Kao neko anglo-holandskog porekla – majka Britanka, otac Holanđanin – ne mogu a da Bregzit ne doživljavam lično. Nisam preveliki evroentuzijasta, ali Evropska unija bez Velike Britanije nalik je gubitku uda u nekoj užasnoj nesreći.
Nisu svi moji sunarodnici nesrećni. Holandski antievropski i antimuslimanski nastrojeni demagog Gert Vilders na svom tviter nalogu napisao je „Bravo za Britance! Sad je naš red“. Ovakvo raspoloženje alarmantnije je od implikacija Bregzita po budućnost britanske ekonomije. Potreba za uništavanjem zna da bude zarazna.
London, u kome živi najveći broj stranaca, ubedljivom većinom glasao je za ostanak u EU. Ruralni Kornvol, koji je imao ogromne koristi od evropskih subvencija, glasao je za izlazak
Imidž Ujedinjenog Kraljevstva promenjen je bukvalno preko noći. Više od 200 godina Britanija je bila simbol izvesnog ideala slobode i tolerancije (barem za mnoge Evropljane; Indijci su o tome imali ponešto drugačije mišljenje). Anglofili su se Britaniji divili iz mnogo razloga, uključujući i njenu relativnu otvorenost prema izbeglicama pristiglim iz neliberalnih režima na kontinentu. Ona je bila mesto gde je neko poreklom sefardski Jevrejin, poput Bendžamina Dizraelija, mogao da postane premijer. A 1940. je Britanija bila bukvalno jedina zemlja koja se suprostavila Hitleru.
Pisac mađarskog porekla Artur Kesler, bivši komunista koji je znao sve o evropskim političkim katastrofama, i koji je zamalo izbegao da ga španski fašisti pogube, 1940. je izbegao u Britaniju. Svoju novu domovinu nazvao je „Davosom za ranjene duše veterana totalitarnog doba“.
Moja generacija, rođena ne mnogo nakon rata, odrasla je okružena mitovima zasnovanim na stripovima i holivudskim filmovima: mitovima o spitfajerima koji se nad Engleskom bore s meseršmitima, o režećem prkosu Vinstona Čerčila i škotskim gajdašima koji stupaju plažama Normandije.
Imidž Britanije kao zemlje slobode dodatno je ojačan omladinskom kulturom šezdesetih godina. Pilote spitfajera kao simbole slobode zamenili su Bitlsi, Rolingstonsi i Kinksi, čija je muzika preplavila Evropu i Sjedinjene Države kao snažan nalet vetra. To što mi je majka Britanka ispunjavalo me naivnim i nezasluženim osećanjem ponosa. Uprkos opadanju britanske industrije, sve slabijem globalnom uticaju zemlje i njenim sve nesposobnijim fudbalerima, za mene je nešto u vezi s Britanijom zauvek označavalo ono najbolje.
Postoje, naravno, brojni razlozi zašto je 52 odsto onih koji su izašli na referendum podržalo kampanju za izlazak iz EU. Za to što su žrtve industrijskog sunovrata gnevne postoje dobri razlozi. Ni levica ni desnica nisu se postarale da zaštite interese tradicionalne radničke klase iz propalih rudarskih gradića, luka prepuštenih propadanju i napuštenih industrijskih kompleksa u velikim gradovima. Kada su oni koje su globalizacija i deregulacija finansijskog tržišta u vreme Margaret Tačer odbacili na marginu prigovarali kako im je zbog priliva imigranata još teže da dođu do posla, njihovi prigovori olako su odbacivani kao rasistički.
Ali to ne može da bude opravdanje za gadnu crtu engleskog nacionalizma koji su raspalili Partija za nezavisnu Veliku Britaniju (UKIP) Najdžela Faraža, a cinično eksploatisali zagovornici Bregzita iz redova Konzervativne stranke, predvođeni bivšim gradonačelnikom Londona Borisom Džonsonom i aktuelnim ministrom pravde Majklom Gouvom. Engleska ksenofobija narasla je posebno u oblastima u kojima jedva da i ima stranaca. London, u kome živi najveći broj stranaca, ubedljivom većinom glasao je za ostanak u EU. Ruralni Kornvol, koji je imao ogromne koristi od evropskih subvencija, glasao je za izlazak.
Najmučnija ironija za Evropljanina mojih godina i opredeljenja leži u načinu na koji se uskogrudi, obeshrabrujući nacionalizam tako često ispoljava. Omraza na imigrante zaogrnuta je istim onim simbolima slobode uz koje smo odrastali, uključujući i spotove u kojima su se mogli videti spitfajeri i u kojima se govorilo o Čerčilovim danima slave.
Oni razuzdaniji bregzitovci – obrijanih glava i s istetoviranom nacionalnom zastavom – podsećaju na fudbalske huligane koji na stadione širom Evrope donose svoj specifični brend nasilništva. Ali uglađene dame i gospoda iz središta Male Engleske, koji ekstatično kliču Faražovim i Džonsonovim lažima kao nekad publika u inostranstvu britanskim rok zvezdama, nisu ništa manje uznemirujući prizor.
Mnogi bregzitovci reći će da u svemu tome nema nikakve kontradikcije. Ratni simboli po njima uopšte nisu zloupotrebljeni. Iz njihove vizure, argumenti za napuštanje EU nisu ništa manje pitanje slobode nego što je to bio otpor u vreme Drugog svetskog rata. Na kraju krajeva, kažu oni, „Brisel“ je diktatura, a Britanci – ili pre Englezi – tu su da odbrane demokratiju. I s tim se, poručuju nam, slažu i milioni Evropljana.
Tačno je da i mnogi Evropljani dele ovakve poglede. Ali većina takvih sledbenici su Marin le Pen, Vildersa i drugih populističkih podstrekača koji plebiscite zagovaraju kako bi potkopali legalno izabrane vlade i, zloupotrebljavajući strahovanja i resantiman javnosti, sebi raskrčili put do vlasti.
Razuzdaniji bregzitovci, tetovirani i obrijanih glava, podsećaju na fudbalske huligane. Ali uglađene dame i gospoda iz središta Male Engleske, koji kliču Faražovim i Džonsonovim lažima, nisu ništa manje uznemirujući prizor
EU nije demokratija; niti se pretvara da jeste. Ali evropske odluke i dalje, posle beskrajnih diskusija, donose suverene – i, još važnije, legalno izabrane – nacionalne vlade. Ovaj proces je često netransparentan i ima mnogo mana. Ali slobodama građana Evrope neće od veće pomoći biti razaranje institucija pažljivo konstruisanih na ruševinama poslednjeg, katastrofalnog evropskog rata.
Ako Bregzit pokrene panevropski revolt protiv liberalnih elita, biće to prvi put u istoriji da Britanija predvodi talas iliberalnih snaga u Evropi. To bi bila velika tragedija – za Britaniju, Evropu i svet u kome se većina velikih sila već u sve većoj meri okreće iliberalnim politikama.
Konačna ironija sastoji se u tome što poslednja nada da bi ovaj talas mogao da bude preokrenut, a slobode za koje je proliveno toliko krvi sačuvane, sada verovatno leži na Nemačkoj, zemlji koju je moja generacija odrastajući navikla da mrzi kao simbol krvave tiranije. Ali, barem za sada, čini se da su Nemci istorijske lekcije naučili bolje od uznemirujuće velikog broja Britanaca.
Copyright: Project Syndicate, 2016.
