Kineske državne građevine, poput rezidencije Džongnanhaj ili ceremonijalne Velike sale naroda, solidno su građene. Zato trojica predsednika, dvostruki domaćin Si Đinping i jednokratni gosti Donald Tramp i Vladimir Putin, nisu na nedavnim samitima morali mnogo da se boje pukotina kroz koje bi mogle da poteku informacije. Ipak, američki Fajnenšel tajms tvrdi da je uspeo da otvori makar jedan prorez u kineskim zidovima – Tramp je navodno predložio Siju da se Vašington, Peking i Moskva ujedine u borbi protiv Međunarodnog krivičnog suda (MKS).
Uzimajući u obzir o čemu su sve kineski i američki lider morali da raspravljaju, zvuči neverovatno da je Tramp našao vremena i za razgovor o tom jedva vidljivom i jedva čujnom neprijatelju. SAD, Kina i Rusija ni inače ne priznaju nadležnost MKS, i dvojici najslavnijih svetskih optuženika, Vladimiru Putinu i Benjaminu Netanijahuu, Hag je sigurno najmanja životna briga. Ako je Tramp u Pekingu zaista pomenuo MKS, to nije interesantno zbog mogućih posledica, već zbog moguće interpretacije. Da li je američki predsednik i time nagovestio da u Pekingu i Moskvi vidi i trajne saradnike, a ne samo neprijatelje?
Trampovi autogolovi
Spoljnopolitički analitičar Boško Jakšić za Radar podvlači da je svet u Pekingu mogao da vidi jednog neobičnog Trampa; Trampa koji je skoro delovao kao racionalno biće.
„Čovek koji je bahat i opsesivno posvećen moći, tamo se prikazao kao uglađen i prilično disciplinovan. Čini se da se Tramp, za razliku od prethodnika, pomirio sa činjenicom da Sjedinjene Američke Države više nisu jedini hegemon globalnih odnosa, da je prihvatio činjenicu kineske ekonomske, tehnološke, trgovinske, pa i vojne moći. I zato nudi partnerstvo umesto rivalstva. To rivalstvo neće nestati, sastavni je deo bipolarnog sveta o kome možemo danas da govorimo. Ali duboko sam uveren da će i Vašington i Peking pažljivo izbegavati svaki ozbiljniji konflikt – ne samo oružjem, nego i trgovinom.“
Taj „pekinški Tramp“ nije, naravno, bio plod trenutne lucidnosti. Istina je da su ga na disciplinu primorali narasli kineski mišići i američke greške koje su mnogo starije od njegovog predsednikovanja. Ako se „greškama“ može nazvati tlačenje koje je hegemonima prirodno. Najzad, Tramp se i sam potrudio da te „greške“ dovede do logičnog ekstrema preteći celoj planeti carinama, Kanadi aneksijom, Grenlandu otimanjem, Iranu nestankom. Stiven Džang, šef Si-En-Enovog biroa u Pekingu, nedavno je primetio da američki predsednik na kineskim društvenim mrežama nosi popularni nadimak „Tramp koji gradi naciju“. Ko taj nadevak koristi, ne misli naravno na izgradnju američke nacije, već kineske.
„Rušeći decenijska trgovinska pravila i bezbednosne saveze – da i ne pominjemo rat protiv Irana, od koga maltene niko nema koristi – Tramp je omogućio Kini da postiže ne samo strateške, već i moralne poene. I lideri američkih protivnika i vođe američkih saveznika jure u Peking kako bi ojačali ili popravili odnose, a mnoge ankete pokazuju da se topi i podozrivost svetske i američke javnosti prema Kini“, zapisao je Džang za Si-En-En.
Peking ne želi nužno da preuzme odgovornosti koje bi proistekle iz autentičnog zajedničkog upravljanja globalnim poretkom. Ima i ograničen apetit, ograničeno iskustvo i ograničene kapacitete da zameni SAD kao garant bezbednosti – Cungjuen Liju
Hegemon dakako ne ustupa presto svojevoljno, pretendent od njega ne odustaje svojevoljno, a pride i sporazumno nadgledanje planete ima svojih mana. Kina je upravo na američkom primeru učila u kakve provalije može da odvede šefovanje svetom, i to će u narednim godinama biti krunska dilema Pekinga. O tome je u vreme Sijevog i Trampovog samita pisala Cungjuen Liju, istraživačica Saveta za spoljne odnose, njujorškog „trusta mozgova“.
„Peking ne želi nužno da preuzme odgovornosti koje bi proistekle iz autentičnog zajedničkog upravljanja globalnim poretkom. Kina se američke nepredvidivosti boji više nego američke moći. Nestabilnost na Bliskom istoku ugrožava kinesku energetsku sigurnost, trgovačke tokove, globalni rast, ali i Kina ima ograničen apetit, ograničeno iskustvo i ograničene kapacitete da zameni SAD kao garant bezbednosti. To je paradoks kineskih želja: Peking želi ugled, ali ne želi rastrzanost; želi uticaj, ali ne i teret savezništava; želi stabilnost, ali ne i troškove sprovođenja te stabilnosti. Vašington hoće da mu Kina pomogne da reši krizu. Peking želi da izbegne da se u krizu uplete“, zapisala je Liju.
Klimavo prijateljstvo Moskve i Pekinga
Ako potencijalni vladari planete suštinski ne mogu da budu prijatelji, kako stoji stvar sa odnosima Pekinga i Moskve, dva najveća rivala i dalje aktuelnog imperatora? Koliko god bila očigledna njihova zajednička idejna platforma, sa nje skaču do veoma različitih visina, smatra Boško Jakšić.
Rusija i Kina su proglasile prijateljstvo i saradnju bez granica, ali realnost govori nešto drugo. Limite te saradnje određuje Peking, posebno od kada se Moskva suočila sa zapadnim sankcijama, koje naplaćuju danak ruskoj privredi. Kina uvažava Rusiju, ali joj diktira – Boško Jakšić
„Iskoristili su nedavni samit u Pekingu da prodube strateško partnerstvo. Si je prvo hvalio Trampa, a samo nekoliko dana kasnije sa Putinom se saglasio da treba obuzdati Ameriku. Kada je reč o ekonomiji, Rusija i Kina su proglasile prijateljstvo i saradnju bez granica, ali realnost govori nešto drugo. Limite te saradnje određuje Peking, posebno od kada se Moskva suočila sa zapadnim sankcijama, koje naplaćuju danak ruskoj privredi. Kina uvažava Rusiju, ali joj diktira i Moskva je u tom odnosu nesumnjivo mlađi partner. Istina je da su im ekonomije komplementarne, da Rusija ima energente i da je Kina najveći svetski potrošač energenata, ali postoji velika trgovinska neravnoteža. Kina je Rusiji najveći trgovinski partner, dok Rusija predstavlja tek četiri odsto kineskog izvoza i trgovine. Istovremeno su te dve zemlje, čini mi se, zadržale deo istorijskog nepoverenja. Koliko god njihovi odnosi izgledali srdačni, nisu tako dobri kao što bi neko u euforiji mogao da protumači“, objašnjava Jakšić za Radar.
Da je neko prespavao poslednje tri i po decenije, bio bi veoma iznenađen kada bi čuo da je odnos Vašingtona i Moskve tek treći po značaju u ovom svetskom trouglu. Međutim, i Vašington i Peking znaju da im Moskva nije ravnopravan konkurent. Peking i Moskva možda takođe ne mogu da budu „rod rođeni“, kao što ne mogu ni Peking i Vašington, ali nije baš ni uspela dugotrajna vašingtonska želja da Rusi i Kinezi budu razdvojeni kao u najboljim danima Henrija Kisindžera. Šta onda Vašington i Moskva žele jedno od drugog?
„Propao je slabo skriveni plan Vašingtona da privuče Moskvu i čini mi se da je prvobitni entuzijazam popustio, ali ne samo zbog toga što Putin insistira na svojim uslovima mira u Ukrajini, već zato što generalno nije spreman da bespogovorno sledi šta Trump ima da mu kaže. To se Trampu naravno ne dopada, ali američki predsednik ima i druge planove. Planira da se izbori za to da Rusiji budu ukinute sankcije kako bi američka privreda sklapala vredne poslove sa Moskvom. Njihovi odnosi su u ’statusu kvo ante’ i treba očekivati samo ekonomiju, u skladu sa time kako Tramp sebe predstavlja kao majstora ’dilova’“, smatra Jakšić.
Kina je u vođstvu, ali i daleko od pobede
Ako treba izabrati koja je od tri sile u najpovoljnijem položaju, Kina je očigledan odgovor. Vreme radi za nju, američke gluposti u Iranu i ruske u Ukrajini još više. A vreme za Kineze, kako bi rekao Jakšić, nije potrošna roba.
„Oni planiraju po sto ili dvesta godina unapred. Ponašaju se ’vatikanski’. I dalje imaju visoku stopu rasta. Ta stopa jeste pala, ali je još visoka u poređenju sa drugima. Ako bi Kina, po planu, do 2030. zaista postala ravnopravna sa Amerikom i Rusijom po broju nuklearnih bojevih glava, definitivno bismo imali dve ’supervelesile’, to jest Kinu i Ameriku koje spajaju i vojnu i ekonomsku moć. Rusija bi tada jako zaostala, kao što zaostaje i Evropa.“
Važno je, dakako, pitanje šta bi Peking radio sa tom svojom vojnom moći. Da li bi prekršio pravilo kojim se vodi milenijumima? Kineske imperije, podseća Jakšić, nisu vodile osvajačke ratove. Kina i na tom planu ima od koga da nauči šta ne treba da radi.
„Sovjetski Savez se raspao ubrzo posle intervencije u Avganistanu, a Amerika plaća raznovrsne cehove zbog uloge svetskog policajca. Kina verovatno želi da njena vojna moć bude faktor odvraćanja, ali isti taj faktor u nekom trenutku može da joj posluži i za to da zauzme Tajvan.“
Kada je reč o tom pitanju, koje je Si Đinping nakon razgovora sa Donaldom Trampom ponovo proglasio ključnim za odnose Pekinga i Vašingtona, Tramp je ubrzo po povratku kući izgubio lucidnost i dvostruko odstupio od dugoročne američke politike. Sa jedne strane – objavio je da će o planiranoj prodaji oružja Tajvanu raspravljati sa Sijem, a Vašington dozvole na tom mestu nikada nije tražio. Sa druge – najavio je da će razgovarati sa tajvanskim predsednikom, što američki predsednici ne rade još otkako je Vašington 1979. prihvatio Peking kao zakonitu glavu Kine.
Već nerešiv problem Tramp takvim potezima uspešno čini i haotičnim, a slično je i na drugim svetskim frontovima. Kina, kako bi Jakšić rekao, na svakom od njih koristi „konfekcijsku retoriku“, izjašnjava se protiv ratova, zalaže se za diplomatiju, i tako dalje, ali jasno je da joj odgovara da joj se rivali iscrpljuju.
Peking se ni u Venecueli ni u Iranu nije baš pretrgao od pomoći nominalnim saveznicima. Taj kalkulantski odnos Kine, zaključuje Jakšić, proističe iz želje da ne provocira nepredvidivog Trampa
„Rusi ginu u Ukrajini, u sporovoznoj borbi koja podseća na Prvi svetski rat. Linije fronta se pomeraju za po kilometar na jednu ili drugu stranu. Ruska ekonomija se jeste iznenađujuće uspešno prešaltala na ratni kolosek, ali sada se već vide pukotine. Amerikanci pak troše i milijarde i kredibilitet u Iranu, i sve to ide Pekingu u korist a da prstom nije mrdnuo.“
U prilog Pekingu ne ide nešto drugo. Ni u Venecueli, pa ni u Iranu, nije se baš pretrgao od pomoći nominalnim saveznicima. To važi i za Moskvu, ali Moskvu, rekosmo već, niko ne smatra kandidatom za dobronamernijeg svetskog hegemona. Jakšić zaključuje da taj kalkulantski odnos proističe iz želje da se ne provocira nepredvidivi Tramp. I gde smo onda? Amerika možda slabi, ali je i dalje previše moćna da bi se pred nekim povila. Kina svakako jača, ali još nije dovoljno moćna da povije Ameriku. Od Rusije niko ozbiljan ne očekuje da u doglednoj budućnosti bude išta više od mlađeg partnera, bilo Pekingu, bilo Vašingtonu. Ako je, naravno, u tom trouglu ikakvo stvarno partnerstvo moguće.
