Činjenica da je i pored maksimalne režimske opstrukcije Apelacioni sud u Novom Sadu potvrdio prvu optužnicu za pad nadstrešnice baš je pogodila Aleksandra Vučića. Sa parade u Parizu je zaurlao da je takva odluka doneta iz „čiste bahatosti i bez ikakve argumentacije“, da bi potom bezobrazluk onih koji su umislili da u ovoj zemlji postoje nezavisni pravosudni organi ilustrovao činjenicom da će bez „ikakve logike“ da vrate u pritvor bivšeg ministra Gorana Vesića i direktore javnih preduzeća, ne osvrćući se na činjenicu da će ista sudbina da zadesi i optužene predstavnike struke, koji mu nisu baš tako dragi kao oni koje je pomenuo. Recimo, profesora Građevinskog fakulteta Milana Spremića koga su studenti u blokadi više puta podržali.
Ne, pokazalo se da je uz Vesića bitna samo pomoćnica u Ministarstvu građevinarstva Anita Dimoski i v. d. generalnog direktora Infrastrukture železnice Srbije Jelena Tanasković, a da je cena koju je vlast bila spremna za to da plati podrazumevala i direktno ruganje u lice pravosuđu pokušajem da se nametne teza o terorizmu kao uzroku pada nadstrešnice. I to ne samo preko tabloida koji su našli dokaz za „terorizam“ i tragikomičnog glasnogovornika onoga što ni naprednjaci ne bi rekli, Ivice Dačića koji je pomenuo „sabotažu“, već i preko Višeg tužilaštva u Beogradu koje je čak formiralo predmet. Međutim, tužilac Nenad Stefanović taj posao nije baš dobro odradio i nije izveo progon svih koji se s tezom o terorizmu ne slažu (baš se popravio na sličnom slučaju uluđivanja građana kada je počeo da hapsi sve koji su pomenuli zvučni top), tako da je Apelacioni sud nakon 20 meseci od pada nadstrešnice konačno presekao agoniju i 15. juna potvrdio optužnicu.
Delimična pobeda
Nema sumnje da tročlanom veću nije bilo lako jer ne samo da je uvažilo žalbu javnog tužioca na odluku Višeg suda kojom je obustavljen postupak protiv Vesića, Tanasković i Dimoske, već je među njima bio i neko ko je isporučivao informacije advokatima okrivljenih. Ne znamo koliko je previranje trajalo, ali ga je okončao profesor novosadskog Pravnog fakulteta Bojan Pajtić. On je objavio da ima saznanja da je Veće tajnim glasanjem donelo odluku i prosledilo je sudskoj praksi na objavljivanje, ali da je sve zaustavljeno jer su advokati onih za čiju sudbinu je predsednik zabrinut, tražili izuzeće sudija Snežane Leković i Nikole Radanovića (ne i trećeg člana veća Borivoja Papa), kao i predsednika Suda Darka Tadića. O kojim pritiscima se radilo možemo samo da pretpostavimo jer zakon ne predviđa mogućnost izuzeća sudija nakon što je presuda doneta, ali je Apelacioni sud sa zakašnjenjem od mesec dana i nakon što je javnost već dobila nezvanična saznanja, potvrdio izmenjenuoptužnicu uz ocenu da je Viši sud izveo pogrešan zaključak da nema mesta optužbi protiv šestoro okrivljenih.
Postupak koji se vodi u Novom Sadu se bavi tehničkim uzrocima pada nadstrešnice i krivičnim teškim delom protiv opšte sigurnosti ljudi i imovine i ne ulazi u koruptivnu pozadinu slučaja
Radovan Lazić
U obrazloženju u koje je Forbs imao uvid se kaže: „Veće koje ispituje optužnicu nije ovlašćeno da ceni da li činjenice i okolnosti na kojima se optužnica zasniva pružaju pouzdan dokaz da je okrivljeni učinio krivično delo niti da li su ispunjeni uslovi da bude oglašen krivim, jer to za optužnicu nije potrebno. Za opstanak optužnice je dovoljno da se iz pribavljenih dokaza može zaključiti da je okrivljeni opravdano sumnjiv da je učinio krivično delo“. Takođe i da „Veće koje odlučuje o optužnici ne upušta se u psihološku analizu raznih dokaza niti u ocenu protivrečnih dokaza“, što je veoma slikovit odgovor na zaključke Višeg suda u kojima se između ostalog mogu naći i formulacije tipa „da Tanasković nije imala svest da nepostupanjem po propisima može izazvati opštu opasnost za ljude“.
Amnestiranje partijskih drugova
Ovakva odluka bi se mogla smatrati pobedom pravosuđa nad izvršnom vlašću, ali se radi samo o pobedi jednog njenog segmenta – Apelacionog suda u Novom Sadu, a suđenje koje sledi će se voditi u Višem sudu, onom istom koje je amnestiralo režimske ljubimce. Pa čak i ako postanu manje tolerantni prema naredbama vlasti, ostaje činjenica da se radi samo o jednom postupku, a vode se tri.
Zašto?
„Postupak koji se vodi u Novom Sadu se bavi tehničkim uzrocima pada nadstrešnice i krivičnim teškim delom protiv opšte sigurnosti ljudi i imovine i ne ulazi u koruptivnu pozadinu slučaja. Taj postupak je najdalje otišao i jedini je u kom je potvrđena optužnica. Za finansijski i koruptivni deo je nadležan TOK, s obzirom na svojstvo potencijalnih osumnjičenih i s obzirom na vrednost čitavog posla, ali se ne bavi samo padom nadstrešnice već celim projektom rekonstrukcije železničke pruge od Beograda do Mađarske. Taj postupak, koliko je meni poznato, još uvek je u predistražnoj fazi i on je prilično opstruiran nakon što je rasformirana Udarna grupa. Treći postupak, koji je odjednom uleteo, pokrenulo je Više javno tužilaštvo u Beogradu i on se vodi i zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja ali i zbog krivičnog dela izazivanja opšte opasnosti. U tom postupku je vrhovni javni tužilac doneo rešenje o supstituciji i odredio da se taj postupak vodi u TOK-u, a VJT u Beogradu je izjavilo prigovor na rešenje o supstituciji i ekspresno podnelo optužnicu sudu. Viši sud u Beogradu je potvrdio optužnicu, a komisija Visokog saveta tužilaštva je odbila prigovor, čime je doneta odluka da taj predmet bude u nadležnosti TOK-a“, kaže Radovan Lazić, tužilac Apelacionog suda u Novom Sadu.
VJT igra igricu sa Apelacionim sudom u Beogradu i to već tri puta i pored činjenice da je ulog u ovom predmetu 16 stradalih. Viši sud je potvrdi, a Apelacioni odbaci jer ju je podnelo neovlašćeno lice
E pa nije prosleđen TOK-u, već je ostavljen kao sigurno utočište za vlast da u nekom trenutku pokuša da objedini procese i otarasi se „nepouzdanih“ predstavnika pravosuđa razvejanih po Novom Sadu i TOK-u i ugura sve u sigurne ne samo Stefanovićeve ruke, već i ruke Višeg suda u Beogradu. Jer kako drugačije objasniti igricu koju VJT igra sa Apelacionim sudom u Beogradu i to već tri puta i pored činjenice da je ulog u ovom predmetu 16 stradalih i jedna teško povređena osoba, a koja izgleda ovako: VJT podigne optužnicu protiv Slobodanke Katanić, Milutina Savovića i Biljane Krstić (advokat Vladimir Beljanski je upozorio da je cilj ove optužnice da se u javnosti stvori zabluda da je Savović doneo odluku o puštanju u probni rad stanične zgrade, da bi se abolirali visoki državni funkcioneri koji su zaista omogućili njeno puštanje), Viši sud je potvrdi, a Apelacioni odbaci jer ju je podnelo neovlašćeno lice. I jedini pomak koji se dogodio je to što je Apelacioni sud konačno javno objasnio u čemu je problem – da je tužilaštvo koje je trebalo da bude sklonjeno sa slučaja dan nakon toga podiglo optužnicu, a da ju je sud prihvatio bez provere iako je „sud dužan da u svakom trenutku proverava da li optužnicu podnosi ovlašćeni tužilac, a ne da to pitanje smatra rešenim čim optužnica stigne na pisarnicu“.
„Miniranje“ TOK-a
Ali da li nam je to garancija da Viši sud neće ponovo potvrditi optužnicu i četvrti put je poslati Apelacionom jer Zakonik o krivičnom postupku nema odredbu po kojoj bi moglo da se ograniči koliko puta apelacija iz sličnih razloga može optužnicu da vraća na ponovno odlučivanje?
„Viši sud u Beogradu je slobodan da donese kakvu hoće odluku i nije formalno vezan rešenjem Apelacionog, ali bi morao da ga sledi. S obzirom na to da VJT nije ovlašćen, svaka druga odluka osim da se ne potvrdi optužnica bi bila neka vrsta pravnog nasilja, ali kod nas je sve moguće pa i takvo iznenađenje. Jedina mogućnost da se to više ne ponavlja je da Apelacioni sud preseče i da umesto da ukida odluku i vraća je na ponovno odlučivanje Višem sudu, donese svoju meritornu odluku kao što je to uradio Apelacioni sud u Novom Sadu“, kaže Lazić.
I dok se nešto što više deluje kao izrugivanju pravu nego kao proces odvija na relaciji VJT u Beogradu i njima manje ili više bliskih sudija, u jedinoj instituciji u kojoj bi sve navedeno moralo da se nađe – TOK-u, vlada tišina. Iako su se njihovi tužioci prvi usudili da glasno prozovu predstavnike vlasti i odredili pritvor za bivše ministre Gorana Vesića i Tomislava Momirovića, oni su po sili zakona oslobođeni jer optužnica nije napisana u roku od šest meseci.
Nakon što je TOK osam puta zatražio da policija sasluša odgovorna lica iz kineskih kompanija a policija to odbila, stigao je i definitivni odgovor – „reorganizacija“ je za vas trajna i više nema ni udarne grupe ni pomoći
A kako bi i bila kada je vlast uradila apsolutno sve što je mogla da ih spreči. Nakon što je 1. avgusta prošle godine TOK ne samo priveo koga nije smeo, već je pokrenuo i istragu zbog sumnje da je kineskom investitoru pribavljena korist od najmanje 18 miliona dolara, a budžetu Srbije naneta šteta od najmanje 115 i po miliona dolara, direktori policije, Agencije za sprečavanje pranja para i Poreske uprave su povukli sve svoje inspektore, a samo je MUP dao obrazloženje u vidu one reči koja pokriva sve – reorganizacija. Nakon što je TOK osam puta zatražio da policija sasluša odgovorna lica iz kineskih kompanija a policija to odbila, stigao je i definitivni odgovor – „reorganizacija“ je za vas trajna i više nema ni udarne grupe ni pomoći. A za svaki slučaj su paralelno sa tim doneti i Mrdićevi zakoni na osnovu kojih je na tri meseca izbačen (dok ga EU i Venecijanska komisija nisu vratili) tužilac Aleksandar Barac, koji je radio na slučaju „nadstrešnica“.
„Formalno bi bilo logično da se svi postupci spoje i da ih radi TOK. Ali je to sada nemoguće jer ne mogu sada da se spoje postupak u kom je potvrđena optužnica i postupak u kome još ni istražni postupak nije u toku. Verujem da TOK i dalje radi na tom predmetu, ali je to gotovo nemoguće bez Udarne grupe i uz opstrukciju policije, i pitanje je koliko je tužilaštvo kadrovski i tehnički osposobljeno da završi taj predistražni postupak i da uđe u sledeću fazu. Barac koji je radio na tom predmetu od početka i koji je iz Novog Sada zajedno sa predmetom upućen u TOK sigurno sa ostalim kolegama radi, ali to može da traje previše dugo i pitanje je da li uopšte može da se završi dok se u policiji nešto ne promeni. I ovaj slučaj je pokazatelj da naš sistem ne može da funkcioniše bez tužilačke policije“, kaže Lazić.
Ali čak i da je ima i da ona stvarno radi u interesu istrage, postavlja se pitanje – čemu? Bar dok na mestu predsednika sedi neko za kog smo sigurni da, šta god da dokazi pokažu, neće isukati nekoliko pomilovanja za sebi lojalne osuđenike.
