U korenu planetarnog talasa kriza demokratija je, pored već perverznih nejednakosti i političke obespravljenosti, korupcija, posebno ona politička. Očito da između autoritarnih vlasti i pobede korupcije „ima neka tajna veza“, odnosno da je uspostavljen obrnuto proporcionalni odnos između rasta korupcije i pada demokratije.
Krivičnopravna konvencija Savete Evrope naglašava da „korupcija ugrožava vladavinu prava, demokratiju i ljudska prava, potkopava dobru upravu, pravednost i socijalnu pravdu, narušava konkurenciju, ometa ekonomski razvoj i ugrožava moralne osnove društva“. „Tri ekstremna oblika korupcijom zarobljene države čine međusobno tesno povezani kleptokratska vladavina, bilateralni monopoli vladara kleptokrate i njegovih ’partnera’ i kontrola mafije nad državom“ (Suzan Rouz-Ejkerman, ekonomistkinja i profesorka na Univerzitetu Jejl). Konsolidacija demokratije, socijalna kohezija i sistemska korupcija ne mogu ići zajedno.
U Srbiji je početni demokratski antikoruptivni entuzijazam već u par godina nakon 2000. godine odstupio pred tradicionalnim razumevanjem politike kao raspodele plena. Posledično, put od donošenja inperfektnih zakona, preko stvaranja antikoruptivnih institucija do njihovog efektivnog funkcionisanja trajao je godinama i nikada nije dovršen.
U Srbiji je korupcija pobedila u igri moći i interesa, u kojoj su ključni politički akteri pokazali predominantan interes za korišćenje benefita od visokokoruptivnog procesa klijentelističkog zarobljavanja države
Zato i polazim od pretpostavke da je u Srbiji korupcija pobedila u igri moći i interesa, u kojoj su ključni politički akteri pokazali predominantan interes za korišćenje benefita od visoko koruptivnog procesa klijentelističkog zarobljavanja države. Istovremeno, spoljni veto igrači svoje delanje ograničili su na kritičke ocene preduzetih antikoruptivnih mera podređujući ih geostrateškim interesima, a sami građani, zbog egzistencijalne iznudice, kao i tradicionalno slabog antikoruptivnog refleksa, pokazali tek načelnu i slabu podršku borbi protiv korupcije. Posledično, status antikoruptivnih tela i poverenje u njih je u limbu između formalnih ovlašćenja i realne moći, odnosno u skladu sa krilaticom „probuđene nade – izneverena očekivanja“. Šta, recimo, u tom okviru znače neskriveno orkestrirani „Mrdićevi zakoni“ i garantovana pomilovanja predsednika do reakcije na samu mogućnost da se procesuiraju vrhovi vlasti?
Redukovanje Agencije za borbu protiv korupcije
Zakon iz 2008. je u nadležnost Agencije za borbu protiv korupcije stavio oblast rešavanja o sukobu interesa, kontrolu finansiranja stranaka i izbornih kampanja, nadzor nad sprovođenjem Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije. Agencija može pokretati inicijative za izmene propisa u oblasti borbe protiv korupcije, ona vodi registar imovine i prihoda funkcionera, postupa po predstavkama građana, izdaje smernice za razvoj planova integriteta u javnom i privatnom sektoru…
Agencija istina nema ovlašćenja da sprovodi istrage, ali postoji nekoliko aktivnosti koje imaju elemente istrage – provera imovinskih izveštaja funkcionera i provera izveštaja o finansiranju političkih subjekata. Ukoliko utvrdi da funkcioner nije prijavio tačne podatke o imovini i prihodima, sa namerom da prikrije podatke, Agencija može podneti krivičnu prijavu.
Potencijalno veliki značaj ovih antikoruptivnih alatki redukovan je ignorisanjem izvršnih vlasti, ali i parlamenta, tužilaštva i sudova. No on je praktično otežan preširoko i pogrešno određenim krugom obveznika koji recimo uključuje direktore vrtića i škola, a isključuje savetnike i pomoćnike ministara. Sličan efekat ima i nastojanje da se transformacijom javnih preduzeća u DOO , iz njega isključe i direktori javnih preduzeća.
Nova vlast je tek godinu-dve nakon hapšenja Miroslava Miškovića i priče o sporne 24 privatizacije, zbog održanja formiranog visokog rejtinga, odnosno očekivanja građana da će sistemska korupcija biti redukovana, formalno poklanjala pažnju borbi protiv korupcije.
Novim Zakonom o sprečavanju korupcije iz 2019. Agencija je preimenovana u Agenciju za sprečavanje korupcije, sa Većem, koje čini pet pravnika kao drugostepenim organom umesto devet članova Odbora čije imenovanje iniciraju odgovarajući predlagači.
Odbijanje premijera Đure Macuta da navede izvore prihoda za kupovinu vile od milion evra je primer arogancije najužeg kruga vlasti, pri čemu budi i sumnju da je vila uopšte i kupljena sopstvenim novcem
GRECO (telo Saveta Evrope za praćenje borbe protiv korupcije) navodi da ovaj zakon ne propisuje jasne kriterijume za izdavanje saglasnosti ili ograničavanje javnih funkcionera da obavljaju druge poslovne aktivnosti; da javni funkcioneri i dalje imaju puno diskreciono pravo da prijavljuju, odnosno ne prijavljuju delove svoje imovine i prihoda; imovina i prihodi nekoliko kategorija javnih funkcionera nije javno dostupna; maksimalne novčane kazne za kršenje zakona (prekršaji) i dalje su niske; neprijavljivanje prihoda ili davanje lažnih informacija o prihodima javnih funkcionera ne predstavlja krivično delo. Primera radi, odbijanje premijera Đure Macuta da navede izvore prihoda za kupovinu vile od milion evra je primer arogancije najužeg kruga vlasti, pri čemu budi i sumnju da je vila uopšte i kupljena sopstvenim novcem.
Međutim, GRECO nije ni na koji način komentarisao izmenjeni način izbora direktora i članova Veća Agencije. Ne može se govoriti o povećanju nezavisnosti, jer će narodni poslanici birati kandidate po volji većine u parlamentu, bez dodatnih merila (Transparentnost Srbija). Ranije zakonsko rešenje je predviđalo da makar deo kandidata za ovaj položaj predlože institucije koje ne vode predstavnici političkih stranaka (Vrhovni kasacioni sud, DRI, Zaštitnik građana, Poverenik za informacije, Advokatska komora, novinarska udruženja, Socijalno-ekonomski savet ) uz predstavnike Administrativnog odbora Skupštine Srbije, predsednika Republike i Vlade Srbije. Ranije je direktora na konkursu birao Odbor Agencije, a ne Narodna skupština. U praksi ni to nije bilo dovoljno da obezbedi nezavisnost Agencije od onih koje bi ona trebalo da kontroliše, a sada će to još manje biti moguće.
Interni razlozi poraza
Ne morate da budete ludo hrabri ako konstatujete da je na delu netransparentnost i koruptivnost političkih i izbornih procesa, kao i nastojanje da se otvoreno interveniše u kadrovskim izborima u antikoruptivnim telima, dakle, time limitira autonomija i samostalnost ovih organa i održi klijentelistička mreža.
Ako se neko van kontrole i provukao u ranije formiranim sastavima antikoruptivnih tela – sačeka se da sam ode ili da mu istekne mandat, pa se onda reformulisanjem pravila igre i selekcijom poslušnih ništa više ne prepušta slučaju. Uspostavlja se u partokratiji omiljena vladavina podobnih. Članu organa ostavlja se izbor ili da ćuti i glasa kako se očekuje – da čak za aktivnu lojalnost bude nagrađen i unapređen, ili da, na drugoj strani, umire u lepoti doslednosti i postane trajno nepoželjan.
Na delu je netransparentnost i koruptivnost političkih i izbornih procesa, kao i nastojanje da se otvoreno interveniše u kadrovskim izborima u antikoruptivnim telima, dakle, time limitira autonomija i samostalnost ovih organa i održi klijentelistička mreža
Strmoglav pad poverenja u Agenciju, istina, delom je rezultat i formiranih, polaznih preteranih očekivanja, do kojih je došlo već 2011-2015. godine. Isto tako, svesni pad u anonimnost i odsustvo proaktivne uloge i saradnje sa istraživačkim medijima i OCD, posebno vidljiv je nakon 2016-2017. godine.
Postojala je saradnja između Agencije, Poverenika za informacije od javnog značaja i Zaštitnika građana sve dok je postojao Odbor Agencije za čiji sastav su ombudsman i poverenik, kroz zajednički predlog, bili jedan od predlagača . Primera radi, odbijanje Skupštine da imenuje Vidu Petrović Škero kao njihovog kandidata za člana Odbora i posledična blokada odlučivanja u Odboru Agencije, gde se oko osetljivih pitanja glasalo 4:4, odnosno kasnija izmena načina izbora Odbora i direktora Agencije, pokazatelj su primenjene strategije marginalizacije nezavisnih državnih organa.
Takođe, bez „medijskog pojačala“ nalazi nezavisnih tela ostaju bez političkog efekta. Naravno, pod uslovom da oni uopšte imaju proaktivnu autonomnu ulogu. A nemaju je. Daleko smo od situacije od pre decenije kada su, recimo, Rodoljub Šabić i Saša Janković, pa i članovi odbora Agencije i Saveta za borbu protiv korupcije, kreirali imidž i publicitet oko svojih institucija. Dalo bi se reći, uz izvesno preterivanje, da institucijama renome, šmek i boju daju ljudi koji ih čine i način na koji oni razumeju njihovu misiju.
Grubo rečeno, u režimima nekonsolidovane autokratije nezavisni državni organi imaju zlehudu sudbinu transplantiranog organa u neprijateljskom telesnom okruženju.
Šta sada
Promena nema bez promena odnosa moći, odnosno svesti i ponašanja građana, uz istovremeno mobilisanje dovoljne političke volje i spremnosti na radikalne promene, a ne tek pseudopromene kojima se stvari menjaju da bi sve ostalo manje-više isto.Političke volje nema opet bez promena odnosa moći i efektivne političke odgovornosti, čime smo se opet vratili na početak priče o razornoj smesi političke korupcije i slabe i zarobljene države.
Daleko smo od situacije od pre decenije kada su, recimo, Rodoljub Šabić i Saša Janković, pa i članovi odbora Agencije i Saveta za borbu protiv korupcije kreirali imidž i publicitet oko svojih institucija
Za sektor najizloženiji korupciji držim zakonodavna i upravna tela koja donose i realizuju propise po narudžbi lidera (i)ili njihovih finansijera. Potrebne mere koje, pored klasičnih državnih organa i nezavisnih kontrolnih organa – „četvrte grane vlasti“, uključuju i javnost, medije, organizacije civilnog društva i građane, kesu: povećanje transparentnosti i kontrola, ukidanje monopola, kontrola finansijskih transakcija, primerena i proverljiva ekonomska i socijalna politika, podsticanje transparentnosti i kompetitivnosti u političkim procesima i sloboda nezavisnih medija.
Da pojednostavim i parafraziram – čišćenje Augijevih štala korupcije korišćenjem javnosti (svetlosti) kao osnovnog dezinfekcionog sredstva u politici.
