Prezime Hubač je srednjeevropskog porekla, izvodi se iz reči „huba“, što na češkom dijalektu znači „usta“ i u tom kontekstu nadimak Hubač se davao osobi koja je bila glasna, tj. brbljiva. Dakle, oni koji me znaju rekli bi da ništa u životu nije slučajno, pa ni prezime koje sam dobio činom usvajanja. Kada sam kao petogodišnjak uporno tražio od majke da mi objasni šta to znači biti usvojen, ona me je pitala da li znam nekoga u zgradi, vrtiću ili gradu da je usvojen i ja sam joj odgovorio da ne znam. „Eto, vidiš, to znači da si ti poseban.“ U taj genijalan majčinski odgovor pun ljubavi poverovao sam, između ostalog, i zbog mog prezimena. Niko u Leskovcu, pitomom gradu na jugu Srbije u kojem sam odrastao sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, nije imao takvo prezime, izvan moje uže porodice. I nikome ono nije smetalo.
Kada sam devedesetih godina došao u Beograd, tokom studentskog protesta 1992. godine u kojem sam aktivno učestvovao, Dušanka Kalanj, spikerka ondašnjeg Dnevnika TV Beograd, pročitala je jedne večeri u toj „informativnoj“ emisiji saopštenje nekog opskurnog udruženja, u kojem je između ostalog stajalo: „Ne dozvolite raznim Osvaldima, Hubačima i Kavranima da vode srpski narod u građanski rat“. Sećam se da me je majka te večeri uplakana zvala telefonom i tražila da se odmah vratim u Leskovac jer je shvatala ono što ja tada nisam, da mi je prezime pogrešno za to smutno vreme, baš kao i mojoj koleginici Olgi, dok je kolega Bulatović imao problem sa gastarbajterskim imenom. Nisam je shvatio ozbiljno.
Međutim, tokom studija na FDU, kada mi je profesor Nebojša Pajkić nakon jedne ideološke rasprave povodom filma Konan varvarin zapretio da on može da me vrati u tu moju Češku (na čiju teritoriju ja do tada čak nisam ni nogom kročio, a kamoli je osećao kao neku maticu, na šta je Pajkić aludirao), usledio je sukob koji bi se u svakoj normalnoj zemlji završio suspenzijom profesora. Uistinu, u takvoj zemlji ni ja ne bih baš sjajno prošao kao student, s obzirom na intenzitet moje reakcije. Ali, nismo živeli u normalnoj zemlji. Incident je zataškan, a ja sam prvi put u životu pomislio da je moja majka možda bila u pravu kada mi je rekla tu, za mene bolnu, rečenicu da mi je prezime pogrešno.
U jednoj od prvih izjava nakon ostavke na mesto predsednika, čovek koji je, kako njegovi satrapi vele, odbio Nobelovu nagradu za mir, negde u Kladovu, izjavljuje da on „Hubačeve ideje zna“, da je Hubač za to da „proteramo sve iz ruske ambasade“, a sve vozeći se u svojoj škodi, da je „Hubač još 2006. mrzeo Ustav zbog preambule o Kosovu, a mrzi ga i danas“
Ipak, sa tim „pogrešnim“ prezimenom sam osnovao porodicu u mojoj zemlji i doživeo mnogo više lepih, negoli ružnih događaja u dosadašnjem životu. Čak sam i pisao drame o devedesetim godinama prošlog veka, uveren da su iza nas, a onda su se, posebno u poslednje dve godine, devedesete vratile.
U procesu za izbor članova Saveta REM-a, jedan drugi Nebojša, Bakarec, član Odbora za kulturu i informisanje Republike Srbije, izjavio je da sam ja „poznat isključivo po antisrpstvu, mržnji prema sosptvenom narodu“, te da takav čovek „ne treba da radi u bilo kojoj državnoj organizaciji, da radi protiv države“. Žalio sam se povereniku za zaštitu ravnopravnosti koji mi je saopštio da Bakareca štiti „imunitet neodgovornosti“, žalio sam se Odboru, medijima, ali niko me nije pravno zaštitio.
A onda su došli izbori, moje „pogrešno“ prezime se pojavilo na Studentskoj listi i krenule su najodurnije pljuvačine, te sam pored „autošoviniste“ i „mrzitelja svega srpskog“, postao i lutka NVO organizacija, a kao Leskovčanina posebno me je nasmejala ona etiketa da sam „poznati novosadski ekstremista“. Odao me akcenat.
Ja sam Željko Hubač i, iako sam usvojen, sa ponosom nosim prezime mojih jedinih roditelja. Nikada nikoga nisam proterivao, a Ustav, za razliku od tebe Vučiću, poštujem. O tome šta mislim o njegovoj preambuli pokazao sam 1999. godine kada sam kao vojnik bio na Kosovu i Metohiji, u Uroševcu, dok si se ti useljavao u poklonjeni novobeogradski stan od 100 kvadrata
Duga sam živeo u uverenju da se taj profašističko-atavistički narativ, koji se iz radikalsko-naprednjačke septičke jame izliva svako malo kad im treba da nešto politički ušićare, formira na nekom nižem nivou artikulacije političkog marketinga. A onda sam doživeo da, u jednoj od prvih izjava nakon ostavke na mesto predsednika, čovek koji je, kako njegovi satrapi vele, odbio Nobelovu nagradu za mir izjavi, negde u Kladovu, da on „Hubačeve ideje zna“, da je Hubač za to da „proteramo sve iz ruske ambasade“, a sve vozeći se u svojoj škodi, valjda ka nekoj od destinacija u Istočnoj Srbiji, reče i to da je „Hubač još 2006. mrzeo Ustav zbog preambule o Kosovu, a mrzi ga i danas“.
Dakle, upotreba „pogrešnog“ prezimena je šovinistički narativ koji potiče iz glave Vučića lično, a ne od njegovih marketinških magova. On, naravno, mene ne poznaje, nebitan sam mu i ne zna ništa o tome šta sam ja za mojih 59 godina naučio, uradio, šta umem, a šta ne umem. Vučiću je potrebno moje „pogrešno“ prezime kao nekakvo strašilo, da njime budi šovinističke strasti kod ljudi koji me takođe ne poznaju, ali im se sugeriše da sam izdajnik jer se prezivam Hubač.
Gustav Hubač, moj pradeda, kupio je početkom 20. veka užaru u selu Kozare, kraj Leskovca, i od nje je napravio fabriku kvalitetne čoje od koje su šiveni šinjeli za srpske vojnike koji su ih štitili od promrzlina dok su se povlačili preko albanskih gudura. Iz Prvog rata je izašao kao čestiti industrijalac koji je nastavio da sarađuje sa jugoslovenskom vojskom.
Uistinu, nisam bio nešto posebno hrabar vojnik, kao što bi ti bio da si stigao da svratiš na KiM, ali nisi jer te žena spopala da joj namestiš garnišne na novoj gajbi. A da si stigao, znam ja, ti bi ih, hrabrišo, sve sam pobedio, svuda u svetu
Njegov sin, Emil Hubač, moj deda, podigao je iz pepela više tekstilnih fabrika na jugu Srbije, a bio je posebno ponosan na fabriku itisona u Gnjilanu (INTEGJ) koja je snabdevala nekoliko svetski poznatih lanaca hotela. Osnivač je fonda za školovanje mladih tekstilaca u Leskovcu.
Velimir Vili Hubač, Emilov sin, a moj otac, osnovao je tri radio stanice na prostoru bivše Jugoslavije i predavao žurnalistiku u leskovačkoj Gimnaziji.
Ja sam Željko Hubač i, iako sam usvojen, sa ponosom nosim prezime mojih jedinih roditelja. Nikada nikoga nisam proterivao, a Ustav, za razliku od tebe Vučiću, poštujem. O tome šta mislim o njegovoj preambuli pokazao sam 1999. godine kada sam kao vojnik bio na Kosovu i Metohiji, u Uroševcu, dok si se ti useljavao u poklonjeni novobeogradski stan od 100 kvadrata. Uistinu, nisam bio nešto posebno hrabar vojnik, kao što bi ti bio da si stigao da svratiš na KiM, ali nisi jer te žena spopala da joj namestiš garnišne na novoj gajbi. A da si stigao, znam ja, ti bi ih, hrabrišo, sve sam pobedio, svuda u svetu.
Danas se borim za to da moja deca, jedna Srpkinja i jedan Srbin, moja deca sveta, sa ponosom nose prezime svojih predaka u svojoj zemlji.
Nije moje prezime „pogrešno“, Vučiću. Ti si pogrešan, u svakom smislu te reči.
