Na početku teksta izgovoriću jednu jeres: Srpska napredna stranka nema duple biračke spiskove. Ne, to nije zato što ne mogu da ih imaju, već zato što im ne trebaju. Ono što ima je mnogo opasnije od toga – imaju bazu sa svim podacima svih građana, u kojoj je jasno naznačeno i ocenjeno ko je za režim, a ko protiv njega. Svako od nas ima ocenu i uputstvo aktivistima kako prema nama da postupaju.
Nikada nisam video spisak na kom se nalazi moje ime, ali mogu da pretpostavim da na njemu piše – OPOZICIJA, NE ZOVI. Nemam drugi dokaz za to osim činjenice da u kampanji za bilo koje lokalne izbore u Paraćinu, kada predstavnici vlasti obilaze moj rodni Šaludovac i sve kuće redom, u moju kuću, u kojoj ne živim od 2004. godine, ali u kojoj žive moji roditelji, baš nikada ne svrate, niti su ih ikada pozvali da glasaju za vlast. To nije slučajnost, već je način rada.
Spiskovi koje možemo da vidimo širom Srbije na dan izbora ne služe da pokažu ko sve može da glasa, već sadrže podatke onih koje SNS smatra svojim sigurnim glasovima, a sve na čemu rade jeste izvlačenje tih ljudi na birališta. Kada se izbori završe, posao za njih nije gotov, već tek počinje. Koordinatori vlasti detaljno prolaze kroz spisak i do narednih izbora bave se dvema stvarima: utvrđivanjem ko je glasao za njih a nemaju ga na spisku, kako bi ga posetili „misionari vlasti“ i taj glas za sledeće izbore učvrstili; utvrđivanjem koga imaju na spisku, a nije izašao na izbore, da li im i šta duguje i da li nekako mogu da ga ucene kako mu se ta greška ne bi ponovila.
Samo zajedničkim radom, pritiskom i disciplinom svih opozicionih aktera moguće je suprotstaviti se režimu koji nema nameru da odustane od manipulacija kojima sebi obezbeđuje dodatnih tri do pet procenata glasova, a upravo tih nekoliko procenata može da odluči izbore
Što su izbori neizvesniji, to je sistem agresivniji, pokloni koje dobijaju korisnici sa spiska vredniji, obećanja o zaposlenju veća, ali su ujedno i kazne za neposlušnost brutalnije. A najmonstruozniji deo tog mehanizma izborne manipulacije jeste pritisak na najsiromašnije, one koji su korisnici neke od socijalnih službi, odnosno na one koji žive od socijalne pomoći.
Sistem socijalne pomoći postavljen je tako da osoba koja je u potrebi ne može samostalno da prođe kroz proceduru i potrebna joj je „stručna asistencija“ kako bi ostvarila svoja prava. Tu nastupaju misionari vladajuće stranke, aktivisti koji se predstavljaju kao posrednici, koji pomažu najugroženijima da popune i predaju sva dokumenta, i na taj način se stvara koruptivna sprega. Korisnik pomoći ne doživljava više državu kao izvor svog prava, već stranku kao izvor milosti.
Ti ljudi se ubeđuju da nikada ne bi ni dobili socijalnu pomoć da nije bilo milosti SNS-a. Ubeđuju ih da moraju da budu zahvalni na onome što dobijaju od države i da se ta zahvalnost uzvraća tako što se glasa za predsednika Vučića i njegove liste na svim nivoima. Na kraju, ne samo da ove ljude teraju da glasaju za vlast, već smo zabeležili i njihovo fiktivno preseljenje iz opština koje se graniče sa Beogradom (Pančevo, Kovin, Smederevo…) u Beograd, kako bi glasali na lokalnim izborima 2023. godine.
Druga bitna zloupotreba zasnovana na ovim spiskovima, a koja suštinski predstavlja sprovođenje krađe izbora, jeste prijavljivanje za glasanje od kuće zbog bolesti i nemoći. Institut koji bi trebalo da zaštiti najranjivije birače postao je jedno od najpogodnijih mesta za manipulaciju. Po važećim pravilima, praktično svako može da prijavi bilo koga da nije u stanju da dođe na biračko mesto, nakon čega se formira tročlana komisija od članova biračkog odbora koja odlazi na kućnu adresu i tamo se obavlja glasanje.
SNS poseduje spisak tih lica, koja su njihovi sigurni birači, mahom socijalni slučajevi ili penzioneri, koji se pred svake izbore dopunjuje. Njihov predstavnik donosi spisak tih ljudi na početku glasanja na biračko mesto, a o kakvoj se zloupotrebi radi najbolje govori podatak da je na poslednjim lokalnim izborima za glasanje od kuće u proseku bilo prijavljeno više od pet odsto upisanih birača, što je sedam odsto onih koji su glasali, na primer u Kuli je bilo prijavljeno više ovakvih birača – 1.200, a glasalo je nešto manje od 24.000.
Da je reč o sistemskoj zloupotrebi, vidi se čim komisija izađe na teren. Deo ljudi uopšte ne zna da je prijavljen za glasanje, neki su preminuli, a neki godinama žive u inostranstvu. Neki su u takvom zdravstvenom stanju da nisu u mogućnosti ni da govore ni da se samostalno hrane, a kamoli da se prijave za glasanje i glasaju. Dešava se čak i da se pojedini prethodno pojave na redovnom biračkom mestu, pa tek onda ispadne da su već evidentirani kao birači koji „glasaju od kuće“. U biračkim odborima to izaziva podsmeh, ali iza tog podsmeha stoji ogoljena istina o mehanizmu prevare.
Prvi cilj ove manipulativne strategije jeste da se iskoristi nedovoljan broj članova biračkog odbora koji predstavljaju opoziciju, tako što se pokušava da u komisiju koja se formira za odlazak kod ovih birača budu ubačeni isključivo članovi iz vlasti. Ako im to pođe za rukom, na biračko mesto se vraćaju sa popunjenim svim glasačkim listićima i cilj je ostvaren. Ukoliko ipak neko iz opozicije krene s njima, što je jasna instrukcija trenera na svim obukama, broj glasača koji zaista glasaju iznosi oko polovine prijavljenih, i upravo tu se vidi koliki je prostor za izbornu krađu.
Drugi cilj je mnogo perfidniji, jer stranački aktivisti ubeđuju birače da komisiju koja će doći na dan izbora čine isključivo njihovi ljudi. Zbog toga ih nagovaraju da se prijave za glasanje od kuće, kako bi kasnije navodno moglo da se proveri da li su „zaslužili“ poklon koji su dobili (televizor, mikrotalasnu, motokultivator i sve što smo mogli da vidimo na spiskovima koji su procurili). Kada tročlana komisija uđe u kuću birača, on je ubeđen da su svi iz SNS-a, bez obzira na to da li među njima ima predstavnika opozicije ili ne. U takvoj atmosferi pritiska, straha i zavisnosti, taj čovek uvek glasa za vlast i to često čini javno, pred komisijom.
Tu dolazimo do pitanja koje je za opoziciju možda i najneprijatnije: šta smo mi radili dok se sve ovo odvijalo? Prečesto smo jurili sopstveni rep.
Umesto da se bavimo mehanizmom koji proizvodi problem, bavili smo se njegovim spoljnim manifestacijama. Jurili smo „duple spiskove“. Upadali smo u pozivne centre Srpske napredne stranke, koje protivzakonito organizuju u državnim institucijama na dan izbora. Sve to jeste imalo smisla: usporavalo ih je, ometalo, razotkrivalo ih pred javnošću. Građani su mogli da vide da su im lični podaci ugroženi i da SNS zloupotrebljava institucije koje kontroliše. Da, naši članovi biračkog odbora su imali instrukciju da budu deo komisije koja ide na glasanje od kuće, ali je pitanje koliko su oni zaista bili motivisani da to čine.
To je bilo važno, ali nedovoljno, jer ako hoćemo da pobedimo, nije dovoljno da ih raskrinkavamo, moramo da razgradimo način na koji pobeđuju.
Odgovor opozicione javnosti na ovu zloupotrebu mora biti jednako sistematičan, temeljan i posvećen i mora se sprovoditi u više faza. Prva i najobimnija je nova jeres: moramo mi da obiđemo svaku kuću u Srbiji i napravimo sopstvene spiskove sigurnih glasova, ljudi koji su sigurno za opoziciju, onih koji su sigurno za vlast, kao i onih koje vlast na silu tera da glasaju za nju. Takođe, moramo da utvrdimo ko su ljudi koji godinama ne žive u Srbiji, kako bismo imali jasniji odnos prema tome koliko je birački spisak neprecizan. Moramo da napravimo sopstvenu političku mapu Srbije, ne da bismo zloupotrebljavali ljude, već da bismo razumeli stvarno stanje na terenu i mogli da ih zaštitimo od ucena.
Građanima koji su korisnici socijalne pomoći moramo objasniti da neće izgubiti pomoć koja im po zakonu pripada ako ne glasaju za vladajuću stranku, već da su slobodni da glasaju kako žele. Da to nije milost vlasti, već njihovo zakonsko pravo.
Moramo da napravimo sopstvenu političku mapu Srbije, ne da bismo zloupotrebljavali ljude već da bismo razumeli stvarno stanje na terenu i mogli da ih zaštitimo od ucena
Onima koji dobijaju poklone za svoj glas treba da pokušamo da objasnimo da budućnost Srbije vredi mnogo više od tog televizora koji su dobili, ali i da uvek imaju mogućnost da uzmu ono što im se nudi, a da na kraju ipak glasaju po sopstvenoj savesti i da nisu dužni da za taj poklon, oni zauzvrat poklone svoju slobodu.
Moramo izvršiti pritisak da se promene zakoni o izborima, kako bi se uvela pravila za prijavu birača i glasanje od kuće, po uzoru na ono što se već radi u susednim državama, kao što je Crna Gora. To podrazumeva uvođenje elektronskog očitavanja ličnih karata pre glasanja kako bi se utvrdio identitet, kao i štampanje kupona koji prate broj glasačkih listića. Takođe, jedan birač može da prijavi najviše dvoje birača za glasanje od kuće iz istog domaćinstva, i to tako što donese njihove lične karte na biračko mesto, kako bi se i za njih štampali kuponi za glasanje, dok lažno prijavljivanje predstavlja krivično delo.
Ništa se od toga, međutim, neće uraditi samo od sebe i ništa od toga neće uraditi jedna stranka, jedna organizacija ili jedan izborni štab. Samo zajedničkim radom, pritiskom i disciplinom svih opozicionih aktera moguće je suprotstaviti se režimu koji nema nameru da odustane od manipulacija kojima sebi obezbeđuje dodatnih tri do pet procenata glasova, a upravo tih nekoliko procenata može da odluči izbore.
Zato je krajnje vreme da prestanemo da jurimo sopstveni rep i da počnemo da rušimo njihov sistem.
