U okolnostima gde bez prisustva policije i batinaša ne mogu da prođu ni izbori za studentski parlament Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, a bez nepravilnosti izbori za lekarske komore Srbije i Vojvodine, veliki deo građana i dalje željno iščekuje vanredne parlamentarne izbore, čije su raspisivanje studenti i građani prvi put zatražili u maju prošle godine. Za profesora studija bezbednosti na beogradskom Fakultetu političkih nauka Filipa Ejdusa, široki proces deregulacije svih izbornih procesa samo ukazuje da vanredni parlamentarni izbori, kada god da se dese, neće biti u skladu s demokratskim procedurama. Štaviše…
„Ni ranije nismo imali slobodne i poštene izbore, a predstojeći će sigurno biti s najviše pritisaka, ucena, zastrašivanja, krađe, pa i nasilja do sada. Moguće je da dođe i do nasilnog prekidanja glasanja, ako vlasti procene da su na nekom biračkom mestu ozbiljno podbacile. To su već uradile 2013. godine u Kosovskoj Mitrovici, po uzoru na fašističkog pesnika Gabrijela D‘Anuncija, koji je 1919. vladao Rijekom i koji je na sličan način prekinuo referendumsko glasanje kada je shvatio da mu rezultati neće ići u prilog. Ovakvo sprovođenje procedura na lokalnim izborima, izborima za studentski parlament, izborima za različita strukovna udruženja… samo pokazuje da se režim nalazi u ozbiljnoj krizi samopouzdanja. Jer, ako veruju da poraz u jednom nadmetanju, koliko god perifernom, može da dovede do domino-efekta sa katastrofalnim posledicama po njih, jasno je da su u egzistencijalnom strahu. Znaju i oni da je sistem koji su napravili truo, zato se toliko plaše i najmanjeg poraza“, kaže Ejdus za Radar.
Zakonski rok za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora je od 45 do 60 dana pre održavanja, a mogući datum smešta se od juna meseca tekuće godine, u sezoni odmora, do iduće godine i okončanja Ekspa ili redovnih predsedničkih izbora. Šta bi iz perspektive režima predstavljalo najmanji rizik?
Raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora tokom 2026. godine nije nemoguće, ali je za režim veoma rizično. Ako bi Vučić raspisao parlamentarne izbore pre predsedničkih, kao predsednik ne bi mogao da bude premijer, već bi mandatar morao da bude neko drugi. Ukoliko bi želeo da bude kandidat za premijera, morao bi da sebi skrati mandat i raspiše i predsedničke izbore, a svaki predsednik koji je u Srbiji sebi skratio mandat, iz bilo kog razloga, gubio je vlast. Ukoliko režim ostane na trenutnoj podršci, gde zaostaje za antirežimskim blokom za oko šest posto, to je rizičan potez. Deluje mi da je za njih najracionalnije da nastave da iznuruju, dele, blate i ućutkuju antirežimski blok i da se nadaju da vreme radi za njih, pa da onda objedine sve izbore u 2027. To, naravno, nosi jedan drugi rizik, a to je da poverenje u legitimitet vlasti samo nastavi da opada i da onda istovremeno izgube obe poluge izvršne vlasti, i vladu i predsednika. Moguće je da su nestrpljivi i da žele da se što pre razračunaju sa studentskom listom, očekujući da nije dovoljno konsolidovana, ali, šta god urade, oni te izbore bez još veće krađe ne mogu da dobiju.
Predstojeći izbori će biti s najviše pritisaka, ucena, zastrašivanja, krađe, pa i nasilja do sada. Moguće je da dođe i do nasilnog prekidanja glasanja, ako vlasti procene da su na nekom biračkom mestu podbacile. To su već uradile 2013. u Kosovskoj Mitrovici
Često se čuje da se izbori ne raspisuju jer SNS zna da stoji lošije od studenata i opozicije. Koliko tu ima istine, s obzirom na dosadašnju nadmoć naprednjaka?
Prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja, podrška režimu danas je znatno manja nego pred izbore 2023. Ona je danas ukupno 29 odsto, dok studentska lista i opozicione stranke zajedno imaju oko 35 odsto. Ostali trenutno ne žele da se izjasne, nisu još odlučili za koga će glasati ili ne žele da izađu na izbore. Ukoliko se nešto značajno ne promeni u javnom mnjenju, jasno je da će ovi izbori, uz sve neregularnosti, biti daleko neizvesniji od onih prethodnih. Pobedu režimu može da obezbedi samo još veća količina neregularnosti, medijskog mraka, izazivanja podela i konfuzije kroz rovarenja i infiltracije, kupovine glasova, poturanje lažnih lista, nasilja, izborne migracije, a nije isključeno čak ni sprečavanje pojedinih lista da se uopšte kandiduju, ili njihova zabrana. Zbog svega toga biće to po svemu sudeći najgori i najviše osporavani izbori od uvođenja višestranačja u Srbiji.
Da li su, uz to, naprednjaci i u krizi imaginacije, što je pokazao i plan Srbija 2030?
Njihov krovni narativ o ekonomskom uspehu je projekat Ekspo i on će, iako nema veliki kapacitet za mobilizaciju, kod jednog dela građana sigurno pobuditi pozitivno raspoloženje. S druge strane, studenti i dalje nisu izašli s nečim što liči na ekonomsku agendu. Ne zaboravimo da je Peter Mađar imao programski manifest na 240 stranica! Studenti jesu predstavili neke ideje za borbu protiv korupcije i lustraciju, ali istraživanja pokazuju da građane od borbe protiv korupcije još više interesuju ekonomska pitanja, iako su to, naravno, povezane stvari. Drugo, sve ono što su uspeli na lokalnim izborima treba da skaliraju na nivo cele države. Doći će dan kada će biti neophodno imati kontrolore i posmatrače na preko 8.000 biračkih mesta i nadam se da oni zajedno sa tradicionalnom opozicijom trenutno rade kao da će izbori biti već u junu, kako ih ne bi režim iznenadio dok su još nespremni. Treće, studentska lista treba da izgradi organizacione kapacitete ne samo za posmatranje izbora, nego i za kampanju, ali i za sve ono što dolazi posle izbora, bez obzira na njihov ishod.
Prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja, podrška režimu danas je značajno manja nego pred izbore 2023. Ona je danas ukupno 29 odsto, dok studentska lista i opozicione stranke zajedno imaju oko 35 odsto
Ako bismo dve trećine građana koji su se u istraživanju izjasnili preveli u izlaznost od 65-70 odsto, dobili bismo za srpske uslove prilično visoki postotak…
Da se razumemo, velika izlaznost je osnovni preduslov mirne primopredaje vlasti. Da bi SNS pobedio, svi njihovi glasači moraju da izađu – pa i malko više, recimo, da za njih glasaju i mrtvi i doseljeni – a korpus opozicionih birača treba da se demobiliše podelama, represijom, kampanjom blaćenja i zastrašivanjima. S druge strane, da bi pobedio protivrežimski blok, neophodno je održati nivo podrške studentima i opoziciji, što uz jaču programsku artikulaciju, rad na terenu i povremene i pravovremene akcije ne bi trebalo da predstavlja izazov, kao i mobilisati što veći broj glasača da na izborni dan zapravo izađe. Posebno postoji prostor da se poveća izlaznost u dijaspori koja je dala ogroman doprinos u podršci studentskom pokretu. Poraz u slučaju male razlike, koji je moguć uz neku prosečnu izlaznost, režim sigurno neće prihvatiti. Ali, ukoliko bi izlaznost bila 70 odsto ili više, ta razlika bi mogla da bude ubedljiva. Ni to nije garant da će oni prihvatiti poraz, ali će Vučićev manevarski prostor biti daleko manji ukoliko dan nakon takvih izbora on na pozive iz Evrope ne sme da se javi, dok se neki ljudi iz Srbije na njegove pozive više ne odazivaju.
Da bi SNS pobedio, svi njihovi glasači moraju da izađu – pa i malko više, recimo, da za njih glasaju i mrtvi i doseljeni – a korpus opozicionih birača treba da se demobiliše podelama, represijom, kampanjom blaćenja i zastrašivanjima
Predsednik je već uspeo da „zarati“ s Mađarom. Izjave ministara Glišića i Bratine obile su se režimu o glavu. Upad UKP-a u Rektorat dao je veliku vidljivost rektoru Đokiću kao nosiocu studentske liste. Odnosi s EU nikad nisu bili lošiji. Da li režim ponovo stupa u period taktičkih, pa i strateških grešaka?
Režimu je istekao rok trajanja i oni su nepovratno izgubili većinsku podršku uprkos ogromnim resursima uloženim u spinovanje, zarobljavanje medija i institucija. To je dobrim delom i posledica duboke i sveobuhvatne kriminalizacije režima koja ne može više da se sakrije od većine građana. S obzirom na to, jedino što im preostaje je gvozdena pesnica. To njima može delovati kao smisleni i jedini pravi odgovor na političku krizu. Ja ne bih rekao da je to taktička ili strateška, već pre sistemska greška. Sistem koji su oni napravili je na umoru i u terminalnoj fazi. Ili će se urušiti i otvoriti prostor za novi talas demokratizacije ili će se transformisati iz hibridnog u čistokrvni autoritarni režim kakav postoji u Rusiji ili Belorusiji koji podrazumeva totalnu medijsku kontrolu, kao i to da su glavni politički protivnici ućutkani, u zatvoru, egzilu ili pod zemljom. Ulog je veliki.
Ako je Ekspo afirmativna strana njegove kampanje, negativna kampanja ne posustaje. I ranije su Vučić i Dodik govorili o ugroženosti srpskih nacionalnih interesa, ali predsednik Srbije dugo nije kao za vikend u Banjaluci govorio o čitavoj skorašnjoj istoriji kao istoriji rušenja Srbije. Mogu li ti narativi, iako dobro poznati, da mobilišu njihove birače?
Iako nam iskustvo govori da u Srbiji ne treba potceniti snagu nacionalizma, mislim da je on kao oružje u njihovim rukama dosta otupeo. Režim je pokušao da studente prokaže kao secesioniste, kao vesnike „obojene revolucije“ koju finansira Zapad, a Vučić je u Banjaluci rekao i da maltene isti oni koji su odgovorni za Jasenovac i bombardovanje sada rade na rušenju države. Ništa od toga nije uspelo da ozbiljno preokrene javnost na njegovu stranu. Treba primetiti da je na istu kartu dugo igrao i Orban – naravno, u mađarskom kontekstu. Mađara je predstavljao kao političara koji će zemlju uvući u rat. Nije mu uspelo da održi strahovladu, a mislim da neće uspeti ni Vučiću. Ipak, zanimljivo je ko je od stranih gostiju bio na tom skupu – predstavnici SAD i Izraela, dok predstavnici EU nisu bili prisutni. S Orbanovim porazom, Vučić je izgubio najjače uporište u EU i buduće kritike iz Brisela, ka kojem je zvanični Beograd najviše okrenut, biće mnogo jasnije i oštrije.
Evropska narodna partija (EPP) je svojevremeno Orbana naterala da iz nje istupi. Osnovao je suverenistički evropski blok, Patriote za Evropu (PfE). SNS je kao pridružena članica EPP obuhvaćena unutarstranačkom istragom. Možemo li očekivati da se naprednjaci priključe PfE i hoće li uživati istu zaštitu u evropskim okvirima?
Vrednosno, politički, ideološki, SNS je mnogo bliži ovom Orbanovom bloku, gde su još Babiševa stranka, austrijski FPO, holandski PVV, francusko Nacionalno okupljanje, i gde je članica-posmatrač Netanijahuov Likud, nego „narodnjacima“ koji su izraziti pobornici evropskih integracija. Treba reći da je s padom Orbana čitava ta desno populistička mreža izgubila važno čvorište. Bivši mađarski premijer je ulagao velika sredstva u ovaj ideološki projekat i po mnogo čemu bio je ne samo simbol, nego i uzor mnogim sličnim suverenistima i nacionalistima, uljučujući tu i MAGA pokret. Ovaj suverenistički blok u Evropi sada u saradnji sa Rusijom i SAD pravi antibriselsku koaliciju. Sasvim je moguće da će se i Vučić, suočen sa sve jačim kritikama iz EU, u potpunosti ukrcati na taj brod. To bi poljuljanom režimu moglo da pruži malo jasniji pravac delovanja, kako u unutrašnjoj, tako i u spoljnoj politici, ali bi oglasilo i samrtno zvono za evropske integracije Srbije i imalo bi ogromnu ekonomsku cenu. Neki se nadaju da će pad Orbana izazvati domino-efekat koji može da sruši druge populističke projekte. Već na izborima u Bugarskoj smo videli da ta teorija ipak ne mora da bude skroz tačna, a ključni test, pored ovog našeg, za nas najvažnijeg, biće predsednički izbori u Francuskoj u aprilu 2027.
Suverenistički blok u Evropi u saradnji sa Rusijom i SAD pravi antibriselsku koaliciju. Moguće je da će se i Vučić, suočen sa sve jačim kritikama iz EU, ukrcati na taj brod. To bi poljuljanom režimu moglo da pruži jasniji pravac delovanja, ali bi oglasilo i samrtno zvono za evropske integracije Srbije
Da li je borba za demokratiju u Srbiji posle mađarskih izbora lakša ili teža?
Sa padom Orbana borba za demokratiju u Srbiji deluje malo optimističnije. Naročito ako neminovne istrage korupcije u Mađarskoj i EU obuhvate i poslovanje u našoj zemlji. Ali ne treba očekivati puko preslikavanje tamošnjeg scenarija na ovdašnje prilike. Srpski režim ima još mnogo karata koje može da odigra, mada su to uglavnom karte iz autoritarnog špila. Uz to, ako mu glavni adut bude spoljnopolitičko usmeravanje ka PfE, to će u slučaju Srbije gotovo izvesno podrazumevati okončanje evrointegracija, što ekonomski može skupo da košta, kako nju, tako i one koji su na vlasti. Zamrzavanje sredstava iz Plana rasta i imovine, izlazak SNS iz EPP, antikorupcijske istrage, možda i uvođenje ciljanih sankcija za pojedince… sve to postaje realnije bez Orbana i može samo da oteža poziciju režima.
Pa opet, nedavno održani proevropski skup nije privukao mnogo ljudi?
Nažalost, to je tačno. Jedno ograničenje je bila činjenica da je skup organizovan na dan kada se održavao Beogradski maraton i grad je bio zatvoren. Drugo, nije bio adekvatno najavljen i većina ljudi je za njega saznala tek nakon što se dogodio. U prethodnim mesecima je pod okriljem Evropskog pokreta začeta odlična inicijativa da se ujedine sve proevropske snage u Srbiji. Ovaj protest je bila prilika da se pokaže snaga te ideje, i iako je dobro da su se zastave EU napokon vijorile ulicama Beograda, pro-EU stranke kao da nisu prepoznale interes ili imale kapacitet da ovaj skup učine masovnijim. To je propuštena prilika, pošto uprkos naprednjačkoj propagandi, podrška pristupanju EU iznosi oko četrdeset odsto, što nije zanemarljivo. Ali svakako da treba imati razumevanja i za kompleksnost veoma zapetljane situacije u kojoj se Srbija danas nalazi. Na unutrašnjem planu, borba za obnovu demokratije i vladavine prava nalaže stvaranje minimalnog konsenzusa i jedinstva između onih koji su za EU i onih koji su protiv, što podrazumeva i stavljanje spoljne politike, barem privremeno, po strani. Na geopolitičkom planu, međutim, rat u Ukrajini je otvorio vrata za prijem novih članica, koja neće dugo biti otvorena, i to je verovatno poslednja prilika u našoj generaciji za Srbiju da postane članica EU. Rešavanje ove kvadrature kruga nije nemoguće, ali zahteva ne samo ad hoc jedinstvo velikog broja malih društvenih i političkih aktera oko pojedinih pitanja, nego daleko odlučnije strateško ujedinjavanje, mišljenje i delanje celokupnog proevropskog dela društva.
Ministar prosvete Dejan Vuk Stanković je posle tragične smrti studentkinje na Filozofskom fakultetu rekao da „moramo da promišljamo strateški o svemu, pa i o autonomiji univerziteta“. Usledila je inicijativa o pokretanju državno-crkvenog univerziteta, Fakultet srpskih studija već je osnovan u Nišu, i to izdvajanjem departmana s drugih fakulteta, univerzitet u Novom Pazaru potpuno je razoren… da li je režim, iz svoje perspektive, zakasnio s porobljavanjem univerziteta? I da li tekući napadi mogu da im naprave problem?
Stvarima koje ste naveli bih dodao i ranije pokušaje da se univerzitet zarobi preko studentskih izbora, razne inspekcijske nadzore, kao i osvetu protiv profesora koji su podržavali studentske blokade i kojima se onemogućava promocija u više zvanje. Najpre je zbog toga otkaz dobila Jelena Kleut, a sada ima još nekoliko sličnih tekućih slučajeva. Osim toga, najavljuje se stvaranje novih univerziteta i dovođenje stranih, i to sve sa ciljem ne povećanja kvaliteta obrazovanja i nauke, nego isključivo radi uništavanja onih univerziteta na kojima je buknuo plamen slobode. Ali, sve su to delimične i reaktivne mere, dok je za istinski strateški obračun sa univerzitetom o kome govori ministar potrebno usvajanje novih Zakona o univerzitetu i Zakona o visokom obrazovanju. Tek tada bi mogli da rade ono što žele, a to je da sami postavljaju i smenjuju dekane, zapošljavaju i otpuštaju nastavnike, da cenzurišu programe, ukidaju i osnivaju nove ustanove, i slično. I mislim da to možemo i da očekujemo u narednom periodu, ukoliko proglase još jednu izbornu pobedu. Inače, i to je Orban uradio u Mađarskoj, neke poput Centralnoevropskog univerziteta je i proterao, i u tom smislu, Vučić zaista kaska za njim, ali me ne bi čudilo da, recimo, studentski pokret u međuvremenu proglasi za terorističku ili tajnu organizaciju koju treba zabraniti. S tim ciljem su već pokušali da na silu povežu tragediju na Filozofskom fakultetu sa blokadama, iako su blokade davno završene, a nesrećna devojka, koliko znam, nije bila učesnica samih blokada. Ali jesu pokušali da pripreme teren, što je, ruku na srce, studentsko telo trgnulo iz dremeža i dalo mu novi povod da se konsoliduje i oglasi.
