Jedno od najvažnijih pitanja pred naredne izbore nije ko će ih dobiti, već kako će politički akteri na njih izaći. U političkoj nauci odavno je poznato da izborni rezultat nije određen samo podrškom koju pojedini akteri imaju među biračima. Na ishod često presudno utiče način na koji se politička konkurencija organizuje. Drugim rečima, nije svejedno da li opozicija izlazi u jednoj, dve ili pet kolona.
Ovu pojavu opisuje čitava tradicija istraživanja izbornih koalicija i strateškog glasanja. Još je Moris Diverže ukazivao da izborna pravila podstiču političke aktere da se grupišu ili fragmentiraju, dok su kasniji autori pokazali da percepcija birača o tome ko ima realnu šansu da pobedi može biti jednako važna kao i sama programska ponuda. Birači ne glasaju samo za ono što žele, već i za ono što smatraju mogućim. Upravo zbog toga pitanje opozicionog nastupa nije tehničko pitanje raspodele mandata. Ono je pre svega pitanje političke mobilizacije.
Osnovna teza ovog teksta je jednostavna. Što je manje opozicionih kolona, veće su šanse za uspeh opozicije. Što je opozicija više podeljena, veće su šanse vladajuće koalicije. Idealni scenario za opoziciju bio bi izlazak u jednoj koloni. Idealni scenario za vlast jeste nastup opozicije u što većem broju međusobno konkurentskih lista.
Matematika i psihologija
Razlog nije samo matematičke prirode. Naprotiv, ključni efekat jedinstvenog nastupa nalazi se u psihologiji birača. Kada se politička utakmica svede na jasan izbor između vlasti i alternative, izbori dobijaju referendumski karakter. Birači tada ne procenjuju pojedinačne programe, ideološke nijanse ili personalne razlike između opozicionih lidera. Oni odgovaraju na jedno jednostavno pitanje: da li žele nastavak postojećeg stanja ili promenu.
Takva situacija značajno povećava motivaciju birača za izlazak na izbore. Posebno među građanima koji nisu snažno zainteresovani za politiku, koji ne prate svakodnevne političke sukobe i koji često ostaju kod kuće. Njihova odluka da glasaju uglavnom zavisi od procene da li njihov glas može nešto da promeni.
Tu dolazimo do možda najvažnijeg političkog resursa u izbornoj utakmici – uverenja da je promena moguća.
Idealni scenario za vlast je nastup opozicije sa što većim brojem lista, a za opoziciju bi to bila jedna kolona, jer kad se politička utakmica svede na jasan izbor između vlasti i alternative, izbori dobijaju referendumski karakter
U političkoj sociologiji odavno je poznato da ljudi mnogo lakše učestvuju u kolektivnoj akciji kada veruju da ona može proizvesti rezultat. Opozicija koja nastupa objedinjeno šalje upravo takvu poruku. Ona stvara utisak političke snage, organizovanosti i ozbiljne namere da preuzme vlast. Nasuprot tome, opozicija koja izlazi u više kolona često šalje poruku međusobne konkurencije, neizvesnosti i nedovoljne spremnosti za zajedničko delovanje.
Svaka vlast podstiče podele u opoziciji
Zbog toga nije slučajno što vlastima gotovo po pravilu više odgovara fragmentisana opozicija nego objedinjena opozicija. U političkoj praksi širom sveta mogu se pronaći brojni primeri u kojima vladajuće strukture direktno ili indirektno podstiču podele među protivnicima. Nekada kroz medijsku promociju pojedinih aktera, nekada kroz različite institucionalne mehanizme, a nekada jednostavno kroz podsticanje sukoba i razlika koje već postoje.
Logika je jednostavna. Svaka nova opoziciona kolona smanjuje verovatnoću stvaranja referendumske atmosfere i povećava šansu da se politička energija raspe na više strana. Međutim, iako bi jedinstven nastup opozicije verovatno predstavljao najracionalnije rešenje sa stanovišta maksimizacije izbornih šansi, on danas deluje malo verovatno. Razlozi nisu pre svega ideološke prirode. Oni su mnogo više organizacioni i politički.
Danas se ne postavlja pitanje samo ko će pobediti na narednim izborima. Jednako je važno pitanje da li oni mogu proizvesti ishod koji će većina građana smatrati legitimnim, a od odgovora na to pitanje zavisi i izlazak iz političke krize
Za značajan broj opozicionih političara politika predstavlja profesionalnu karijeru. Njihove organizacije imaju sopstvene strukture, identitete, rukovodstva i političke ambicije. Ujedinjenje u jednu listu neminovno bi otvorilo pitanje raspodele političkog uticaja, budućih funkcija i mesta na listi. Mnogi akteri teško mogu da prepoznaju sopstvenu političku budućnost u modelu u kojem bi veliki deo njihovog identiteta bio utopljen u širu političku formaciju.
Zbog toga danas mnogo realnije izgleda scenario sa više opozicionih kolona. Najverovatniji scenario jeste da studentska lista postane centralni opozicioni akter. Već sada se može pretpostaviti da će deo postojećih političkih organizacija pružiti podršku takvom projektu bez samostalnog izlaska na izbore. Istovremeno, deo stranaka građanske i leve orijentacije mogao bi formirati zaseban politički blok. Na drugoj strani političkog spektra moguće je očekivati pojedinačne nastupe ili parcijalna povezivanja stranaka desnice.
Takva konfiguracija dovela bi do situacije u kojoj bi studentska lista postala glavni izazivač vlasti, ali ne i jedini nosilac opozicionog potencijala. Pitanje je kakve bi posledice takav raspored mogao imati na izborni rezultat. Moja procena jeste da bi SNS zajedno sa SPS-om i manjim koalicionim partnerima u tom slučaju verovatno ostao pojedinačno najjači politički blok. To, međutim, ne znači automatski i očuvanje parlamentarne većine.
Izbori neće rešiti političku nestabilnost
Ključno pitanje biće da li zbirni rezultat različitih opozicionih aktera može preći prag koji omogućava formiranje alternativne većine. Drugim rečima, nije izvesno da će vlast izgubiti status najjače političke grupacije, ali jeste otvoreno pitanje da li će moći da obezbedi dovoljan broj mandata za nastavak dosadašnjeg modela vladanja.
Objedinjenim nastupom opozicija stvara utisak političke snage, organizovanosti i ozbiljne namere da preuzme vlast. Nasuprot tome, ako izlazi u više kolona šalje poruku međusobne konkurencije, neizvesnosti i nedovoljne spremnosti za zajedničko delovanje
Upravo zbog toga naredni izbori mogu proizvesti izrazito neizvestan ishod. Čak i u slučaju pobede vladajuće koalicije, ostaje otvoreno pitanje političke održivosti postojećeg sistema. Kriza koja danas postoji u Srbiji nije samo izborna. Ona je mnogo dublja i odnosi se na poverenje u institucije. Tokom prethodnih godina došlo je do ozbiljne delegitimizacije velikog broja institucija koje bi trebalo da garantuju političku neutralnost i jednakost učesnika u političkom procesu.
U takvim okolnostima izborna pobeda sama po sebi možda neće biti dovoljna da proizvede političku stabilnost. Deo javnosti će rezultat prihvatiti, deo neće. Politički spor neće biti završen izborima, već će se verovatno nastaviti i nakon njih.
Zbog toga se danas možda ne postavlja pitanje samo ko će pobediti na narednim izborima. Jednako važno pitanje jeste da li izbori mogu proizvesti politički ishod koji će većina građana smatrati legitimnim. Od odgovora na to pitanje zavisi ne samo budućnost aktuelne vlasti, već i izlazak Srbije iz političke krize koja traje već duže vreme.
