Prošlo je, evo, nekoliko sedmica od martovskih izbora, pa je stvorena retrospektiva u kojoj se ti izbori mogu sagledati jasnije i pouzdanije. Već na prvom koraku došlo je do nelagodnog iznenađenja; po svom ustaljenom običaju o rezultatima je izvestio neko ko u toj stvari nema ovlašćenja kao predsednik republike (PR) Aleksandar Vučić. On je to uradio trijumfalistički i stilizovano kao da nije predsednik svih građana nego samo onih koji tvore manje obrazovanu, manje analitičnu i politički manje angažovanu Srbiju.
Uradio je to nadahnuto i sladostrasno izveštavajući o tim izborima u stilu sportskih rubrika po dnevnim glasilima: idući od jedne do druge lokacije i svaki put je isticao rezultate glasanja po pojedinim jedinicama, onako kako se izveštava sa fudbalskih utakmica – jedan prema nula, dva prema nula i tako redom sve do deset prema nula. Teško je poverovati da ni posle dobrog broja godina na predsedničkoj dužnosti nije ozbiljno prihvatio obavezu da svoje postupke oblikuje tako da ne uvredi bilo koji veći segment stanovništva.
U podeljenoj Srbiji on je za onu polovinu, koja je doduše veća ali iz godine u godinu ipak sve manja, sa neskrivenim likovanjem izgovarao te za tu polovinu povoljne rezultate. Dobro je poznato da bi za ovu podeljenu zemlju najviši prioritet njenog vrhovnog službenika moralo da bude sužavanje, pa i prevladavanje, tih razlika. Umesto toga on ore te drumove i duboku razvalinu između dveju Srbija čini sve dubljom i pogubnijom. Koliko je ostalo ljudi koji još uvek veruju da Srbija može da podnese takvog predsednika?
Rovita pobeda
Teško je poverovati kako najviši vrhovnici vladajuće stranke ne uviđaju da je pobeda pod tako nejednakim uslovima u kojima politički žive i bore se dve Srbije istinski problematična i nedostojna. Srbija koja se odavno već dočepala vlasti i zahvaljujući njoj došla u posed moćnih instrumenata političke i svake druge borbe – reč je o ogromnoj masi realnih i finansijskih resursa, zastrašujuće velikom broju radnih mesta, moćnim sredstvima sile i prinude, a o medijskom monopolu da se i ne govori – najjasnije ne uviđa da rezultati ostvareni u takvoj borbi nikom ne mogu služiti na diku i ponos.
Umesto da smiruje razlike među građanima, Vučić duboku razvalinu između dveju Srbija čini sve dubljom i pogubnijom
Da pobeda ostvarena uz tolike prednosti ne može imati nikakvu vrednost jeste saznanje koje je kroz vekovnu tradiciju na najozbiljniji i najdublji način formirao ceo naš narod. Mora se naglasiti da je svako posezanje za bilo kakvim instrumentima uticaja ili pritiska izvan striktno shvaćenih izbornih poslova kršenje zakona, pa samim tim i udar na civilizacijske temelje društva, uz njegovo vraćanje na primitivne prastare oblike života ili, kako bi Tramp rekao, njegovo potiskivanje u kameno doba. Svakog rodoljubivog građanina ove zemlje ova bi konstatacija morala da zabrine i potrese, ali našu vlast neće mnogo uzbuditi jer ona već kroz duži niz godina kolje vola za kilu mesa.
Heraklit je rekao da ne možeš dva puta ući u istu reku. Time je hteo da naglasi da je u društvenim procesima, pa i šire od toga – u prirodi i ljudskoj svesti – dinamika daleko značajnija od statike. Ta univerzalna istina važi dakako i za naše društvo, pa čak i za, najkonkretnije, te martovske lokalne izbore. Vispreni analitičari su sasvim umesno svoju pažnju posvetili političkoj dinamici društva uviđajući da od izbora do izbora, iz godine u godinu, raste podrška obrazovanoj i obaveštenoj Srbiji, a da podrška onoj drugoj Srbiji biva sve manja i manja.
To je sasvim ispravno konstatovano i u vezi sa ovim izborima, uz naglašavanje da je podrška pobunjenoj Srbiji – a to su opozicione stranke, nevladine organizacije, organizovane grupe građana i iznad svega, a možda i više od svega, studentski protesti – daleko veća nego na prethodnim izborima kod kojih je ta značajna dinamika takođe konstatovana. Izostala je međutim jedna poenta – druga po redu u ovom razmatranju – koliko je ta dinamika značajna, kakav dragocen uvid daje u budućnost ovog društva i koliko je informativna za sagledavanje budućih političkih opcija.
Analitičari su pažnju posvetili političkoj dinamici društva uviđajući da od izbora do izbora, iz godine u godinu, raste podrška obrazovanoj i obaveštenoj Srbiji
Dinamika ima daleko veću težinu od statike i, ma koliko da je ta statika drastično došla do izražaja kroz rezultat, kako ga je PR razglasio, deset prema nula, pravu pobedu na martovskim lokalnim izborima odnela je sa studentima udružena opozicija. Ova dinamika nagoveštava potmuli zvuk još uvek udaljenih zvona, ali na pitanje Kome ta zvona zvone, odgovor je jasan i nedvosmislen: zvone našem PR-u i kamarili i klanovima koji su se oformili oko njega kao centralne tačke. I ovde bi mogao biti umestan citat iz narodne pesme: Zlu se nadaj, dobra biti neće. Da sam kojim nesrećnim slučajem u koži našeg PR-a, osećao bih se veoma nelagodno.
Izazovi nakon promene vlasti
Stiglo se do tačke na kojoj valja formulisati i treću nagoveštenu komponentu. Među teškoće koje usložnjavaju očekivani i neminovni politički preokret spadaju i često isticane neizvesnosti i rizici demokratske rekonstrukcije i obnove. Zaista, autoritatizovana vlast toliko je udaljila Srbiju od obrazaca uređenog političkog demokratskog života da će distanca koja će morati da se pređe da bi se Srbija udaljila od dramatičnog stanja u kome se sada zatekla morati da bude duga, naporna, skupa i odista velika. Uvažavajući tu zabrinjavajuću činjenicu politička javnost Srbije, zajedno sa njenim tumačima i analitičarima, ispustila je iz vida jedan niz uistinu ohrabrujućih činjenica koje te teškoće kompenzuju, a možda ih i nadmašuju.
Prva takva činjenica jeste da će Srbija najzad odahnuti kad se oslobodi aktuelnih autoritarnih stega. Srbija bez Vučića biće potpuno drugačija zemlja od Srbije zaularene njegovim radikalnim vođstvom. Mnogo toga što su preduzetni ljudi osmislili i planirali moći će najzad da pretoče u živu društvenu stvarnost. To je energija koja će silno ublažiti teškoće ponovljene inicijalne demokratske obnove.
Druga važna komponenta jeste radikalno smanjenje korupcije; o njenom konačnom eliminisanju ne može biti govora. No, njeno radikalno smanjenje delovaće kao naglo i markantno eliminisanje razvojno destruktivnog poreza. Privreda bi mogla da živne kao da je u pitanju uticaj znatnih u nju ubrizganih resursa. Treća komponenta intenzivnog oživljavanja bila bi promena u strategiji državnog investiranja, koje je potislo domaće privredne investicije i Srbiju gurnulo u nezavidan status jalovog preživljavanja. To je ono kontaminiranje privrednog života koje je aktuelnu vlast nateralo da izmisli i lansira sagu o Srbiji kao balkanskom tigru.
Srbija bez Vučića biće potpuno drugačija zemlja od Srbije zaularene njegovim radikalnim vođstvom
Četvrta komponenta povoljne situacije koja će u Srbiji zavladati nakon fundamentalnog političkog preokreta jeste njeno oslobađanje od fantastičnih, analitički neosmišljenih i improvizovano pokretanih megaprojekata kao što je Ekspo 2027. Analitičari detaljnih aspekata ovakve promene u strategiji investiranja izračunaće kolika će sredstva biti oslobođena ovim korenitim zaokretom, ali nema sumnje da će se ispostaviti da je reč o ogromnim iznosima. Peta komponenta ovog spektakularnog oslobađanja resursa, koji će olakšati nesumnjive početne teškoće demokratske obnove, jeste prestanak neshvatljivog i neshvatljivo rastrošnog ulaganja u naoružanje i vojnu opremu.
Nema građanina ove zemlje koji bi mogao da pronađe i obrazloži uverljiv i logički zasnovan razlog za bacanje ogromnog državnog novca na ova vojnička sokoćala. Srbija je okružena sa svih strana, osim jedne, članicama NATO-a, a trebalo je još 1999. godine da shvatimo da iz rata sa tom organizacijom možemo da iziđemo samo kao tragični gubitnici. Nemoguće je ne uvideti da ulaganja u oružje i vojnu opremu ovoj zemlji ne donose nikakvu korist, ma koliko mogu da budu isplativa i atraktivna za vrhovnike koji te transakcije obavljaju. I to je mesto gde svoj pun smisao dobija izreka o klanju vola za kilo mesa.
U zaključku ovog teksta treba podsetiti na prastaru istinu da izazovi i teškoće nikad ne dolaze bez pratećih prilika da se ostvari i postigne i nešto pozitivno i dobro. Očekivani demokratski preporod biće zaista period velikih rizika, a možda i izvesnih odricanja, ali bi bio veliki promašaj ako se ne bi uvidela i druga strana ove medalje, a to su ogromne koristi koje će proisteći iz oslobađanja Srbije od autokratskog poretka.
