Šestog juna ističe novi rok koji je američka Kancelarija za kontrolu strane movine (OFAC) dala mađarskom MOL-u za nastavak pregovora sa ruskim Gaspromnjeftom o kupovini većinskog udela u NIS-u. Tek kad bude imao konačni predlog ugovora OFAC će dati instrukcije za plaćanje i gotovo je izvesno da će zahtevati da se ugovorena cena uplati na izdvojeni račun, da taj novac bude blokiran dok traju američke sankcije. Na takav zaključak ukazuje i upadljivo odsustvo iz daljih pregovora ADNOC-a iz UAE, čija je inicijalna uloga mogla da bude most za plaćanje cene u dirhamima.
Upitno je da li u tako kratkom roku MOL može da usaglasi uslove kupoprodaje sa Rusima i sa Vladom Srbije, vlasnikom manjinskog udela u NIS-u. Tim pre što Srbija zahteva da se obezbedi neometani rad Rafinerije u Pančevu, a pitanje je i da li je ruska strana, posle promene vlasti u Mađarskoj, uopšte zainteresovana za finalizaciju ugovora sa MOL-om. U nedostatku proverenih informacija ostaje da se pokuša odgonetnuti šta su dugoročni interesi Srbije i u kojoj se meri oni razlikuju od interesa MOL-a.
Kakva je sudbina HIP Petrohemije
Stručnjaci se slažu da u slučaju da MOL kupi NIS, Rafinerija u Pančevu ima svoje mesto na regionalnom tržištu osnovnih derivata, posebno motornih goriva, iako ta kompanija već ima rafinerije u Mađarskoj, Slovačkoj i u Hrvatskoj. Problem za Srbiju i MOL, dakle, nije da se uredno snabde srpsko tržište osnovnim derivatima, već što se u Pančevu, preradom 4,4 miliona tona sirove nafte godišnje dobija oko 450.000 tona primarnog benzina. Njega kao sirovinu koristi HIP Petrohemija, ali ona nikada nije razvila proizvodnju polipropilena, već proizvodi samo etilen i polietilen, što je čini nedovršenim pogonom, koji nije mogao optimalno da koristi raspoloživu sirovinu iz rafinerije.
NIS je 2023. preuzeo HIP Petrohemiju, čiji su neto gubici u prethodne tri godine dostigli 308 miliona evra, a MOL već ima nekoliko sličnih postrojenja, koja su takođe u minusu
Da bi otklonio taj nedostatak, NIS je sredinom 2023. preuzeo HIP, uz uslov da investira oko 150 miliona evra u pogon proizvodnje polipropilena i time optimizuje proizvodnju u rafineriji i HIP-u. Ova investicija planirana je u izrazito nepovoljnim tržišnim okolnostima, jer evropske petrohemije rade sa 65 do 75 odsto kapaciteta i posluju sa gubicima. Uostalom, neto gubitak HIP-a je u prethodne tri godine, otkako ga je preuzeo NIS, premašio 36 milijardi dinara ili 308 miliona evra i to govori u prilog nekonkurentnosti ovog segmenta proizvodnje.
Dodatni problem je što je MOL grupa petrohemijski kompleks integrisala u okviru slovačke i mađarske rafinerije, u koje su investirana značajna sredstva, ali i pored toga one ostvaruju gubitke. U Hrvatskoj takav pogon ne postoji, a MOL najverovatnije ne vidi perspektivu ni u srpskoj petrohemiji. Ako je ta pretpostavka tačna, Rafinerija u Pančevu ne može da radi punim kapacitetom, kako to zahteva srpska strana, jer nema plasman za 450.000 tona primarnog benzina. Tehnički je nemoguće da rafinerija proizvede oko dva miliona tona dizela i 600.000 tona motornog benzina i ostalih derivata, a da pri tome ne proizvede primarni benzin. MOL bi u tom slučaju trebalo da preuzme obavezu da 450.000 tona godišnje upotrebi ili za svoje potrebe ili omogući plasman nekom trećem.
Granica isplativosti i skriveni aduti Vlade Srbije
Adut Vlade Srbije, kojim može da utiče na MOL da se, uprkos svemu, obaveže da će završiti investiciju u HIP-u je potencijalna garancija da neće menjati poresko opterećenje proizvodnje domaće sirove nafte i gasa iznad sedam odsto rudne rente, čime se de fakto garantuje profitabilnost NIS-a. Kao što je Srbija 2008, prilikom prodaje NIS-a Rusima, garantovala da neće menjati poresko opterećenje dok se novom vlasniku ne isplati investicija u modernizaciju rafinerije.
368 miliona dolara
bila bi dobit NIS-a ako preradi 765.000 tona domaće nafte, uz trošak eksploatacije od 12 dolara, rudnu rentu od 34 dolara i svetsku cenu sirove nafte od 100 dolara za barel
Pri međunarodnoj ceni sirove nafte od oko 100 dolara, uz troškove eksploatacije domaće nafte od 12 dolara i sve ostale troškove, uključujući i rudnu rentu od oko 34 dolara po barelu, segment Upstream (proizvodnja) bi uz proizvodnju domaće sirove nafte od 765.000 tona godišnje, kao što je to bio slučaj lane, imao dobit 368 miliona dolara, od čega 206 miliona pripada većinskom vlasniku 56 odsto akcija. Pod uslovom da segment Downstream (rafinerijska prerada i marketing) i gubitak HIP-a ostanu na nivou iz 2025. od oko 50 miliona dolara, NIS bi bio pozitivan oko 300 miliona dolara, što bi moglo biti dovoljno da se planirana investicija u HIP i završi.
Ova kalkulacija pokazuje mogućnost da se, ipak, dođe do kompromisa na teret javnog dobra Srbije – domaće sirove nafte, uz razuman rizik cene sirove nafte, od koje zavisi i profitabilnost. Drugo je pitanje da li bi ovo rešenje bilo i opravdano, jer zašto bi Srbija garantovala MOL-u profitabilnost ako uistinu tome ničim ne doprinosi? Rafinerija u Pančevu jedna je od najekonomičnijih u Evropi, NIS domaće tržište kontroliše i bez MOL-a, pa je opravdano pitanje šta je to što donosi MOL, a ne može da obezbedi Srbija?
Iz Kremlja se na celu operaciju gleda drugačije
Dok se sa MOL-om, kao profitno orijentisanom kompanijom može razgovarati o iznalaženju komercijalnog rešenja, za rusku stranu je to sporedan efekat, jer se transakcija u Moskvi posmatra u svetlu isključivo geopolitičkih interesa. U momentu odluke da proda akcije NIS-a, u Kremlju su pozitivno ocenjivali politiku Viktora Orbana u okviru institucija EU sa aspekta borbe protiv sankcija Rusiji. Uostalom, Mađarska je blokirala pomoć Ukrajini od 90 milijardi evra i tražila izuzeće za isporuke ruske sirove nafte i prirodnog gasa za Mađarsku i Slovačku. Novi premijer Peter Mađar u ruskoj vizuri izgleda nema taj potencijal, pa otuda upadljiv nedostatak informacija o transakciji od strane prodavca.
Gotovo izvestan stav OFAC-a da cena neće moći da se uplati prodavcu dok traju sankcije sigurno nije ohrabrujuća za rusku stranu da proda udeo u NIS-u. Tim pre što bi ta prodaja kao presedan mogla da se upotrebi protiv ruskih interesa pred arbitražnim sudovima za ostale slične slučajeve, u Bugarskoj, Rumuniji i Nemačkoj
Gotovo izvestan stav OFAC-a da cena neće moći da se uplati prodavcu dok traju sankcije sigurno nije ohrabrujuća za rusku stranu da proda udeo u NIS-u. Tim pre što bi ta prodaja kao presedan mogla da se upotrebi protiv ruskih interesa pred arbitražnim sudovima za ostale slične slučajeve. Bugarska je krajem 2025. donela posebni zakon o raspolaganju i upravljanju imovinom Lukoila, što je rezultiralo tužbom ruske privatne kompanije pred međunarodnom arbitražom sa zahtevom da joj se isplati odšteta od tri milijarde dolara po osnovu zaštite investicije od eksproprijacije. Rumunija je postupila opreznije i ostavila mogućnost preuzimanja upravljanja u slučaju da sankcije Lukoilu ugroze nacionalnu energetsku bezbednost. U međuvremenu Lukoil pregovara o prodaji celokupne imovine u inostranstvu sa američkim investicionim fondom Carlyle.
Nemačka je preuzela upravljanje nad tri rafinerije u delimičnom vlasništvu ruske državne kompanije Rosnjeft, ali je to bazirano na fiducijarnoj svojini, koju pravni sistem Srbije ne prepoznaje. Rosnjeft je pokrenuo sudske sporove, a Moskva je uzvratila i dekretom predsednika Vladimira Putina preuzela upravljanje nad nemačkim kompanijama u Rusiji, od kojih su najveće Uniper i Vinteršel dea.
Može li Srbija da vrati NIS u ruke države za 400 miliona evra
OFAC je odgovarajućim licencama podržao „privremene“ državne akcije u sve te tri zemlje, sa zahtevom da se u određenom roku preuzme ruska imovina pod sankcijama. To bi mogao da bude putokaz i za Srbiju u slučaju da se iz bilo kog razloga transakcija sa MOL-om ne realizuje. Svako drugo rešenje, poput nacionalizacije, prinudnog otkupa, korišćenja prava preče kupovine koje je po srpskim zakonima isteklo još 2013, ili nekakvog lex specialisa ne bi moglo da bude primenjeno bez posledica i dugih sudskih sporova.
Ugovorom iz 2008. određena je i cena od 400 miliona evra koju bi Srbija, u slučaju njegovog raskida, bila obavezna da uplati Gaspromnjeftu. Ukoliko bi zbog sekundarnih sankcija bili blokirani svi računi NIS-a, to bi bio dodatni razlog za raskid ugovora ili pokretanje stečaja, sa svim posledicama po vlasništvo nad udelima
I pored činjenice da ne postoji idealno rešenje, uporišta za prevazilaženje problema bi trebalo tražiti u Međunarodnom sporazumu vlada Srbije i Ruske Federacije o saradnji u oblasti nafte i gasa i Ugovoru o kupoprodaji akcija NIS-a iz 2008. Raskid oba ta dokumenta usled promenjenih tržišnih okolnosti, odnosno vanrednih okolnosti izazvanih sankcijama SAD se nameće kao poslovna solucija. Tim pre što je Sporazum i potpisan sa ciljem da se poveća energetska sigurnost Srbije, a Gaspromnjeft se ugovorom obavezao da će učiniti sve da preradom sirove nafte zadovolji potrebe srpskog tržišta derivata. Jasno je da u nastalim uslovima oba dokumenta nisu primenjiva i da štetu trpi srpska strana, što raskid čini logičnim komercijalnim rešenjem.
Ugovorom je određena i cena od 400 miliona evra koju bi Srbija, u slučaju njegovog raskida, bila obavezna da uplati Gaspromnjeftu. Ukoliko bi zbog sekundarnih sankcija bili blokirani svi računi NIS-a, to bi bio dodatni razlog za raskid ugovora ili pokretanje stečaja, sa svim posledicama po vlasništvo nad udelima. Narod bi rekao: „ako uzmeš, kajaćeš se, ako ne uzmeš kajaćeš se“. Ipak, sve je izvesnije da će odluka morati da se donese da bi se izbegao potencijalni ekonomsko-finansijski kolaps Srbije. Sačekajmo i taj šesti juni.
