Nekoliko nevoljnih priznanja Telekoma Srbija o proboju u njihove baze podat ka koincidira sa nikad češćim prevarama i napadima na privatnost građana od strane javnosti malo poznatih kriminalnih entiteta. Sa druge strane, javnosti dobro poznati entiteti koji deluju u okviru ministarstava sile, primenjuju ogroman broj zvaničnih mera nadzora komunikacija bezbednosno interesantnih ličnosti, a po liniji unutrašnjeg ekstremizma,dok je broj onih nezvaničnih, povremenih i nelegalnih – višestruko veći, ističu sagovornici Radara.
Za te potonje najčešće i najlakše se koriste imsi hvatači (imsi catcher– international mobile subscriber identification), uređaji koji oponašaju bazne stanice mobilne telefonije i tako preuzimaju saobraćaj svih telefona u perimetru od nekoliko stotina metara. Prema procurelim dokumentima koje je objavio BIRN, Srbija je početkom 2020. nabavila desetine ovakvih uređaja. Njihova upotreba ne zahteva nikakve usluge i saradnju provajdera mobilne telefonije, uređaji su mobilni i autonomni, pa je stoga mnogo manje papirnog traga njihovog korišćenja i potencijalno to je stvar koju može znati svega nekoliko ljudi, unutar iste organizacije.
Da se našim podacima dobacuje svako sa nešto novca ambicije i tehničkog znanja poznato je, ali ne i koliko je stvar uzela maha, o čemu svedoči javnosti malo poznata činjenica da su 9. decembra 2025. u centru Beograda uhapšena dvojica kineskih državljana koji su koristili upravo takav uređaj, ali ne za prisluškivanje, već za pljačkanje građana.
„Provajderi Telekom i Yettel su sredinom prošle godine počeli da dobijaju pritužbe korisnika da su bez razloga nedostupni, a potom i da primećuju kako im veći broj korisnika jednostavno nestaje sa mreže u raznim delovima Beograda, i tu informaciju su prosledili RATEL-u“, govori za Radar izvor upućen u ovaj slučaj, koji je zahtevao anonimnost.
Sa druge strane, žalbe korisnika ukazivale su da su dobijali sistemske poruke – navodno od MTS, MUP ili Puteva Srbije da nisu platili neki račun ili kaznu, sa linkom ka lažnim sajtovima na kojima bi otkrivali svoje bankovne podatke. Ukupno je nekoliko desetina građana prijavilo policiji da su na ovaj način pokradeni, ali se pretpostavlja da je to samo 10 odsto ukupnog broja.
Imsi kečere nude i srpske firme, a njihova cena je bitno smanjena. To nadalje podupire tezu da je dobar broj ovih uređaja sada u posedu i nedržavnih aktera, sa državnim odobrenjima, privatnih lica sa dovoljno resursa i potrebom za osetljivim informacijama
„Ta dva kineska državljanina, koji su imali odobren boravak u Srbiji, uhapšeni su 9. decembra u blizini Partizanovog stadiona u audiju pančevačkih registarskih tablica, sa mobilnim uređajem – imsi kečerom koji se napajao sa akumulatora“, nastavlja naš sagovornik. „Uređaj je takođe imao eksterni modem, što znači da se njime moglo upravljati sa potpuno druge lokacije, potencijalno i iz inostranstva.“
Možda je ipak najfrapantnija činjenica da su se oni tim poslom neometano bavili mesecima, gotovo pola godine, kao i da se radi o stranim državljanima.
Kako nezvanično saznajemo, uhapšeni kineski državljani i dalje su u pritvoru, ali nije poznato da li je Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal podnelo optužni predlog protiv njih, niti kakva je sudbina celog ovog procesa, četiri meseca pošto su uhapšeni. Ovim povodom poslali smo upit nadležnom tužilaštvu, ali do zaključenja ovog izdanja nismo dobili odgovor. Oštećenim građanima ostaje nada da će im šteta biti nadoknađena, ali i vera da kineski državljani osumnjičeni za teška krivična dela u Srbiji ili oni čije su izručenje od Beograda zahtevale treće zemlje, neće neometano napustiti Srbiju i ostati izvan dohvata zakona.
Dodatno, treba uzeti u obzir i činjenicu da danas imsi kečere nude i srpske firme, odnosno da je njihova cena bitno smanjena. To nadalje podupire tezu da je dobar broj ovih uređaja sada u posedu i nedržavnih aktera, sa državnim odobrenjima, privatnih lica sa dovoljno resursa i potrebom za osetljivim informacijama.
Kako je Radar ranije pisao, broj zvaničnih mera nadzora komunikacija u Srbiji eksplodirao je u vreme protesta 1 od 5 miliona kada je režim prvi put suočen sa razmerama nezadovoljstva građana, koje nijedan politički akter nije uspeo da artikuliše na pravi način. Istovremeno, to je vreme kada je preko nekoliko bezbednosno poverljivih firmi Srbija nabavila veću količinu imsi kečera.
Amnesti internašnal opisao je operaciju masovnog nadzora nad građanima Srbije kao sistemsku i usmerenu protiv civilnog društva, što je MUP odbacio kao neosnovano i netačno. Do zaključenja ovog broja Radara MUP nije odgovorio na naš upit koliko ima ovakvih uređaja u posedu i koje procedure se koriste da bi se sprečila njihova zloupotreba.
Nekada je nadzor nad komunikacijama bio skuplji, tehnički zahtevniji, a sada saznajemo da je cena te opreme oko petnaestak hiljada evra i da je poseduje priličan broj tajkunsko-mafijaških i partijskih centara
Aleksandar Ivanović
„Zanimljiva je činjenica da je barem po dostupnim informacijama, uvezeno višestruko više uređaja za presretanje komunikacija i samo nekoliko onih za njihovu detekciju. Verovatno je potreba za njima manja, jer su namenjeni onima koji na primer uživaju državnu – kontraobaveštajnu zaštitu“, ističe bivši pripadnik bezbednosnog aparata Srbije.
On ističe da je poznato da je na našim ulicama, ali i u funkciji javnih servisa poput mobilne telefonije, mnogo opreme poreklom iz Kine, sva ta oprema ima takozvani backdoor pristup, pa su razmere uvida u podatke građana potencijalno neograničene.
„Upotreba imsi kečera kao specifične tehnologije tajnog nadzora nije eksplicitno regulisana domaćim zakonima, ali se na nju primenjuju šire odredbe o presretanju komunikacija i zadržavanju podataka o elektronskoj komunikaciji“, kaže Jelena Pejić Nikić, viša istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. „To su odredbe Zakonika o krivičnom postupku, Zakona o policiji, Zakona o BIA, Zakona o VBA i VOA, kojima se ovim organima daju ovlašćenja da primenjuju takve mere, te stari Zakon o elektronskim komunikacijama. Jedino ZKP u članu 286, st. 3, o policijskim ovlašćenjima eksplicitno pominje „evidenciju ostvarene telefonske komunikacije, korišćenih baznih stanica ili izvršiti lociranje mesta sa kojeg se obavlja komunikacija“. I za to postoji precizno predviđen postupak: za onoga ko predlaže i obrazlaže primenu takve mere, u koju svrhu, ko odobrava, koliko traje primena mere…“
Sagovornica Radara ističe da bi primena ove tehnologije morala biti preciznije uređena bar podzakonskim aktom, ali je on verovatno poverljive prirode, ako uopšte postoji, te javnost svakako o tome nije informisana.
„Podzakonski akt koji tehnički preciznije uređuje primenu zakonitog prisluškivanja i pristupa zadržanim podacima je Pravilnik (o zahtevima za uređaje i programsku podršku za zakonito presretanje elektronskih komunikacija i tehničkim zahtevima za ispunjenje obaveze zadržavanja podataka o elektronskim komunikacijama) iz 2015. godine. Tehnologija se stalno usavršava, ali taj pravilnik nije menjan od usvajanja. U njemu se svakako ne pominju lažne bazne stanice, već da nadležni organi upućuju zahteve operatorima.“
Pejić Nikić podvlači da je važno pitanje koliko sudije koje odobravaju primenu ovih mera uopšte razumeju različite tehnologije koje koristi policija i službe bezbednosti, jer bi oni trebalo da cene da li je mera legitimna, zakonita i srazmerna svrsi, s obzirom na to da se njome odstupa od osnovnog prava na nepovredivost tajnosti komunikacije. Ona podseća da je svaka upotreba ove tehnologije koju sud nije odobrio ili koju ne sprovodi nadležni organ (policija, BIA, VBA) krivično delo.
Pejić Nikić podvlači da je važno pitanje koliko sudije koje odobravaju primenu ovih mera uopšte razumeju različite tehnologije koje koristi policija i službe bezbednosti, jer bi oni trebalo da cene da li je mera legitimna, zakonita i srazmerna svrsi, s obzirom na to da se njome odstupa od osnovnog prava na nepovredivost tajnosti komunikacije
Poseban problem predstavlja činjenica da je malo verovatno da njihova upotreba može da bude usmerena samo na jednu osobu koja je predmet nadzora na osnovu sudske naredbe, već je mnogo izvesnije da se njime zahvataju i uređaji drugih korisnika koji se slučajno nalaze u njihovom dometu, što predstavlja meru masovnog i nediskriminativnog nadzora, koja je svakako nedozvoljena.
„Za slučaj da ipak jeste tehnički izvodljivo da se izoluju ciljani uređaji, onda su potrebni odgovarajući nadzor i zaštitne mere, na primer softver koji automatski beleži sve što je rađeno i koje ovlašćeno lice je primenjivalo meru, tako da se tom evidencijom ne može manipulisati“, zaključuje Pejić Nikić i dodaje: „Onda je prvenstveno na nadležnom tužiocu i sudiji da provere da li se ta evidencija poklapa sa policijskim izveštajem i da preduzmu odgovarajuće mere. Da bi to bilo moguće, i oni moraju da prođu obuke kako bi razumeli tehnologiju koja se koristi i mogli da čitaju evidencije. Zakon predviđa i godišnje izveštavanje poverenika, ali se do sada taj nadzor nije pokazao efektivnim.“
Advokat Aleksandar Ivanović, narodni poslanik Narodnog pokreta Srbije i član Odbora za nadzor službi bezbednosti, ističe da po njegovom saznanju BIA nikada nije bila spremna da odgovori na pitanje koliko je u jednoj godini bilo izdato naloga za nadzor komunikacija građana:
„Mislim da to njima ne ide u prilog jer je nekada nadzor nad komunikacijama bio skuplji, tehnički zahtevniji, a sada saznajemo da je cena te opreme oko petnaestak hiljada evra i da je poseduje priličan broj tih tajkunsko-mafijaških, partijskih centara moći i koja je gotovo egal sa onime sa čime raspolaže država.
Ti resursi su svakako svi u svrsi očuvanja interesa partije na vlasti.
Prema rečima našeg sagovornika, ilustrativan je primer njegovog poslaničkog pitanja o postojanju službene beleške o poseti i razgovoru sa službenicima BIA koji je pred ubistvo imao Oliver Ivanović: „Najmanje pet puta sam im ponovio to pitanje, a iako su prvi put, još 2024. godine, obećali da će proveriti, nikada mi nisu odgovorili. Ćutanje se nastavlja i danas.“
