Očigledno je da Snežana Paunović, ministarka državne uprave i lokalne samouprave, neće biti smenjena niti će podneti ostavku zbog izjave da bi izvršila etničko čišćenje Albanaca sa Kosova da je bila na mestu Slobodana Miloševića. Ceo skandal završiće se blagim Vučićevim ukorom, neuspešnom opozicionom inicijativom da skupi 60 potpisa koliko je potrebno da se glasanje o njenoj smeni stavi na dnevni red Narodne skupštine i nekoliko oštrih izjava evropskih zvaničnika. I to je sve. Zašto je izostala ozbiljna i masovna reakcija srpske javnosti?
Da li to znači da smo kao zajednica potpuno utrnuli, da smo oguglali pod ogromnom količinom nasilja u kome živimo ili je to, nažalost, opasan znak da izjava ministarke Paunović za dobar deo ovdašnjeg društva nije sasvim neprihvatljiva?
Dok se javnost bavi isterivanjem razlike između strašnog zločina i genocida, u toj polemici kroz zlokobna uopštavanja u rečima „deportacija“, „etničko čišćenje“, „vojna akcija“, pa čak i „rat“, iščezavaju tragične pojedinačne sudbine ljudi
Nema sumnje da je takvu toksičnu atmosferu kreirala upravo koalicija na vlasti, kadrovski i vrednosno naslonjena na onu koja je srpsko društvo devedesetih godina uvela u krvavi građanski rat. I zato je Snežana Paunović tu strahotu izrekla komotno, bez imalo nelagode ili ustručavanja, kao nešto što je potpuno normalno i ne može izazvati negativnu reakciju. I upravo je u toj lakoći izricanja teških zločinanajveća osuda ovog društva i politike. I ne može je popraviti uzgredni komentar predsednika države da je njena izjava neoprezna, nedovoljno odgovorna i da ne odražava njegovu volju ni politiku.
Jer, radi se o političkoj garnituri koja je radikalizovala srpsko društvo i osokolila glasove koji osporavaju ratne zločine i slave zločince. Slika tog vrednosnog sunovrata su grafiti mržnje kojima su ispisani zidovi širom Srbije. A upotpunjena je i agresivnom revizijom istorije i kadrovskim postavljenjima ekstremnih desničara. Cinizam je da je baš ministar informisanja jedan od njih.
To je politički pejzaž kroz koji se ovo društvo „socijalizuje“. Zato je moguće da pisca Vladimira Arsenijevića vređa i pretuče grupa desničara na platou kod Brankovog mosta, uoči planirane komemoracije žrtvama genocida u Srebrenici, a Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu proceni da u tom nasilju nema elemenata krivičnog dela.
Dok se javnost bavi isterivanjem razlike između strašnog zločina i genocida, u toj polemici kroz zlokobna uopštavanja u rečima „deportacija“, „etničko čišćenje“, „vojna akcija“, pa čak i „rat“ iščezavaju tragične pojedinačne sudbine ljudi. Te reči se tako prazne od značenja iza koga su poginuli, ranjeni, proterani, izbegli…
„Ovaj rat ja nisam želeo. I ne razumem ga“, pričao mi je, na samom početku sukoba u bivšoj Jugoslaviji, dvadesetogodišnji mladić koji je ležao ranjen u bolnici u Slankamenu, u sobi za intenzivnu negu, pokriven čaršavom do brade. Njegovi drugovi su se skrivali od mobilizacije. On nije, primio je poziv. Poslali su ga prvo u Negoslavce, pa u Vukovar. Odnekud je, kaže, doletela mina, u vreme primirja. Sedeo je na stepenicama nekog podruma. Ni metak nije opalio. Obe noge i desna šaka su mu paralizovane. Njegov rat je, kaže, trajao nedelju dana.
Ministarka Snežana Paunović trebalo bi da snosi odgovornost zbog svojih reči. Jer sve političke posledice rođene su u ekstremističkom govoru. Prethodnica ratnih razaranja bio je jezik rata. Podstrekači ne smeju ostati u političkoj zavetrini ako želimo da budemo elementarno normalno društvo.
