Režim će pokušati dijasporu da podeli na „patriote“ i „neprijatelje“

11. jul

Da bi bio takav, nešto u tebi mora da umre – ili da se nikada nije rodilo.

Neka duboka veza sa ljudima okolo mora da pukne ili da se nikada nije isprela. Samosvest je samo magla od reči i nikada blizu, nikada doživljena. Nikada nikla, ili je umrla u teškim mukama u ko zna kakvim traumama života.

Pljačkati svoj narod – bezobrazno, hladnokrvno, bezobzirno – i mirno spavati… nešto u tebi mora da umre. Žderati tuđim parama koje nisi zaslužio ili si pokrao, bez gorušice, po tajkunskim kafanama dok se zemlja pretvara u kolektivni socijalni slučaj; baškarenje po skupim kvadratima, skupa odela, egzotika, automobili, privilegije… i ne primećivati, ne želeti da primetiš ili se podsmevati muci svog naroda, ruganje „budalama“ koje pričaju o poštenju, pravu i „institucijama“… nešto u tebi mora da umre.

Jesi jedinka, biološki, koja diše i jede i priča i spava, koja je sebi i nekome sličnom korisna, deo male i privilegovane košnice u kojoj su oni trutovi oko matice, a svi ostali su samo bezimene, zamenjive, beznačajne radilice. Da bi kao takav mirno spavao, već moraš da si mrtav.

Nauka nam kaže da su potrebni životi dve pčele da se skupi jedna kašičica meda. Njihova sopstvena kašika meda – više kutlača – košta mnogo više života, mnogo više štete, mnogo više bede i tragedije…

Jesi jedinka, biološki, koja diše i jede i priča i spava, koja je sebi i nekome sličnom korisna, deo male i privilegovane košnice u kojoj su oni trutovi oko matice, a svi ostali su samo bezimene, zamenjive, beznačajne radilice. Da bi kao takav mirno spavao, već moraš da si mrtav

Takvi su moralni vampiri, mrtvi kao ljudi i beskrajno vitalni kao predatori i krvopije; bića automatske navijene opruge u sebi koja skaču u korist bez obzira na sve drugo oko njih. Mrtvim okom, vide samo plen. U ogledalu, ne vide ništa.

Da bi bio takav, nešto u tebi mora da umre – ili da se nikada nije rodilo.

13. jul

Prebijanje Vlade Arsenijevića i prijatelja pored Brankovog mosta, dok su pokušavali da obeleže godišnjicu stravičnog zločina u Srebrenici, te ogromne ljage na obrazu srpskog naroda, nije drastično suzbijanje slobode govora.

Režim je baš briga šta mi govorimo, govor ih ne ugrožava.

To je eskalacija ograničavanja slobode delovanja. Posebno, šta radimo na ulici, gde „narod“ može da vidi. Naš prostor više nije naš, naša tela više nisu naša da ih u tom prostoru slobodno koristimo. Još jedan korak u svođenju zemlje na zatvor, prostorno, fizički…

Nasilje prema neistomišljenicima u Srbiji traje već tri decenije (i više, ako računamo komunizam) i biće ga sve više kako se režimski temeljni šipovi sve više klate kao posledica sopstvene zaslepljenosti i korupcije, geopolitičkih dešavanja i studentskog delovanja – u onoj meri u kojoj bude (p)ostajalo efektivno.

Ima mračne simbolike u mestu ovog političkog nasilja, most sa koga je jedan drugi pisac i politički i ideološki disident – po kome je most i nazvan – okončao svoj život jer više nije bio u stanju da živi sa izgubljenim idealima i sve većim režimskim pritiskom na sebe jer je o tome želeo da govori. Vlada Arsenijević nije izgubio ideale, naprotiv, ali je mesto dešavanja incidenta podsećanje na fundamentalnu (i fundamentalističku) okoštalost političkog sistema u Srbiji koji nikada nije doživeo postautoritarnu transformaciju.

Kako, dakle, biti optimista u ovoj brutalnoj struji istorije, kada izgleda da je sve u zaveri protiv racionalnog, zajedničkog, prosvećenog i ljudskog?

Isto kao i do sada: razumevanjem da istorija nije unapred ispisana, da je „sudbina“ samo posledica zbira naših individualnih i kolektivnih delovanja, da su istorijski rezultati mnogo češće posledica malih individualnih odluka i postupaka nego samo okolnosti. Da se nikada ne zna gde će naš mali, individualni prst na tasu društvene i istorijske vage u jednom trenutku biti ta slamčica koja će dati kritičnu masu za promenu; varnicu za vatru novog.

Slučajnost istorije i života je užasna i, često, parališuća. Naša istrajnost i vera – opet ta reč, naravno – i stalni dnevni činovi otpora su jedini protivotrov za očaj i apatiju

Slučajnost istorije i života je užasna i, često, parališuća. Naša istrajnost i vera – opet ta reč, naravno – i stalni dnevni činovi otpora su jedini protivotrov za očaj i apatiju. Uvek se ovde setim izveštaja američkih radio-operativaca koji su prisluškivali komunikaciju Talibana u Avganistanu. Čak i kada su bili masakrirani američkim bombardovanjima, kada je od bataljona ostalo samo dvoje-troje preživelih, jedni drugima su dovikivali ono što se u biznisu zove „motivacione poruke“: „glavu gore, pobeđujemo!“, „samo što ih nismo rasturili“, „neprijatelj je u svojim poslednjim trzajima“ i slično… Operateri su bili zapanjeni ovim i tumačili su fenomen kao klinički nivo religijskog i ideološkog fanatizma. Smejali su im se.

Znamo kako se završilo.

Kao što reče Niče, „kada imaš ‘zašto’ da živiš, možeš da podneseš bilo koje ‘kako’.“

14. jul

Nikada nisam razumeo primedbu da „Srbi koji žive u inostranstvu ne bi trebalo da se pitaju o životu u Srbiji“. Da se angažuju, lobiraju, komentarišu, po nekima, čak i glasaju…

Tačnije, ovo mogu da razumem ako dolazi od režima i njegovih slugu i kada im je meta demokratska i antirežimska dijaspora, koje nema malo. Ona je, očigledno, pretnja, jer se ona druga, prorežimska dijaspora i te kako zloupotrebljava na razne načine. Tu im ne smeta što žive „napolju“…

Argument je, jednostavno, glup: istorijski, civilizacijski i materijalno.

Nisam dobar za komentarisanje o tome kako treba graditi bolje društvo kod nas, ali sam dobar kada šaljem pare rodbini ili kupujem kuću u matici? „Doznake“ su naš porez u Srbiji. Pare koje tamo trošimo i koje pomažu ekonomiju zemlje su same po sebi razlog da se pitamo

To znači da je knjaz Miloš grešio kada je slao talentovane mlade Srbe da se školuju u Evropi i da to napredno znanje donose nazad, da modernizuju zemlju? Našu istoriju su pravili bivši gastarbajteri.

Po tom argumentu, Pupin nije trebalo da pomaže Srbiju i da za nju lobira u 1. svetskom ratu? Šta on ima da se meša, u svom američkom uspehu, kada više nije u Idvoru, kada se druži s američkim tajkunima i vodećim naučnicima, daleko od primitivne i kaljave Srbije?

Dakle, nisam dobar za komentarisanje o tome kako treba graditi bolje društvo kod nas, ali sam dobar kada šaljem pare rodbini ili kupujem kuću u matici? „Doznake“ su naš porez u Srbiji. Pare koje tamo trošimo i koje pomažu ekonomiju zemlje su same po sebi razlog da se pitamo.

I sve to i pre nego što pokrenemo pitanje patriotizma. Zbog čega bi nama bilo manje stalo do zemlje našeg porekla? Iskreno, sve što sam video u ovih dvadeset i sedam godina pečalbe je da je većini dijaspore stalo čak i više nego mnogima domaćima: više ih boli baš zbog toga što su u nekim uređenim zemljama i vide kako bi moglo da bude i kod nas! Više su iznervirani, ogorčeni, zgađeni i povređeni… Ljutite se koliko god hoćete, ali mnoge „napolju“ više boli nego mnoge domaće.

Izmeštenost izoštrava emocije, ljudi su u rasejanju ili ekstremno nacionalisti ili ekstremno demokratski, nema mnogo sredine. Sem onih koji su se isključili, kojima se sve kod nas zgadilo – mojih prvih jedanaest godina u Britaniji – i koji su sami odlučili da ih ništa iz Srbije više ne zanima. Ali ovde ne govorimo o njima…

Režim može da opstane samo na podelama, bilo kakvim, sve dok razaraju tkivo srpskog društva – koje je oduvek u sebi imalo i mozak i mišiće naših koji žive napolju. Na našoj pameti, ili gluposti, je da se tome odupremo ili ne

Važnost dijaspore za maticu je zvanično prepoznata u mnogim zemljama. Više od deset zemalja ima posebno ministarstvo (ili ekvivalent toga) za dijasporu, među njima i Irska, Kina, Grčka, Meksiko ili Rumunija – a i Crna Gora. Francuska, Portugal i Italija, kao i više manjih zemalja, imaju direktnu reprezentaciju dijaspore u svojim skupštinama, i u gornjim i u donjim domovima. Hrvatski Sabor ima tri poslanika koji predstavljaju dijasporu.

Režim će na sve načine pokušati da i dijasporu – kao i maticu – podeli na „patriote“ i „neprijatelje“, ali i na „domaće“ i „tuđe“. Režim može da opstane samo na podelama, bilo kakvim, sve dok razaraju tkivo srpskog društva – koje je oduvek u sebi imalo i mozak i mišiće naših koji žive napolju. Na našoj pameti, ili gluposti, je da se tome odupremo ili ne.

16. jul

Gradovi mogu da budu prijatelji, oaze, batleri ili igrališta.

Gradovi, kao Beograd sada, mogu da budu i nasilnici iz razreda, te idiotske komšije koji ne znaju za razum, ne interesuje ih niko drugi sem sebe, beskrajno sebični, alavi i nasilni. Oni koji ograđuju zajedničke prostore, koji ulaze u tuđe međe, koji grabe, samo grabe, ne pitajući… „Nasilnički urbanizam“ je izraz koji se često koristi za ovakvo shvatanje javnog prostora i zajedničkog urbanog dobra.

Kao i svoji tvorci, kao i oni koji od njega profitiraju, siledžijski urbanizam je jedan od epitoma predatorskog koruptivnog neoliberalizma i njemu simbiotičkih satrapskih modela. Odlično objašnjenje ovog fenomena dala je nedavno Jovana Timotijević u engleskom izdanju magazina Lice Ulice – Manje Običan Grad (City Less Ordinary), o kome sam pisao u prošloj kolumni. Šta se trenutno urbanistički dešava Balkanu, Londonu, a i dobrom delu Evrope – mada je fenomen globalan – još jedno je ispoljavanje simptoma ideološke pogubljenosti političkih klasa i, nema druge reči za to, galopirajuće korupcije.

Grad postaje vidljivo i opipljivo otelotvorenje pohlepe, urbanistički pendrek po životima građana, prostorni ekvivalent lične surovosti i psihopatije… Kao žabu na vlažnom putu, siledžijski urbanizam gazi bazične elemente života jedne prosvećene zajednice zasnovane na zajedničkom dobru

Ukratko, urbanističko siledžijstvo posledica je zloupotrebe moći kroz privatizaciju javnih i zajedničkih urbanih prostora i njihovo pretvaranje u privatnu profitnu i koruptivnu mašinu. Kapitalistički, ne socijalni, urbanizam. Sve što je važno je privatni profit. Zajednički interes i dobrobit ne postoje. Grad postaje vidljivo i opipljivo otelotvorenje pohlepe, urbanistički pendrek po životima građana, prostorni ekvivalent lične surovosti i psihopatije… Kao žabu na vlažnom putu, siledžijski urbanizam gazi bazične elemente života jedne prosvećene zajednice zasnovane na zajedničkom dobru.

Kapitalistički urbanizam o kome piše Jovana hrani se sa četiri strukturalna procesa:

1. Privatizacija prostornih resursa: zemlja, šume, planine, parkovi, rečni nasipi, nekadašnje državne zgrade, ali i reke, jezera, odmarališta ili pijaća voda… sve se ovo uklanja iz kolektivne društvene sfere i pretvara u tržišno dobro, za privatno profitiranje.
2. Deregulacija je važna poluga privatizacije: barijere za uvođenje transakcione logike se smanjuju tako što se sistematski razgrađuju ograničenja o tome gde, šta, kako i za koga sme da se gradi. Standardi urbanog planiranja, ekološka zaštita i javne konsultacije o projektima se ukidaju ili rastaču, kao smetnja brzoj (u)gradnji. Nove „regulacije“ su paradoksalne jer često same sebe potiru…
3. Promena jezika i načina kako se o nekretninama i gradnji uopšte priča: sve je samo roba za tržište, „kvadrat“, „investiciona prilika“ sa dobrim potencijalnim „povraćajem“ i ličnim statusnim unapređenjem… Društvene i socijalne potrebe oko kojih se planira pametni i prosvećeni urbanizam se izbacuju iz diskursa, opšte dobro i zajedništvo nestaju sa jezičkog radara.
4. Prostor postaje samo polje finansijske špekulacije, grad je “finansijalizovan“: obdaništa, bolnice, parkovi, škole i javne ustanove više nemaju društvenu vrednost tamo gde investitori mogu da naprave profit, pa se gase i pomeraju na obode grada, sve dalje od potreba građana, sve malobrojniji, sve ređi, sve dragoceniji… Komunalna infrastruktura je trošak, pa je minimalna ili je nema. Vremenski horizont uspeha je finansijski kvartal. Zajednički život je zamenjen investicijom.

Nasilnici grad oblikuju po svom džepu. „Mi“ ovde znači samo „oni“. Kapitalistička akumulativna logika vrlo lepo rezonuje sa mafijaškom akumulativnom logikom.

Naselje je zamenjeno nasiljem.