I kad se kavga na mrežama već zametnula, uključio se i šef srpske diplomatije Ivica Dačić da kaže kako se zaprepastio nivoom bezobrazluka kojim se neki evropski političari obraćaju Srbiji, vređaju srpski narod i predsednika Vučića, a da ih „niti ko pita, niti ko zarezuje“.
Buka i bes tako uvek naknadno dramatizuju epiloge sadržane u odlukama koje je Srbija proteklih godina uredno prihvatila ili potpisala. Jedna od njih je da neće ometati članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama. I sad kad je došao taj trenutak nastala je drama i razočaranje. Pogotovo što je preporuku podnela izvestilac za Kosovo Dora Bakojani iz prijateljske Grčke i što je prihvatila pismo-obećanje predstavnika najviših vlasti sa Kosova da će formirati i Zajednicu opština sa srpskom većinom nakon što Kosovo postane članica Saveta Evrope.
Razmena verbalne vatre oko ove vruće teme preselila se nakratko i na društvene mreže. Tu smo ponovo utvrdili lekciju o evropskim licemerima i varalicama, dok je Savet Evrope, u tom bistrenju politike, pomešan sa Evropskom unijom na koju se ionako baca drvlje i kamenje. Sve je to zajedno izgledalo kao uobičajeni srpski politički folklor sa podignutom temperaturom, viškom emocija i manjkom činjenica.
Ali, da zamislimo da Srbija zaista realizuje svoju pretnju i napusti Savet Evrope čija je osnovna uloga da nadgleda demokratiju i vladavinu prava. Koga bi ona time, u stvari, kaznila? Evropu ili sopstvene građane? Ako je to uopšte važno.
Da zamislimo da Srbija zaista realizuje svoju pretnju i napusti Savet Evrope čija je osnovna uloga da nadgleda demokratiju i vladavinu prava. Našla bi se u „dobrom“ društvu – sa Rusijom i Belorusijom
Za početak, Srbija bi se našla u „dobrom“ društvu – Rusije, čija je zastava, zbog invazije na Ukrajinu, u martu 2022. godine, posle 26 godina članstva, spuštena ispred sedišta Saveta Evrope u Strazburu. Ali i Lukašenkove Belorusije čiji je status u Savetu Evrope suspendovan još 1997. zbog kršenja ljudskih prava, a pre dve godine su prekinuti svi odnosi s tom zemljom. Srbija bi podelila i iskustvo građana Rusije koji više nemaju mogućnost da se žale Evropskom sudu za ljudska prava ako pravdu nisu mogli da pronađu u svojoj zemlji. U trenutku kad je Rusija izašla iz Saveta Evrope, oko 20.000 predmeta ruskih građana našlo se pred Evropskim sudom u Strazburu. A prošle godine više od tri hiljade građana Srbije je pred tim sudom potražilo pravdu kao poslednjom instancom zaštite prava.
Možda državi Srbiji ne trebaju reforme u pravosuđu koje se odvijaju u saradnji sa Savetom Evrope, ali su neophodne građanima ako ne žele pravosuđe koje štiti kriminalce i mafiju uvezanu s političarima. Ili medije u službi režima. Ili ako žele da GRECO zahteva od Srbije da oformi sistem za sprečavanje korupcije među najvišim funkcionerima, uključujući ministre, državne sekretare, šefove kabineta, savetnike i pripadnike policije.
I zato bi, pre nego što odluči da zapreti izlaskom iz Saveta Evrope, Srbija mogla da se seti i građana. Ako su ljudi, uopšte, važni.
