29. septembar
Strela vremena je nema i neprimetna, teflonsko supersonično čudo – i čudovište – koje kroz naše živote prosvirava bez zvuka, bez vidljivog pokreta, dok mi tek tu i tamo uhvatimo senku njene balistike, najčešće davno nakon što je odzujala…
Na toj streli jaše i ova kolumna i takođe neprimetno, ako ne računamo vaše komentare i njeno deljenje po digitalnom prostoru, dođe i do svog današnjeg stotog izdanja.
Već dve godine, svi zajedno – redakcija Radara, vi čitaoci i skromni autor ovih redova – ispisujemo fusnote za priloge našoj (a i šire) modernoj istoriji. Poput Viljema de Baskervila, Ekovog istražitelja iz Imena ruže (i očigledne asocijacije na Šerloka Holmsa) i mi otpredamo zamršene niti iz mnogobrojnih klupka i sa mnogih razboja, tu paukovu mrežu događaja, mišljenja, činjenica i mitova, i kod nas i u svetu, koje zovemo „naše vreme“.
Iako je u originalnoj definiciji flaner neutralni posmatrač sveta okolo, ovaj u mojoj glavi nije. Njemu je stalo. On je besan na svaku glupost, na laži, na manipulacije, na samoubilačko ponavljanje istih grešaka koje su nas, nacionalno i globalno, sakatile u prošlosti
Duša kolumne je u njenom naslovu: emocionalna i intelektualna šetnja planetarnim prostorom i našom mahalom, jer su ta dva, kao i uvek, nerazdvojivo povezani. Iako je u originalnoj definiciji flaner neutralni posmatrač sveta okolo, ovaj u mojoj glavi nije. Njemu je stalo. On je besan na svaku glupost, na laži, na manipulacije, na samoubilačko ponavljanje istih grešaka koje su nas, nacionalno i globalno, sakatile u prošlosti.
Jer, kako ide jedna izreka iz Gugla, „ako nisi deo rešenja, onda si deo problema“. Nema više ograde za udobno sedenje i grickanje čačkalice. Ni Švajcarska nije više neutralna…
Hvala vam što ste deo priče, ovako ili onako.
30. septembar
Ispod Alpa, u Sloveniji, primećujem jedan interesantan paradoks: knjige su značajno skuplje nego u Srbiji, dok je vino mnogo jeftinije. Hit romani su i preko dvadeset evra; odlično vipavsko vino je pet-šest. Kod nas je bukvalno obrnuto.
Siguran sam da postoji neko racionalno objašnjenje za ovaj fenomen, ili čak dva, možda i više. Verovatno nešto sa porezima, ili sa konkurencijom, ili pripadanjem EU ili – možda – sa kulturom; kako Slovenci čitaju i kako piju. Ne znam. Ali je zanimljivo i meni začuđujuće jer je slično Engleskoj.
Ako neko zna, u komentare molim vas…
1. oktobar
Pomalo su već smešna skandalizovanja dobronamernih, ali očigledno naivnih, oko rezultata naših studenata na famoznim PISA testovima, kao i opadajućoj poziciji Beogradskog univerziteta na takozvanoj Šangajskoj listi…
Šta drugo može da se očekuje od režima koji je univerzalni rastvarač svega vrednog, intelektualni firnajz i etički aceton? Od sistema baziranog na poslušnosti i poniznosti, poltronstvu i moronstvu, sistema kome je o(p)stanak na vlasti jedino merilo u životu zarad koga su spremni da žrtvuju sve: i zemlju, i narod, i sadašnjost i budućnost (čak i prošlost), i staro i mlado, obrazovanje, kulturu, sport, životnu sredinu, vodu i vazduh, seljake i radnike – sve, sem ličnog bogaćenja. Univerzitet, od koga oni nemaju ništa, je dvostruki problem: em je trošak, pa im manje ostaje za krađu, em je leglo raznih otpora i komplikacija za neometano čerupanje naroda.
Zato je pobuna studenata, njihovih profesora i građana Srbije, koja će uskoro kulminirati presudnim, referendumskim izborima, dugoročnije mnogo važnija od trenutnih PISA rezultata i Šangajske liste. Ta pobuna je najvažniji ispit koji u životu mogu da polože jer se sve posle toga – ako im se istorija i organizacija nasmeše – može popraviti, i to brzo
U mnogo čemu, propadanje našeg kolektivnog uma im ide na ruku: lakše je vladati poslušnima, glupima i neobrazovanima. Postoji jedna apokrifna priča koja se (neopravdano) pripisuje Staljinu. Navodno, kao deo demonstracije lične moći pred svojim podrepašima, očupao je živu kokošku, pero po pero, do gole kože. Onda je pred to jadno, izmučeno, krvavo, drhtavo stvorenje stavio malo pšenice, pa krenuo da po sobi iz sebe seje zrno po zrno; kokoška ga je poslušno pratila i zobala.
„Tako vam je i sa narodom“, navodno je tiranin rekao aparatčicima, „kada mu ne ostane ništa, kada je krvav, ponižen i glup, poslušno te sledi“. Ako i nije istorijski tačna, priča ima poentu. Ili, što reče onaj rabin svom studentu kada ga je pitao da li se rabinova poučna priča koju je upravo ispričao stvarno desila, da li je istinita, rabin je odgovorio „nije se desila, ali je istinita“.
I zato je pobuna studenata, njihovih profesora i građana Srbije, koja će uskoro kulminirati presudnim, referendumskim izborima, dugoročnije mnogo važnija od trenutnih PISA rezultata i Šangajske liste. Ta pobuna je najvažniji ispit koji u životu mogu da polože jer se sve posle toga – ako im se istorija i organizacija nasmeše – može popraviti, i to brzo.
I da se ispravi kriva PISA i da se – što reče onaj seljak – „Šangajska osmica“ popravi u desetku.
2. oktobar
Šta je jezički univerzum onoga ko svojim korisnicima, putnicima u svojim avionima, pošalje poruku sa sledećim naslovom: „Informacije o raspoloživim mogućnostima prelaska u višu klasu prevoza na Vašem letu za Belgrade“? Mešano srpski i engleski… A onda nakon toga: „Imate mogućnost da iskusite uslugu biznis klase na Er Srbija letu”. Suština ove lingvističke birokratske egzibicije je licitacija za mesto u biznis klasi Er Srbije! Ali ne, zašto jednostavno i sa manje reči, kada može rogobatno, nejasno, „zvanično“, a u stvari činovnički i tabelarno, lišeno svake duše, emocija i privlačnosti. Marketinški i prodajni jezik ovo svakako nije..
Brend je atmosfera i obećanje, i ispunjenje tog obećanja. Avio kompanija suštinski – iz ugla putnika – nije transportna nego „hospitality“ firma: kao u hotelu ili klubu, samo na nebu. Servis i glamur, lakoća i prijatnost. Koje u jeziku tog nesrećnog mejla ne postoje
Imam mnogo toga pozitivnog da kažem o našem nacionalnom avio-prevozniku; idu na vreme, barem po mom iskustvu, a to je oko dva puta mesečno; timovi u kabinama su ljubazniji i višestruko negovaniji od kiselih, suvih, robotskih asistenata u „budžetskim“ kompanijama; ima više mesta za noge i može da se besplatno unese više prtljaga, koji se pri tome ne meri laboratorijskim vagama i mikronskim metrima… U tom smislu, Air Serbia je avangarda Evrope jer od sledeće godine, po zakonu, sve EU avio kompanije će morati da ponude isto. Sem kada lete iz Britanije.
Ali, taj jezik u tom mejlu! Brend je skup asocijacija, iskustava, memorija i emocija koje imamo u glavi – i koje se formiraju postepeno, „kao ptičje gnezdo“, što reče Džeremi Bulmor, tokom dugo vremena – vezano za kompaniju i njene proizvode i usluge. Jezik je deo te priče, te mentalne mape… Brend je atmosfera i obećanje, i ispunjenje tog obećanja. Avio kompanija suštinski – iz ugla putnika – nije transportna nego „hospitality“ firma: kao u hotelu ili klubu, samo na nebu. Servis i glamur, lakoća i prijatnost. Koje u jeziku tog nesrećnog mejla ne postoje.
Sem ako Air Serbia nije u praksi potvrdila korisnost mehanizma licitacije koliko god to zvučalo bizarno za ovako kratak let: status je droga i verujem da ima onih kojima je baš ta reč, „licitacija“ – pobeda, dominacija, nadmoć – kao crvena krpa ispred bika…
Ali, taj jezik…
2. oktobar
„Jedan deo zlo, tri petine slepo…“
(One part evil, three-fifths blind…)
The Fratellis, She’s Not Gone Yet, But She’s Leaving
U pesmi, referenca je na devojku… ali, i laka primena na razne druge stvari i ljude, svuda, sada i oduvek; i odlična definicija svakog antihumanističkog radikalizma.
