Naziv izložbe Kristine Pirković Kraj sveta i još jedan dan u Salonu Muzeja grada Beograda, suočava nas sa strahom od nikad bliže kataklizme, ali nam i budi nadu da ćemo se ipak nekako spasiti. Same slike na velikim platnima izazivaju čitav spektar emocija, od radosti kroz sećanje na detinjstvo, preko čuđenja različitim prikazanim bićima, želje da se otisnemo u prirodu, do utiska da sa nama koegzistiraju neke više sile, nevidljive i neopipljive. Sve to je rezultat karaktera njene inspiracije, ali i veštine da dočara složenost unutrašnjeg „ja“ svakog čoveka.
„Do teme koje obrađujem na ovoj postavci došla sam slušajući muziku poljskog autora Prajznera Zbignjeva, poznatog po radu s rediteljem Kšištofom Kišlovskim, čije sam filmove gledala, kao i remek-delo Alehandra Hodorovskog Sveta planina. Nadahnuće sam crpela i iz romana Čarobni breg Tomasa Mana, Braća Karamazovi Dostojevskog, i pesme Gora Branka Miljkovića“, otkriva nam mlada slikarka.
Potom je te njihove reči, tonove, kadrove interpretirala na likovnom jeziku, koristeći elemente iz sopstvene mašte. Baveći se fenomenima života i smrti poslednjih nekoliko godina, napravila je dva ciklusa slika Veliki Kreator i Šume, dokazavši kako se te pojave u svakom trenutku prepliću.
Istina, a ne fantastika
U prvom od ta dva opusa, ona se pozvala na biblijske prizore, ali ne na način kako se prikazuju u okviru crkvenog slikarstva, već u stilu koji mnogi smatraju fantastikom ili nadrealizmom. „Ta kategorizacija mi ne odgovara, jer svojim pristupom i rukopisom slikam ono što čovek jeste i ono što se zaista dešava oko nas“, Pirković je izričita.
Ponekad ta njena istina ima matematičku preciznost, pa je Bogorodica tek skup tačaka, simbola za bezdimenzionalnost. Slikanjem Hrista kao crnca (ili crnkinje, kako dati prikaz mnogi vide) ona dokazuje univerzalnost religijskih pojmova, time se pitajući i šta čoveka stvarno određuje. „Verujem da su to bazične emocije, počev od straha, kako egzistencijalnog, tako i onog od drugog ljudskog bića, danas najprisutnijeg“, zapaža umetnica. Potonje ima opravdanje u tezi počivšeg Vladimira Veličkovića, da je pravo čudo na šta je sve čovek spreman, od velikih dometa duha do totalne (auto)destrukcije.
Da dočara sve ono što joj se vrzma po mislima, Kristini Pirković pomažu predstave igračaka, koje čine sponu sa detinjim godinama, čistim i punim nade. Ipak, te mede, zeke, lutke, često su raspolućene i vidi im se utroba. Kroz nju struji krv, ili životna energija, koja kaplje i iz stigmi Spasitelja, poručujući „voli bližnjeg svoga kao samog sebe“, i „budi spreman za neku žrtvu kako bi spasio svet“. I to je taj jedan dan koji dobijamo nakon kraja sveta, ako se potrudimo da izađemo iz trenutnih okvira.
Slikanjem Hrista kao crnca, ili crnkinje, kako dati prikaz mnogi vide, pokazuje univerzalnost religijskih pojmova, pitajući se šta čoveka stvarno određuje
Premda opisane scene nekom mogu da zazvuče zastrašujuće, slike u celini nude vrstu harmonije, jer je njihov praizvor podloga fresaka iz manastira Pustinja kod Valjeva. Sa tog maltera iz kasnog srednjeg veka otpao je deo bojenih slojeva, usled vremena i vlage, te se više ne zna koji je plan prvi, a koji drugi, treći, na toj palimpsetskoj apstrakciji.
Specifični vid religioznosti primetan je i u slici Moje telo je moj hram, prezentujući otpor prema korporativnim porukama poput „budi svoj, budi izuzetan“, iz kojih ishoduje upravo suprotno – gubljenje individualnosti. „Jer, kad stvarno hoćete da se istaknete nekom vrlinom, bivate sankcionisani“, umetnica ističe, ne nabrajajući bezbrojne primere.
Ko smo i kakvi smo
Ciklus Šume zasnovan je na „pravoj“ realnosti, interpretacijama balkanskih lugova, sve sa lisicama i drugim junacima basni, a zapravo našim nasleđem koje nas čini onakvim kakvi smo. I tu ima tačkastih stvorova, jer nevidljivo je deo svega vidljivog, poput savesti koja (bar treba da) pati što smo ovu divnu planetu uništili. Složenosti slika doprinose različiti crtački rukopisi umetnice, neki bliski ilustracijama iz dečjih knjiga, a drugi podslikani i (dvostruko) osenčeni, kako ovi prikazi dobijaju treću dimenziju.
Ali, postavka sadrži i prave skulpture, ili objekte od čeličnog lima koje je najteže objasniti. Naime, njima Pirković predstavlja već apstrahovane oblike sa svojih slika, tj, ono što je golom oku nevidljivo.
Važan deo radova jesu njihovi nazivi, neretko stihovi ili biblijski citati, listom metaforični. Izdvajamo naslov Ime ti tvoje ostavljam kad ne mogu da se vratim, kao deo tragike Branka Miljkovića. Ili: „Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, ono jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi“, kako je Hrist govorio o suštini života, koju Pirković vidi u na slikama sveprisutnom semenju. Izložba traje do 12. aprila.
