Na početku, vratimo se u 2021. i podsetimo se skupa „Dijalog sa mladima“ u Naučno-tehnološkom parku u Nišu. Organizovala ga je Krovna organizacija mladih, a prisustvovale su mu premijerka Ana Brnabić i ministarka za rad, zapošljavanje i boračka pitanja Darija Kisić Tepavčević.
Na tom skupu, s druge strane „rampe“, iz publike premijerki se obratio Nemanja Obradović, mladić iz Temerina, rečima: „Ja dolazim iz Temerina. Mislim da sam zaista lokal-patriota, jako volim svoje mesto. Moram da kažem da ne bih da menjam sredinu u kojoj živim. Jako volim Srbiju, ali mislim da dolazim u situaciju da ću možda morati da učinim taj korak, zato što u mom gradu nemamo pijaću vodu punih 18 godina i to je jako veliki problem za nas. Znači, voda je elementarna stvar, mi imamo pravo da pijemo tu vodu i smatram da je to nešto što mora da bude normalno“.
Zašto bivša premijerka Ana Brnabić ne razume mladost iz Temerina
Potom je mladić iz Temerina nastavio: „Mislim da je problem pijaće vode u Vojvodini rešiv i čak sam negde video procenu da nam je potrebno 710 miliona evra da cela Vojvodina pije zdravu pijaću vodu. Znam da smo u julu ove godine dali 600 miliona evra za direktan prenos Premijer lige i sad ne znam šta nam je prioritet, ali me jako brine ova situacija, želim da ostanem ovde, da gradim porodicu, da moji roditelji ovde žive u bezbednoj sredini. To mi je pitanje jako bitno, jer mislim da smo u jako velikoj opasnosti i zato vas molim da reagujete. Ovo vam govorim zbog mog Temerina, jer mesta koja ne brinu o mladima nažalost ostaju bez njih“, rekao je Nemanja Obradović.
I Vučić shvata kako je u nedelju pobedio, a to znači da će teško naredni parlamentarni izbori biti vanredni. Tome u prilog govori i sve što vlast ovih dana preduzima sa ciljem da oslabi i diskredituje Univerzitet
Premijerka mu je uzvratila rečima da je to zamena teza, da on ne razume kako to funkcioniše – da je Telekom zaseban entitet i da može da ulaže novac u šta god želi.
U nedelju, 29. marta ove godine održani su lokalni izbori u devet opština i jednom gradu. U nekim redovnim okolnostima u normalnoj zemlji ovo bi bila vest koja bi u fokusu imala lokalne probleme, pratila bi aktere koji učestvuju na izborima primarno iz ugla programske ponude u svrhu poboljšanja uslova i standarda života tih lokalnih zajednica. Međutim, ovde, danas, u ovoj zemlji, ništa nije ni nalik tome.
Režim je, razume se, „poranio“ sa predizbornom kampanjom i upregao propagandnu mašineriju za besomučno blaćenje u prorežimskim i tabloidnim medijima svih koji nisu na strani režima. Nastavljeno je sa brisanjem granica, pa su neistomišljenici tretirani doslovno kao neprijatelji koji samo čekaju priliku da podrivaju i ruše. Predsednik Aleksandar Vučić studente je povezao sa talibanima, „objašnjavajući“ da talib na paštunskom jeziku znači učenik, ali ni to nije bilo dovoljno, pa je smestio studente u zlokobni kontekst režima Pola Pota.
Za predsednika su protekli izbori bili dodatni test i potvrda imidža da se provukao neokrnjen ispod nadstrešnice, da se rekonsolidovao, dokaz da je opet čvrsta figura za svoje birače. Zato je morao da ih dobije ubedljivo ili nikako
Ni tu nije bio kraj, pa je iz Vučićeve „predizborne“ kuhinje emitovan spot (metafora njegove vladavine) sa banalnom dramaturgijom od mučeništva do prosperiteta – slike, uz sugestivno-optimističnu, (prenaglašeno) smirenu naraciju predsednika, prikazuju poslovičnu žilavost ovog naroda spram istorijskih i prirodnih nedaća (podekst ističe isključivu poziciju žrtve). Zatim se dramatičnost razgarađuje uzlaznom linijom „zlatnog doba“, umotano u poruku koja poziva na jedinstvo nacije: „nijedan vetar nije bio toliko jak da nas podeli, zato što smo uvek bili složni, zato što smo uvek bili porodica…“
Pozivi na lažno jedinstvo protiv navodnih neprijatelja iz regiona
Idemo dalje, ovaj poziv na jedinstvo iz spota možemo povezati sa nedavnim uterivanjem otadžbine u jedinstvo spram navodnih neprijatelja iz regije, demonstriranjem domaće vojne sile kroz prikaz MiG-a koji nosi projektile vazduh-zemlja, to jest supersonične kvazibalističke rakete CM-400, pristigle iz prijateljske Kine. Predsednik je tvrdio da niko ne treba da bude u strahu zbog jačanja odbrambenih sposobnosti, što je zvučalo kao da preti mirom susedima, pa je poturio „realnu pretnju“ od strane „vojne alijanse“ Zagreb-Tirana-Priština (iako je lako proverljiva činjenica da je potpisana samo trilateralna vojna saradnja, a ne dogovoren nekakav vojni savez), te da Hrvati samo čekaju povoljan geopolitički trenutak da nas napadnu, ali, na koncu, poručio je predsednik, građani mogu mirno da spavaju… Sinhronizovano, prorežimski mediji i tabloidi likovali su, jer su „Hrvati u panici“.
Kako vam sve ovo zvuči? Kakve sve ovo ima veze sa lokalnim izborima? Od pada nadstrešnice i „neuspelog pokušaja obojene revolucije“, svi lokalni izbori odvijaju se u atmosferi ratnog stanja. Pravi, normalni izbori za Vučića, režim koji mu služi, ali i za prorežimske medije i poslovno-kriminalne interesne grupacije, nedopustivi su rizik. Stoga je i za ove lokalne izbore morala da se ispuca sva raspoloživa „artiljerija“.
Reč je o manje-više poznatom, predvidivom arsenalu, koja podrazumeva predizbornu funkcionersku kampanju, pretnje da se može izgubiti posao ako se ne glasa po diktatu, ucene da se obezbede dodatni (kapilarni) glasovi, zastrašivanje, pritiske, obećanja, „poklonjene“ frižidere, veš mašine, televizore… Tu su i neizbežni automobili sa tablicama iz nekih drugih mesta i gradova, a bilo ih je i sa lažnim tablicama, čiji su putnici došli sa ciljem da prate i presreću „neprijateljske aktiviste“ (u Kuli su SNS „čuvari“ bilborda i banera iskočili sa motkama iz takvih automobila i ispalili metke upozorenja na omladinu).
Nezasitost u demonstraciji svemoći je ono zbog čega je neformalni lider SNS spreman da i dalje pomera granice represije i uzurpacije, ne mareći za ceh, koliko će njegova umišljenost koštati ovo društvo
Jedan od oprobanih recepata je i uterivanje straha raznim Radojičićima, Mandićima i sličnim likovima, a tokom izbornog dana sve je „začinjeno“ nasrtanjem na „blokadere“ i razbijenim glavama, policijom koja okreće glavu, fantomskim listama i kol centrima, probušenim automobilskim gumama na auztomobilima novinara i posmatračkih misija, zloupotrebama biračkih spiskova, „bugarskim vozovima“, slikanjem zaokruženih listića sa Vučićevim imenom na biračkim mestima, kafanama koje ne rade, ali su pune SNS mahinacija…
Kad predsednik umisli da je vizionar ispred svog vremena
Šta nam govore rezultati ovih lokalnih izbora? Sva ta Vučićeva „intenzivna artiljerija“ nema više nekadašnje „ubojito“ dejstvo. Pobeda u svim lokalnim jedinicama jeste ostvarena, no sasvim je jasno da se podrška SNS-u, u poređenju sa prethodnim izbornim ciklusima, značajno smanjuje. I još jednom je demonstrirana drastična disproporcija u resursima i finansijama između režima, s jedne i studenata i opozicionih formacija, s druge strane.
Da li ovo znači da je režim dosegao svoj zenit? Naivno je pomisliti da mu sledi opadanje i rastakanje. Vučić razume kakvu je pobedu dobio na lokalu, a to znači da će teško naredni parlamentarni izbori biti vanredni. Uzgred, obratite pažnju na aktuelnu, beskrupuloznu zloupotrebu tragične pogibije studentkinje na Filozofskom fakultetu sa ciljem da se dalje slabi i diskredituje Univerzitet.
Predsednik je nedavno izjavio: „Meni na mitinge i skupove ne mora da dođe niko ko ne želi.“ Ukoliko ovu izjavu umetnemo u kontekst nedeljnih lokalnih izbora, apsurd se ne razlikuje od realnosti, sam po sebi oblikovan je u proporcijama groteske. Na tim izborima SNS je samo formalno bio prisutan, a Vučić je sam „ratovao“ protiv svih „neprijatelja“. Za njega su i ti lokalni izbori bili dodatni test i potvrda imidža da se provukao neokrnjen ispod nadstrešnice, da se rekonsolidovao, dokaz da je opet čvrsta figura za svoje birače.
Zato je morao te izbore da dobije ubedljivo ili nikako. Sliku koju emituje – tragično neshvaćenog, ujedno veličanstvenog u nepokolebljivosti da Srbiju učini jakom i stabilnom – neprekidno nadograđuje u naguravanju svoje mesijanske sudbine. Permanentno odašilje poruku da je vizionar ispred svog vremena, pa je, samim tim, prinuđen da prkosi „mediokritetskoj bulumenti koja mu želi zlo.“
Oni koji ne žele da se povinuju postojećem stanju bore se i protiv korumpiranog i poslušnog sistema sile, posebno policije. Tu je, naravno, i BIA. Uspešno je preživela raspad Miloševićeve epohe i spremno dočekala „novog“ vođu
Može se opravdano pretpostaviti da njegova fantazija računa na to da će tek naknadno, u nekom budućem protoku vremena, biti priznat kao div od državnika, te da će ga, ako ne pre, onda oni još nerođeni potomci ove zemlje, a kako to već dolikuje pokajanju buduće pameti, postaviti na postamen i konačno ga ovekovečiti. Grandioznost pokreće Vučića, uzbuđuje njegov mentalni sklop, ta nezasitost u demonstraciji svemoći je ono što ga čini živim, posledično, spreman je da i dalje pomera granice represije i uzurpacije, ne mareći za ceh, koliko će njegova umišljenost koštati ovo društvo.
Kad država počne da liči na mafijašku organizaciju
Ono što bi trebalo da bude država, trpi režim strukturno organizovan kao i funkcionalne mafijaške organizacije. Oni koji ne žele da se povinuju takvom stanju bore se protiv dehumanizovane, čvrste subordinacije, zloupotrebe javnih resursa, velike finansijske moći, protiv korumpiranog i poslušnog sistema sile, posebno policije. Tu je, naravno, i BIA. Uspešno je preživela raspad Miloševićeve epohe i sasvim spremno dočekala „novog“ neprikosnovenog vođu.
Pobunjeno društvo trebalo bi konačno da postane pobunjeni blok, efikasno organizovana sfera koja ima referendumsku putanju, a ne, između kolona, besmislenu surevnjivost
Ako imamo u vidu da pobunjeno društvo ne sadrži sve te „prednosti“ koje ima Vučićeva strana, nije toliko čudno što je kohezija na toj strani prilično labava. Naivno je pomisliti da vođa nema problem sa trvenjem i animozitetima u svojim redovima, ali on ima efikasne mehanizme da ih suzbija, razgrađuje i zataškava. Na drugoj strani sve nesuglasice, sporovi i neslaganja odmah izbijaju na površinu, a to se koristi kao gorivo za režimsku propagandnu mašineriju i ima poguban odjek na mišljenje i opredeljivanje birača.
Da li je pobunjeno društvo doraslo da se suprotstavi destruktivnom režimu
Ovo implicira da bi pobunjeno društvo trebalo konačno da postane pobunjeni blok, efikasno organizovana sfera koja ima referendumsku putanju, a ne, između kolona, besmislenu surevnjivost. Nakon ovih i ovakvih lokalnih izbora – uz punu svest da, generalno, izbori ni ubuduće neće biti regularni – pobunjena strana tek će pokazati koliko je dorasla da se nosi sa zamkama destruktivnog režima.
Društva koja su bazirana na piramidalnoj strukturi duboko su nepravedna sa stalnom tendencijom da se produbljuje jaz između privilegovanih i onih koji to nisu. Bezuslovna podrška vođi ukorenjena je u ovom društvu. Tragedija nadstrešnice snažno je doprinela da se ogoli infantilna podloga takvoj podršci i danas je značajno smanjen broj onih koji se iskreno i fanatično klanjaju kultu Vučićeve ličnosti. Ta podrška se sve više simulira, preko lake (zlo)upotrebe socijalno krhkih kategorija, a zarad jačanja privida ne preza se ni od angažovanja paramilitarnih ekipa, nezajažljivih u potrebama.
Iako je u društvima baziranim na piramidalnoj strukturi ukorenjena bezuslovna podrška vođi, u međuvremenu je značajno smanjen broj onih koji se iskreno i fanatično klanjaju kultu Vučićeve ličnosti, pa se ta podrška sve više simulira
Paradoks režima je što nevoljno generiše stanje koje bubri kao nepodnošljivo i to će kad-tad, bez čvrsto i jasno artikulisanog otpora, dovesti društvo do impolozije. I tu je drama pobunjenog društva, koja se reflektuje kroz meru razvijene svesti i odgovornosti u pokušajima da se nađe delotvoran „protivotrov“ za nastojanje vođe da neposlušne iznova namami u „pat-poziciju“.
Da li je mladi čovek, Nemanja Obradović, ostao u svom voljenom Temerinu? Ako jeste, danas bi ga vredelo čuti.
