Kina je krajem maja uvela nacionalni sistem digitalnih identifikacionih kodova za humanoidne robote. Svaki uređaj dobija 29-cifreni broj koji omogućava praćenje i bezbednu regulaciju. Inicijativu je pokrenulo Ministarstvo industrije i informatičkih tehnologija, a u prvom talasu obuhvaćeno je više od 100 kineskih proizvođača i preko 28.000 humanoidnih robota i 200 različitih modela. Iako ovo deluje kao tehnička standardizacija u svakom razvijenom industrijskom sektoru, radi se o odluci koja istovremeno pokreće pitanja iz oblasti psihologije, filozofije prava, politike nadzora i geopolitike tehnologije.
Za početak – zašto robot uopšte mora da liči na čoveka? Točkasti ili zglobni industrijski robot može obaviti iste zadatke, u mnogim situacijama preciznije i pouzdanije od „dvonožne“ mašine – dakle, motiv nije tehnološki ili ekonomski. Izbor antropomorfne forme je svesna strateška, dizajnerska i marketinška odluka, koja komunicira da to „biće“ deli sa nama prostor, ali i način hoda i izgleda. Kina planira masovnu primenu humanoidnih robota u sektoru brige o starim licima i kućnim poslovima, što znači ulazak u prostore koji su privatni, emocionalni i ranjivi. U tim kontekstima, antropomorfna forma nije estetski detalj, već funkcionalni preduslov za prihvatanje i stvaranje bliske veze i poverenja. Istraživanja su pokazala da čak i Rumba usisivač, kada se zaglavi ispod sofe, izaziva kod nekih korisnika reakcije davanja imena, razgovora s uređajem, pa i nelagode.
Evropski parlament je 2017. pokrenuo debatu o mogućnosti dodele pravnog statusa robotima, tzv.
elektronskoj ličnosti
Sa humanoidnim robotom koji ima lice, glas, hod, a sada i jedinstveni identifikacioni broj koji ga razlikuje od svakog drugog primerka iste vrste, taj kognitivni refleks postaje intenzivniji. Novija istraživanja sugerišu da socijalne reakcije nisu isključivo automatske, nego da ih pojačavaju upravo antropomorfnija vizuelna predstavljanja. Kada dodelimo robotu „matični“ broj to jeste industrijska identifikacija, ali i neka vrsta simboličke humanizacije jer taj isti broj u javnoj percepciji signalizira da robot ima identitet, da je individua različita od ostalih primeraka iste serije. Pravni vakuum koji iz ovog proizlazi alarmantan je aspekt cele priče, a ujedno i jedini koji javna rasprava za sada ozbiljno ne adresira. Evropski parlament je 2017. pokrenuo debatu o mogućnosti dodele pravnog statusa robotima, tzv. elektronskoj ličnosti, a Rezolucija o građanskom pravu u oblasti robotike predlagala je da se sofisticirani autonomni roboti označe kao elektronske osobe odgovorne za nadoknadu štete koju prouzrokuju, posebno u slučajevima kada robot autonomno donosi odluke ili stupa u interakciju s trećim licima. Međutim, jedna od ključnih primedbi bila je da delegiranje odgovornosti robotima skida odgovornost sa onih koji stoje iza tehnologije – dizajnera, inženjera i korporacija. EU AI Act, godinama kasnije, zauzeo je suprotan stav: tretira AI sisteme kao objekte regulacije i odgovornost pripisuje ljudskim i korporativnim akterima, a ne mašinama. Kina je, bez obzira na ocenu njenih motiva, uradila nešto što nijedna demokratija još nije: izgradila regulatorni okvir za humanoidne robote pre nego što je sektor dostigao masovnu komercijalizaciju. EU ima AI Act koji reguliše algoritme, ali nema ništa slično za fizičke autonomne sisteme koji dele prostor s ljudima. SAD nemaju ni to. Ovaj prostor neće moći da ostane prazan, pitanje je samo čijim će standardima, tehničkim, regulatornim i normativnim, biti popunjen. Jer kada humanoidni robot postane negovatelj starog čoveka koji mu poveri svoje dnevne rutine, navike i strahove, pitanja čiji je taj robot, ko njime upravlja i ko odlučuje kada će biti isključen, postaju više od apstraktnog.
