tek da doživimo (sudeći po najavama koje čitamo u medijima o zamrzavanju milijardu i po evra iz pristupnih fondova koje su nam bile namenjene za reformske procese).
Bitno je zapaziti da se poslednjih decenija u Srbiji dešava upravo suprotan, retrogradan proces, kojim se poništava civilizacijska tekovina podele vlasti na tri grane, putem procesa stapanja dve političke grane vlasti, izvršne i zakonodavne, čime je onemogućeno njihovo pravilno ustavno funkcionisanje i bilo kakva ravnoteža između te dve grane vlasti
Ono što je išlo otežano sve ove decenije, jeste proces “stapanja” i stavljanja pod apsolutnu kontrolu i trećeg stuba – sudske vlasti, jer stalnost sudijske funkcije, kao i struktura sudijskih kadrova koja zahteva poseban profil, ne samo pravničkog obrazovanja, već i slobodoljubivog i pravdoljibivog karaktera, u tome predstavlja prepreku. U tu svrhu “stapanja” sve tri grane vlasti u jednu, imamo uvedene članove pravosudnih saveta koje bira Narodna skupština, pod nazivom “istaknuti pravnici”, a koja kategorija je pre svega zbog svoje nedefinisanosti, nepreciznosti i uopšteno nemogućnosti objektivnog utvrđivanja sadržaja ovog pojma (što za posledicu ima nemogućnost objektivnog rangiranja “istaknutih pravnika”, ili rangiranja značaja svih pravničkih zanimanja koje bi možda i imale objektivan interes da učestvuju u izboru sudija ili tužilaca), široko otvorila vrata za mogućnost „infiltracije“ političke vlasti u pravosudne savete, zatim imamo ministra pravde u Visokom savetu tužilaštva, te imamo (zasada) bezuspešan pokušaj da se uvede „jedna tačka ulaska u pravosuđe„.
U tu svrhu je iskonstruisan i osnovni „alat“ političkih grana vlasti u nameri da, ako već ne mogu da pripoje, onda bar da neutrališu sudsku granu vlasti, a koje se sastoji u nametanju dogmatske zablude da je sudijama zabranjeno svako komentarisanje i učešće u političkom i društvenom životu. Ova dogma se sprovodi logičkom greškom zvanom “zamena teza”, kojom se upravo osnovna društvena i ustavna uloga sudske vlasti proglašava “zabranjenom političkom aktivnošću”, i razlogom za razrešenje sudije.
Specifičnosti sudske vlasti
Da bi se ova logička greška raskrinkala i eliminisala, prvo se mora poći od ustavne uloge sudske grane vlasti u našem društvu.
Društvena i ustavna uloga sudske grane vlasti jeste da bude jedini stalni noseći stub vlasti, čiji zadatak je obezbeđenje primene pravnih propisa i vladavine prava, te kontrola druga dva stuba čiji se sastav periodično menja, obično na 4 godine. Upravo ta stalnost sudijske funkcije, perspektiva trajnosti, i oslanjanje na lične kvalitete sudije, kao što su stručnost i dostojnost, omogućavaju da se štite trajne vrednosti i stabilnost društvenog poretka, koji počiva na vladavini prava, i obavezama koje su propisane Ustavom Republike Srbije, međunarodnim konvencijama, zakonima i drugim pravnim propisima.
Podmeće se neutemeljena teza da je svaka kritika političkih vlasti nedozvoljena politička aktivnost. Tu podmetnutu tezu nameće ona grana vlasti koja jedina ima neposrednu korist od toga da bilo kakvo spominjanje činjenica, da su npr. politički funkcioneri prekršili Ustav ili zakon, bude kvalifikovano kao zabranjeno političko delovanje
Posebno upućujem na opis „dostojnosti“ koji se nalazi u čl. 50 Zakona o sudijama, u kojem se jasno naglašava da ne samo da sudija mora da poseduje te osobine već mora da se u skladu s njima i ponaša. Misli se ne računaju, ni najlepše, ni najgore, već samo dela. Pravosuđe je dakle čuvar vladavine prava, pravne države, ljudskih prava i propisa, te je dužno da sankcioniše kršenje istih. Drugi korak se sastoji u razgraničavanju između dozvoljene i nedozvoljene političke aktivnosti sudije, a koju granicu je često teško uspostaviti iz razloga što se podmeće neutemeljena teza da je svaka kritika političkih vlasti nedozvoljena politička aktivnost. Tu podmetnutu tezu nameće ona grana vlasti koja jedina ima neposrednu korist od toga da bilo kakvo spominjanje činjenica, da su npr. politički funkcioneri prekršili Ustav ili zakon, bude kvalifikovano kao zabranjeno političko delovanje.
Ustav, zakoni i zakonito funkcionisanje institucija, nisu politička pitanja, već pravna pitanja. Argument političkih funkcionera koji suštinski tvrdi:
“Kad član ili članovi sudske grane vlasti kažu da sam ja, kao politički funkcioner, kršio Ustav ili zakon, oni ne vrše svoju ustavnu kontrolnu funkciju, već politički deluju, jer hoće da me smene, a to je zabranjeno”,
potpuno isparava kao dimna zavesa (kakva jeste), uz upotrebu kontraargumenta:
„Ako sudstvo ne izvrši svoju ustavnu kontrolnu ulogu i ne ukaže na kršenje propisa, onda upravo politički deluje u korist političkih funkcionera čije kršenje Ustava i zakona je oćutao, jer validira njihove očigledno nezakonite postupke u očima javnosti, i time omogućava da tu validaciju ističu u svojoj političkoj kampanji kao pozitivnu ocenu njihovog rada.“
Granice između dozvoljenog i nedozvoljenog političkog delovanja sudija
Granice dozvoljenog i nedozvoljenog političkog delovanja sudija su regulisane domaćim zakonskim i podzakonskim propisima, kao i međunarodnim aktima, a postoji i vrlo solidna sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu na ovu temu (odličan pregled ove sudske prakse možete videti u tekstu Bojane Savović objavljenom na sajtu “Peščanik” pod nazivom “Sloboda izražavanja sudija i tužilaca”).
Domaći propisi i relevantne odredbe koji regulišu ovu oblast su sledeće:
- čl. 31 st. 1 Zakona o sudijama koja kaže da:… sudija ne može biti član političke stranke niti politički delovati na drugi način;
- čl. 4 st. 2 Zakona o sudijama koja glasi: Sudija je dužan da u svakoj prilici održi poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost;
- čl. 9 Kodeksa sudijske etike (koji na osnovu čl. 4 Zakona o sudijama bliže uređuje obaveze i etičke standarde u postupanju sudija) koja glasi: Sudija može imati svoja politička ubeđenja, ali se mora uzdržati od neprilične političke aktivnosti i ne sme dopustiti da politika utiče na sudsku odluku.
Ove odredbe su suštinski vrlo jasne i zdravorazumske u postavljanju granice da: Sudija ne sme biti član političke partije, ali naravno kao i svaki građanin, može imati svoja ubeđenja. Sudija jedino ne sme da dopusti da ta ubeđenja utiču na konkretnu sudsku odluku.
Ne sme politički delovati (dakle, učestvovati u političkoj kampanji neke partije), niti se upustiti u neprilične političke aktivnosti (što znači da postoje i političke aktivnosti koje nisu neprilične, pa su dozvoljene), jer ima dužnost da održava poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost, a upravo u svetlu svoje osnovne ustavne uloge kontrole političkih vlasti, koju ne može da vrši ako je s njima povezan i deluje za njih.
Neprilična politička aktivnost i političko delovanje može biti izvršeno i nečinjenjem – ako ćuti u situacijama kršenja Ustava i direktnih napada na pravosuđe, osim što ne izvršava svoju ustavnu ulogu i ne radi svoj posao, ćutanjem stvara sliku odobravanja očigledno nezakonitih postupaka izvršne vlasti i time narušava poverenje u nepristrasnost i nezavisnost
Iz ovih odredbi nigde ne proizilazi decenijama propovedana dogma da sudija u svakoj situaciji mora da bude uzdržan, da zadrži mišljenje za sebe i da ćuti. Neprilična politička aktivnost i političko delovanje može biti izvršeno i nečinjenjem – ako ćuti u situacijama kršenja Ustava i direktnih napada na pravosuđe, osim što ne izvršava svoju ustavnu ulogu i ne radi svoj posao, ćutanjem stvara sliku odobravanja očigledno nezakonitih postupaka izvršne vlasti i time narušava poverenje u nepristrasnost i nezavisnost.
Dakle, sve što je potrebno imati u vidu prilikom razgraničenja šta su to “neprilična politička aktivnost” i “političko delovanje”, jesu tri stvari:
- procena da li se radi o temi koja je pravna, ili je tema politička
- ako je tema politička – da li se radi o „političarenju“, ili politici u širem u smislu reči, kao bilo kom društvenom pitanju, koje opet može zahtevati neku vrstu društvene angažovanosti sudstva kao treće grane vlasti, čak i ako tema nije usko pravna;
- ustavna uloga sudstva, i da li ta konkretna tema zahteva reakciju sudske grane vlasti.
Iako se u svakom društvu i državi javljaju situacije i dileme oko povlačenja ove granice (otud i značajna praksa suda u Strazburu na ovu temu, kao i jasno definisanje kakvu reakciju Evropsko udruženje sudija očekuje od sudstva u tim situacijama), naše konkretne društvene okolnosti, i izraženiji pokušaji stapanja sve tri grane vlasti u jednu, kroz duži vremenski period, su dali mnogo bogatiju građu i brojne situacije koje su nametale ovo pitanje pred nosioce sudske grane vlasti.
Na primer, da li je neprimereno političko delovanje ako se javno komentariše i reaguje na predloge pravosudnih zakona, koji se po hitnom postupku, mimo propisane zakonske procedure, bez javne rasprave, izglasaju u skupštini, a tiču se direktno sudstva?
Ili, na primer, da li je neprimereno političko delovanje ako sudija javno reaguje na kršenje osnovnih ljudskih prava, sloboda i načela demokratskog društva u situacijama poput korišćenja instituta pomilovanja na nekoliko tekućih sudskih postupaka, za krivična dela sa elementima nasilja, od kojih je jedan bio pod posebnom lupom javnosti i toliko izraženog društvenog značaja da je, u danu kada se desio, izazvao čak i ostavku premijera, ustavno najjače figure izvršne vlasti?
Kakvu poruku o svrsi postojanja krivičnog postupka, i organima koji su dužni da ga sprovode, je to poslalo pojedincima – oštećenim licima kojima je tim potezom oduzeto nekoliko osnovnih ljudskih prava garantovanih EKLjP, a kakvu poruku je poslalo srpskom društvu i građanima Srbije? Da li je takav potez, u kom čak ni formalna procesna pravila o postupku pomilovanja nisu bila dosledno primenjena, predstavljalo faktičko uzurpiranje nadležnosti sudske vlasti ili je to bio čisto politički potez i legitimna upotreba instituta pomilovanja?
Da li je to dovelo do narušavanja ravnoteže i narušavanja poverenja javnosti da su pred zakonom svi jednaki, ili nije? Ako jeste, na koje sve načine bi pripadnici sudske vlasti, pojedinačno i/ili zajedno mogli da reaguju, da bi povratili narušenu ravnotežu, i ulilo poverenje javnosti da su pred zakonom svi jednaki
Da li je to dovelo do narušavanja ravnoteže i narušavanja poverenja javnosti da su pred zakonom svi jednaki, ili nije? Ako jeste, na koje sve načine bi pripadnici sudske vlasti, pojedinačno i/ili zajedno mogli da reaguju, da bi povratili narušenu ravnotežu, i ulilo poverenje javnosti da su pred zakonom svi jednaki?
Bajka o Pepeljugi
Pravosuđe je konstantno izloženo pokušajima da se podjarmi, i da se sudije pretvore u “seoske ćate”. Više je faktora koji tome doprinose, ali jedan od presudnih faktora jeste da su plate sudija u Srbiji na samom dnu lestvice 46 zemalja članica Saveta Evrope, što nije nimalo slučajno, već je ciljani mehanizam kojim političke grane vlasti uspešno onemogućavaju pravosuđe da obavlja svoju ustavnu funkciju. Ovaj faktor je usko povezan sa napred analiziranim faktorom ućutkivanja.
Pravosuđe je konstantno izloženo pokušajima da se podjarmi, i da se sudije pretvore u “seoske ćate”. Više je faktora koji tome doprinose, ali jedan od presudnih faktora jeste da su plate sudija u Srbiji na samom dnu lestvice 46 zemalja članica Saveta Evrope, što nije nimalo slučajno, već je ciljani mehanizam kojim političke grane vlasti uspešno onemogućavaju pravosuđe da obavlja svoju ustavnu funkciju
Najviši funkcioneri političkih vlasti nam konstantno govore da je ekonomsko stanje u Srbiji sjajno, te takav zlatni ekonomski standard omogućavaju npr. zaposlenima u javnim preduzećima. Međutim, pravosuđe, iako ima enormne sopstvene prihode od sudskih taksi, živi u teškoj oskudici, ne samo kroz apsurdno niske plate, potpuno neprimerene odgovornosti, ugledu i značaju pravosudnih profesija u društvu, već i kroz npr. potpuno odsustvo nečeg tako elementarnog kao što je toalet papir, a često i sapun u zgradi pravosudnih organa.
Stanje u pravosuđu podseća na bajku “Pepeljuga”, jer je postalo deprivirani sluga u sopstvenoj kući, koju su neosnovano uzurpirali drugi, svedena na beskrajne tipske zadatke kako bi im se popunio dan, i kako bi bile sprečene da zauzmu mesto koje im u društvenom poretku pripada.
Ali za razliku od bajki, u stvarnom svetu ne postoje spasioci i magična rešenja, i svako će živeti onakav život i stvarnost koju svojim delovanjem sebi i svojoj okolini obezbedi, s tim da pravosuđe nije dužno samo sebi da obezbedi, već je čuvar celokupnog društvenog i pravnog poretka. Ne znam kako će ta stvarnost izgledati, ako se sudije smrznu svaki put kad neki političar zalepi etiketu: “Politika, ne smeš!”, na ono što je očigledno pitanje prava, sudstva i demokratije, i što je opisano u paragrafu 60 Mišljenja KVES ( Konsultativno veće evropskih sudija -savetodavno telo Saveta Evrope, prim. aut.) br. 25 iz 2022. godine:
„Ako su nezavisnost sudstva ili sposobnost sudske vlasti da vrši svoju ustavnu ulogu ugroženi ili napadnuti, sudstvo mora biti otporno i neustrašivo braniti svoju poziciju. Ova dužnost se posebno javlja kada je demokratija u lošem stanju, kada se njene osnovne vrednosti raspadaju, a nezavisnost sudstva je na udaru.“
Strašno zvuči da ta magična reč “Politika!”. Ali opet, nisu ni sudije toliko zbunjeni ljudi, koji ne znaju razlikovati natpis od tarabe.
Nadežda Joveš Grbić,
viši sudijski saradnik u Višem sudu u Novom Sadu,
član Asocijacije sudijskih pomoćnika
