Ima li smisla pisati o budžetu za kulturu za 2026. godinu, bilo šta analizirati, tumačiti, sabirati? Kultura je u cokuli vlasti kamičak koji treba istresti i smrviti. Opet, nije naodmet ukazati kako se i u budžetu jasno očitavaju elementi ponižavanja i poništavanja kulture.
Budžet za 2026. godinu je kao i prethodnih godina tek nešto preko 0,6 odsto. Kad se s brojki podigne zavesa, iza nje se odigravaju drame, vodvilji, tragikomedije. Teško je zaista govoriti o kulturi kada je na čelu Ministarstva osoba koja je pravi izdanak kadrovske politike vrhovnog raspoređivača svih tih statista zvanih ministri. Nikola Selaković, „čovek bez svojstava“, bez suvisle izjave i poteza, fokusiran samo na stranački „mesidž boks“ koji je krcat omalovažavanjem, uvredama, optužbama na račun svakoga ko prozbori išta kritično o vlasti, uz obavezno pevanje hvalospeva vođi i zaklinjanja na vernost i lojalnost. Nema granica iskazivanju lojalnosti, čak ni po cenu vršenja krivičnih radnji.
Procenat za kulturu godinama je ispod 1 odsto ukupnog budžeta Republike, mada su nominalno sredstva svake godine povećavana, jer se i ukupan budžet države povećavao. Selaković se hvalio da je za 2024. dobio milijardu više nego u prethodnoj, na početku 2025. se takođe hvalio da je budžet za tu godinu veći 17 odsto, dakle preko dve milijarde. Naročito je više para bilo za film.
Princ Filip odbio je da s delegacijom Vlade Srbije koju je predvodila Milica „Zavetnica“ položi venac na grob Kralja Petra II na Oplencu, dao je podršku studentima i izrazio protest zbog brutalnosti. I to je bilo to! Mač osvete je sasekao sredstva za održavanje Dvorskog kompleksa na Dedinju
Šta se desilo sa parama za 2026. godinu? Tvrdim da u poslednjih dvadeset godina, a možda i duže, ovo je najniže nominalno povećanje para za kulturu. U 2025. godini za kulturu je izdvojeno 16.599.915.000. Za 2026. je planirano 16.687.833.000. Povećanje iznosi 86 miliona i nešto sitno, tj. 0,5 odsto. Nula od nule!
Budžet je isti, ali sredstva za budžetske korisnike neće biti ista. I gle čuda, najveći „gubitnik“ je ponos i dika naprednjačke vlasti: film! Poslednjih godina promukli su od samohvalisanja kako se u film ulaže 45 puta više, kako prethodna vlast ništa nije ulagala, a oni se satrše u podršci filmskom stvaralaštvu. Ako ostavimo po strani tu besmislicu da se u film pre njih nije ništa ulagalo (može se lako proveriti na sajtu Filmskog centra Srbije), nije neshvatljivo da se naprednjačka vlast hvali ulaganjima u film, jer ničim drugim i ne može da se pohvali. Završili su sanaciju i rekonstrukciju Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti koju su njihovi prethodnici započeli i …? To je to!
Sredstva za filmsku produkciju ozbiljno su uvećana kada su 2013. godine uvedeni tzv. podsticaji, tj. nadoknade troškova stranim producentima, a potom i domaćim koji iz svojih sredstava u Srbiji snimaju filmove ili serije. Stranci su dobijali do 30 odsto nadoknade, a domaći i do 50 odsto. Naravno da je dobar deo tih domaćih producenata samo fiktivno ulagao tzv. sopstveni novac. Šema je bila razrađena: miljenici režima, medijski propagandisti, dobiju pare od Telekoma, snime to što su namerili, Telekom im dođe kao lična kasa, a onda iz budžeta naplate 50 odsto troškova. Istina, bilo je i ozbiljnih stranih producenata koji su u Srbiji snimali i dobijali podsticaje, a bilo je i domaćih producenata koji su snimali vredna ostvarenja. Budžetski novac za te podsticaje se godinama nalazio u okviru Ministarstva privrede, a pre neku godinu prešao je u Ministarstvo kulture. Ovi iz privrede se nešto nisu razmetali, ali otkad su te pare dopale Ministarstvu kulture, Maja Gojković, potom Nikola Selaković, kako bi šta progovorili, tako bi samo „izletale“ milijarde za film. Poslednjih nekoliko godina to je bila ubedljivo najveća stavka u budžetu za kulturu, uvek negde oko dve milijarde, u 2025. godini 2.146.900.000 dinara. Šta se desilo da je za 2026. planirano tek 1.594.113.000 dinara? Da li je opala zainteresovanost stranaca da snimaju u Srbiji? Da li Telekom nema više para da domaćim producentima obezbeđuje „sopstveni prihod“? Taj manjak za film raspoređen je na neke druge pozicije.
Neophodno je pojasniti da ove milijarde za podsticaje nemaju veze sa sredstvima koja su dodeljivana Filmskom centru Srbije za konkurse za domaću filmsku produkciju i druge aktivnosti (festivali, gostovanja) Ta sredstva se nalaze na sasvim drugoj poziciji – ustanove kulture, savremeno stvaralaštvo. Sredstva koja je dobijao Filmski centar nisu bila spektakularna, a još kad bi se rasporedila na preko dvadeset kategorija uvek su bila nedovoljna. Pažnju javnosti privlačili su konkursi za igrani film zbog čestih manipulacija i uskraćivanja para eminentnim stvaraocima. Čak i dobitnici na tim konkursima teško bi nešto mogli da urade ako ne bi uspeli da obezbede dodatne pare. Jedan broj njih to nije uspevao, tako da prema nekim informacijama u poslednjih desetak godina 35 dugometražnih filmova nije ni snimljeno, iako su dobili pare na konkursu.
Naprednjačka vlast beskompromisno radi na preoblikovanju i falsifikovanju istorijskih činjenica, na kreiranju stvarnosti iza koje uglavnom stoje finansijski interes i politička samovolja
Sredstva za poziciju Ustanove savremenog stvaralaštva, koja i inače nikad i nije bila izdašna kad su u pitanju programi, biće ozbiljno smanjena. Iz zbirne cifre ne može se zaključiti koga će to smanjenje posebno udariti, ali pošto je tu osim Filmskog centra najveći „potrošač“ Narodno pozorište, iz razloga „bezbednosti“ neće se samo ograničavati pravo na slobodu govora, pravo na slobodu kretanja, već i pravo na rad, tj. repertoar. Programska sredstva za ove ustanove smanjena su sa 1.325.000.000 na 1.151.112.000 dinara. Ta razlika nije „isparila“, jer se u budžetu pojavila nova stavka: podrška razvoju kulturnog sektora u Republici Srpskoj 90.000.000, kao i podrška radu Društva članova Matice srpske u Crnoj Gori, 25.000.000 dinara.
Stiče se utisak da će se ozbiljnije pomoći i srpskoj kulturi na Kosovu i Metohiji. Na sajtu Ministarstva postoji „Spisak ustanova koje se finansiraju iz budžeta Ministarstva kulture Republike Srbije“. Taj spisak nas uverava da nije tačna teza da na Kosovu nema srpskih institucija, ima ih, i te kako! S tog spiska mnogima je jedino poznato Narodno pozorište u Prištini sa sedištem u Gračanici. To pozorište bilo je aktivno dok je direktor bio Nenad Todorović. On je smenjen pre dve godine. Nisam sigurna da ima nekog ko zna čime se bave: Kulturno-prosvetna zajednica Kosova i Metohije, Pokrajinski zavod Kosova i Metohije, Muzej u Prištini, Galerija umetnosti Priština, Arhiv Kosova i Metohije, Arhiv grada Prištine, Međukomunalni arhiv Peć, Međukomunalni arhiv Prizren, Istorijski arhiv Kosova i Metohije, Narodna biblioteka Priština, Ansambl „Venac“ itd.
Osim pomenutog Narodnog pozorišta sa sedištem u Gračanici, i ovih „međukomunalnih arhiva“ po nekim gradovima, sve ostale ustanove imaju adrese u Prištini i direktore. Jeste da su neki imenovani pre dvadeset i više godina, ali ima i onih koji su imenovani pre dve, tri godine. Poznata mi je činjenica da je zaista postojao problem statusa zaposlenih u tim institucijama posle bombardovanja 1999. godine, da je bilo različitih pokušaja da se to razreši u okviru ustanova u Srbiji, da neke ustanove jesu izmeštene po srpskim opštinama na Kosovu (Kosovska Mitrovica, Gračanica, Leposavić), ali da najveći broj i posle 25 godina egzistira na prištinskim adresama (tako piše na sajtu Ministarstva), da se imenuju novi direktori?! Zaista bi bilo dobro, čak neophodno, ako se već finansiraju iz budžeta Republike Srbije, da javnost sazna čime se oni bave, koliko imaju zaposlenih, koje su im aktivnosti? Šta to npr. rade Muzej u Prištini, Kulturno-prosvetna zajednica Kosova i Metohije, Međukomunalni arhiv u Prizrenu? Da objave neki izveštaj o radu za poslednjih, npr. 20 godina! Gde žive ti direktori, ti zaposleni, gde idu na posao ako su im adrese ustanova u Prištini, Prizrenu, Peći?
U budžetu Ministarstva kulture već više od 20 godina postojale su tri nezaobilazne stavke: Obnova Manastira Hilandar, Održavanje Dvorskog kompleksa na Dedinju i Matica srpska. Za Maticu srpsku postoji i poseban zakon i nikakvih tu dilema nema. Manastir Hilandar je uveden u budžet posle požara 2004. godine i otada se svake godine na ime obnove izdvajaju značajna sredstva, svake godine sve veća. Ništa sporno! Naprotiv! Logično je samo postaviti pitanje: da li je posle 21 godine završena obnova manastira, dokle se stiglo, šta je urađeno?
Dvorski kompleks na Dedinju zahteva izvesna objašnjenja, pre svega zato što oko njega ima mnogo zabuna i zabluda. Dvorski kompleks prostire se na više od 130 hektara zemljišta, obuhvata Kraljevski dvor, Beli dvor, Dvorsku kapelu Svetog Andreja Prvozvanog. Građevine je ličnim sredstvima za sebe i sinove podigao kralj Aleksandar Prvi. Kraljevski dvor je bio njegov dom, a potom i dom kralja Petra II. Posle Drugog svetskog rata, dvorovi su korišćeni kao rezidencijalni objekti, a koristio ih Josip Broz Tito. Posle njegove smrti o kompleksu se brinula ustanova „Memorijalni centar Josip Broz Tito“. Ustanova je kasnije rasformirana, ostao je Muzej 25. maj i Kuća cveća (danas Muzej Jugoslavije). Za vreme vlasti Slobodana Miloševića Beli dvor je ponovo korišćen kao rezidencijalni objekat. Dakle, kompleks je uvek imao nekog korisnika i o njegovom održavanju se starala država. Nije bio otvoren za javnost. Dvor je jedina sačuvana vladarska rezidencija u Srbiji, a osim istorijske, arhitektonske vrednosti u njemu se nalaze izuzetna dela likovne i primenjene umetnosti, neka iz vremena Karađorđevića, neka iz vremena Josipa Broza. U njegovo vreme u dvorovima su odsedali razni državnici, poznate ličnosti, svetska elita. Čitav kompleks, dakle građevine i park imaju status kulturnog dobra, uz to nalaze se i u zaštićenoj prostorno-kulturno istorijskoj celini Topčider.
Vlasnik kompleksa je država Srbija koja je prestolonasledniku Aleksandru i njegovoj porodici ustupila dvorove na korišćenje. Dvorski kompleks je otvoren za javnost. Turističke posete organizuje Turistička organizacija Beograda, Sredstva za održavanje Dvorskog kompleksa obezbeđivala su se u okviru budžeta Ministarstva kulture. Ovo objašnjenje je bilo potrebno da bi se razumelo da Dvorski kompleks, ko god ga koristio, ko god u njemu živeo, čak i da ga niko ne koristi što je i bio slučaj posle Titove smrti, zahteva ulaganje i održavanje. Dvorski kompleks je deo istorijske tradicije Srbije, njene državnosti. Bilo je dosta osporavanja tih ulaganja i jedan broj ljudi je imao određeni animozitet prema prestolonasledniku Aleksandru. Naravno da je postojala mogućnost da se Dvorski kompleks restitucijom vrati Karađorđevićima. Oni bi potom mogli da ga prodaju, iznajme, štagod! Kakva bi korist za državu Srbiju bila od toga? U svim zemljama koje su imale svoje dinastije, dvorovi i rezidencije su kulturno blago tog naroda, niko ih ne prepušta propadanju. Vlast Aleksandra Vučića spremna je upravo da zanemari tradiciju dugu skoro jedan vek.
Ako se već finansiraju iz budžeta Republike Srbije, čime se bave Muzej u Prištini, Kulturno-prosvetna zajednica Kosova i Metohije, Međukomunalni arhiv u Prizrenu? Gde žive direktori i zaposleni, ako su im adrese ustanova u Prištini, Prizrenu, Peći
Istorijska tradicija, kulturna dobra, turistička atrakcija, sve to postaje nebitno pred činjenicom da je sin Aleksandra Karađorđevića izrekao neke kritike na račun ove vlasti. Osveta je usledila: Dvorski kompleks na Dedinju izbrisan je iz budžeta Ministarstva kulture. Zašto? Princ Filip Karađorđević iskazao je u nekoliko navrata svoj stav o zbivanjima u Srbiji: „Pionirski park treba da ostane simbol urednosti i mira, a ne slika zapuštenosti i političkih sukoba“. Dakle, vlast da ukloni Ćacilend! „Nasilje nad đacima i studentima nije put stabilnosti.“ Princ Filip odbio je da sa zvaničnom delegacijom Vlade Srbije koju je predvodila Milica „Zavetnica“ položi venac na grob kralja Petra II na Oplencu, dao je podršku studentima i izrazio protest zbog brutalnosti koju vlast primenjuje. To je bilo to! Mač osvete je udario i sasekao sredstva za održavanje Dvorskog kompleksa na Dedinju.
I oni koji nemaju posebno poštovanje prema porodici Karađorđević, sigurno nisu saglasni da se istorijsko i kulturno nasleđe Srbije prepusti propadanju i nebrizi! Ne može se ni očekivati da Karađorđevići sami finansiraju održavanje, jer oni nisu vlasnici – vlasnik je država Srbija. Za Vučićev režim mnogo veće znamenitosti su Tomislav Nikolić i Ana Brnabić. Kako su oni postali značajniji od Karađorđevića? Zbog njih se menjaju uredbe o statusima rezidencijalnih objekata, te tako Tomislav Nikolić posle četiri godine predsednikovanja Srbijom ne napušta predsedničku vilu već se ona prenamenjuje za potrebe predsednika nekog apsurdnog Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje s Rusijom i Kinom za koju je nemoguće utvrditi čime se bavi.
To nije poznato, ali je poznato da se za tu kancelariju iz budžeta Srbije izdvaja više od 40 miliona godišnje, da država Srbija porodici Nikolić plaća sve komunalne troškove, od struje do čišćenja bazena. Vila koja je opet pretumbavanjem propisa dodeljena Ani Brnabić, u Bulevaru kralja Aleksandra, koja je inače bila vlasništvo istih tih Karađorđevića, kompletno je renovirana i kompletno održavana parama građana Srbije. Te vile u kojima žive „zaslužni“ građani Nikolić i Brnabić, koštaju mnogo više od onoga što je izdvajano za Dvorski kompleks. Tako zaklete patriote, čuvari tradicije, srpskog ponosa, branioci srpskog dostojanstva, u stvari pokazuju koliko iza svih tih mantri stoji samo interes, korist, bogaćenje, ali pre svega lojalnost i bitka za očuvanje vlasti, uticaja i nedodirljivosti Aleksandra Vučića.
Ima u budžetu za kulturu i drugih većih i manjih pomeranja, a uvek je pitanje kako će se i da li će se planirana sredstva iskoristiti, da li će se realizovati planirane investicije? To pitanje se opravdano postavlja jer u prethodnih skoro 14 godina naprednjačke vlasti slušali smo brojna obećanja da će se zidati, obnavljati. Od kada je 2018. zatvorena Glavna železnička stanica najavljuje se otvaranje Istorijskog muzeja Srbije. Konačno su počeli radovi koji bi navodno trebalo da budu gotovi do 2027. tj. za Ekspo. Srušena je zgrada Pošte 6, kad bude obnovljena tu će biti smeštene razne kulturne ustanove, između ostalog i Arheološki muzej. U bivšoj fabrici hartije Milana Vape (Vojvode Mišića 10) treba da bude smešten Muzej Nikole Tesle (završen konkurs za idejno rešenje). Sve divno i krasno, sve će da bude urađeno za malo više od godinu dana. To bi zaista bio podvig! Za obnovu ovih objekata sredstva se obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, ali vlasnik svih tih zgrada je firma „Beograd na vodi“ u većinskom vlasništvu privatne firme iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Za naprednjačku vlast samo je teritorija „Beograda na vodi“ najbitnije područje, centar, srce Beograda. U skladu s tim ministar Selaković prilikom nedavnog obilaska radova na Istorijskom muzeju izjavljuje: „Kad odete u Moskvu, Pariz, u London, u Beč imate istorijske muzeje u centru grada. Mi to nismo imali. Evo ovo vam je dokaz koliko se nije vodilo računa o kulturi, o našoj državnosti. Sada je došlo vreme da se time pozabavimo“. Gde se onda nalaze Narodni muzej, Etnografski muzej, Kinoteka, Pedagoški muzej, Muzej Vuka i Dositeja, Galerija fresaka, pa i sam Istorijski muzej (Trg Nikole Pašića)? Nije to centar grada!? Zato se valjda i planira da se Arheološka zbirka Narodnog muzeja preseli u zgradu bivše Pošte 6 na Savskom trgu, dakle u „centar grada“. Naprednjačka vlast beskompromisno radi na preoblikovanju i falsifikovanju istorijskih činjenica, na kreiranju stvarnosti iza koje uglavnom stoje finansijski interes i politička samovolja.
Kad je o investicijama reč, već godinama na poziciji kapitalni projekti nalazila su se dva arheološka nalazišta: Belo Brdo – Vinča i Caričin grad – Lebane (premijer Đuro Macut preimenova Lebane u Hlebane, nekako mu otmenije zvučalo, pa valjda se pravilno kaže hleb, a ne leba). U budžetu za 2026. izgubilo se Belo Brdo! Šta se tu desilo? Nije poznato da je obnova završena, a nije poznato ni da se odustalo. Možda se i tu neko „lača matio“!
Šta se desilo da je za 2026. planirano manje sredstava za filmske podsticaje? Da li je opala zainteresovanost stranaca da snimaju u Srbiji? Ili Telekom nema više para da domaćim producentima obezbeđuje „sopstveni prihod“
Kako je premijer Macut imao priliku da poseti Caričin grad, nije li mu tom prilikom možda palo na pamet da je i to neka ruševina, da bi tu isto mogao da se napravi investitorski zahvat nečijeg zeta, ili bar nekog domaćeg kuma? Ako je glavni adut vlasti za Generalštab da je reč o ruševini, što se ne bi upodobile i razne druge „ruševine“ po Srbiji, sve po leks specijalisima.
Ovaj tekst je pisan povodom budžeta za kulturu za 2026. godinu. Još jednom se pokazalo koliko na prvi pogled zamorno štivo krcato brojkama, ekonomskim kvalifikacijama, razdelima, pozicijama i sličnim džombama, može da bude zanimljivo, poučno, a bogami i stresno! Na stres smo se privikli!
U vreme socijalizma postojala je obavezna obuka „Ništa nas ne sme iznenaditi“, osmišljena za snalaženje građana u slučajevima ratne opasnosti. Naprednjačka vlast nas je u poslednjih 13 godina ozbiljno naučila da nas stvarno ništa više ne može iznenaditi. Nismo u pravom ratu, ali smo svakodnevno izloženi napadima: lažima, obmanama, prevarama, krađama, otimanjima. Ne samo da su ti ataci opasni po zdrav razum, uverili smo se da mogu da budu opasni i po goli život.
