Katolička crkva postaje jedan od najkonzistentnijih glasova upozorenja u globalnoj debati o veštačkoj inteligenciji. Dok vlade balansiraju između regulacije i deregulacije, a tech kompanije objavljuju etičke smernice koje ni same ne poštuju, Vatikan je zauzeo poziciju koja ne odlazi u bilo koji ekstrem – od apokaliptičnog do naivno optimističnog.
Prema Axios analizi, Vatikan sistematski jača odbrambene kapacitete za AI eru i gradi poziciju institucionalnog svedoka onoga što je stvarno. Politika Vatikana koju jasno komunicira papa Lav XIV izričito navodi da tehnologija nikada ne sme „da prevlada ili zameni ljude“ i da mora da bude u funkciji zaštite ljudskog dostojanstva. Unutar Vatikana zabranjeni su AI sistemi koji bi mogli da manipulišu, diskriminišu ili ugroze bezbednost. Ovo je jedan od prvih dokumenata na državnom nivou te vrste i izašao je, paradoksalno, iz institucije koja nema algoritme i platforme, već samo doktrinu i autoritet. Papa Lav XIV je jasnu granicu postavio još u februaru, kada je sveštenicima naložio da ne koriste AI za pisanje homilija. „Dati homiliju znači deliti veru“, rekao je, „a AI nikada neće moći da deli veru“.
Pozicija institucije koja ima 1,4 milijarde vernika i dve hiljade godina iskustva u pitanjima moralnog autoriteta nije nevažna, iako, svakako, nije ni dovoljna. Vatikan ne može da zaustavi zloupotrebu AI, ali pokušava da oblikuje ko kontroliše istinu u svetu kojim upravlja tehnologija. To je ono što nijedan regulatorni okvir dosad nije uspeo da postavi kao primarno pitanje
Primedba koja zvuči teološki, zapravo je medijska – postoji razlika između informacije i svedočanstva, između generisanog teksta koji je statistički koherentan i ljudskog glasa koji dolazi iz iskustva. U svojoj poruci za 60. svetski dan društvenih komunikacija, papa je upozorio na „naivno i bezuslovno oslanjanje na veštačku inteligenciju kao sveznajućeg ‘prijatelja’, izvora svakog znanja, arhive svakog sećanja, ‘proroka’ svakih saveta“. Dodao je i da „izazov nije tehnološki, već antropološki. Čuvati lica i glasove znači u krajnjoj liniji čuvati sebe“. U vatikanskom dokumentu posebno je indikativan deo o vlasništvu nad sistemima. On eksplicitno imenuje srž problema. „Iza ove ogromne nevidljive sile koja utiče na sve nas, postoji samo nekolicina kompanija, čiji su osnivači nedavno predstavljeni kao kreatori ‘Osobe godine 2025’ ili arhitekti veštačke inteligencije. Ovo izaziva ozbiljne brige u pogledu oligopolske kontrole nad algoritmima i AI sistemima, koji su sposobni da suptilno utiču na ponašanje i čak prepisuju ljudsku istoriju, uključujući i istoriju Crkve, često bez da to zaista osećamo.“
Reč „prepisuju“ ovde nije metafora. Vatikanov Dikasterijum za komunikacije upozorio je da svakodnevno prima „desetine“ prijava gde lažni nalozi „sve više koriste veštačku inteligenciju da bi ’proizveli’ papu koji izgovara lažne reči ili da bi ga prikazali u situacijama u kojima se nikada nije zapravo nalazio“. Papa Lav XIV je, dakle, žrtva tehnologije o kojoj govori, a upozorenje iz dokumenta nije apstraktno jer deepfake papa postoji i cirkuliše. Rečenica o čuvanju glasova i lica nastala je iz neposrednog iskustva. Sve ovo pokazuje ambiciju i težnje Vatikana da se afirmiše kao moralni i institucionalni kontrateg dezinformacijama koje pokreće AI, u momentu kada pitanje ko može da definiše istinu u digitalnom ekosistemu postaje jedno od centralnih.
Pozicija institucije koja ima 1,4 milijarde vernika i dve hiljade godina iskustva u pitanjima moralnog autoriteta nije nevažna, iako, svakako, nije ni dovoljna. Vatikan ne može da zaustavi zloupotrebu AI, ali pokušava da oblikuje ko kontroliše istinu u svetu kojim upravlja tehnologija. To je ono što nijedan regulatorni okvir dosad nije uspeo da postavi kao primarno pitanje. Dok svi govore o bezbednosti, privatnosti i tržišnoj konkurenciji, Vatikan pita: čija je stvarnost? I ko je autorizovan da je svedoči i verifikuje? Pitanje staro koliko i teologija, na koje će odgovor biti – tehnički.
