Prirodne nepogode katastrofalnih razmera bi, načelno, trebalo da budu situacije koje privremeno brišu političke i ideološke razlike, a građane i sve političke snage u pogođenoj zemlji nakratko okupljaju oko zajedničkog cilja, od zbrinjavanja neposredno ugroženih i spasavanja imovine, pa dalje redom; potom se, kako se prilike smiruju, stvari vraćaju u pređašnje stanje i svako ponovo odlazi na svoju stranu barikade. To je mirnodopska varijanta reakcije do koje unutar neke države dolazi u slučajevima eksternih opasnosti poput ratne pretnje: ono što se u politološkoj terminologiji naziva efektom okupljanja oko zastave.
Ali u današnjem svetu – u kome je ciklus vesti dramatično skraćen, a pod uticajem društvenih mreža stvorena potreba da se svi (pa i političari) o svemu, naročito o onome o čemu nemaju pojma, izjašnjavaju pet minuta nakon što se nešto desilo – za makar i kratkotrajna okupljanja oko zajedničkog cilja u ime opšteg interesa nema vremena. Nova nepisana pravila nalažu da se politička i ideološka borba vodi 24/7.
Nije drugačije ni u Španiji i Francuskoj, do pre neki dan poprištima katastrofalnih šumskih požara, u međuvremenu s obe strane granice stavljenih pod kontrolu. Suočavale su se u skorije vreme dve zemlje s požarima bez presedana – Španija lane, Francuska pre četiri godine – ali ono što ih je snašlo ovog leta još mnogo je gore. Po površinama zahvaćenim vatrom, u Španiji pet puta većim nego dotad najgore 2025; po tome što je privremeno raseljeno moralo da bude više od 220.000 ljudi u Francuskoj i preko 100.000 u Španiji (otad su se skoro svi vratili kućama, ili onome što je od njih ostalo); i po monumentalnoj direktnoj i indirektnoj šteti. No ni razmere pošasti, ni to da su oni najveći požari neko vreme bili potpuno van kontrole, preteći da zahvate i obode velikih gradova, nisu zaustavili pokušaje desnice u obe zemlje da na krizi profitira.
U Narodnoj partiji su i te kako u stanju da se ponašaju racionalno kad nužda nalaže – ali ih politička realnost gura ka tome da se, zarad povratka na vlast, dogodine udružuju s iracionalnim Voksom. Koliko će u tom slučaju po Španiji tek da gori
U Španiji je, predvidljivo, krajnje desni Voks prešao granicu između onog što bi se eufemistički još i moglo podvesti pod uobičajeni politički lov u mutnom na jednoj, te ogoljene (a tupave) manipulacije na drugoj strani. Ne bi li potkrepio stranačku poziciju prema kojoj su ljudskim delovanjem izazvane klimatske promene liberalno-levičarska izmišljotina, najdalje je otišao jedan poslanik Voksa, čiji lider Santijago Abaskal vladu premijera Pedra Sančesa zbog njenog insistiranja na borbi protiv klimatskih promena redovno optužuje za „klimatski fanatizam“. Dotični je na internetu objavio navodni arhivski dokument koji pokazuje kako su širom Španije još pedesetih godina beležene temperature i do 44 stepeni Celzijusa, da bi se ubrzo nacionalna meteorološka služba oglasila objavom da je u pitanju falsifikat i da su, osim u slučaju jedne merne stanice, svi ostali navedeni podaci fabrikovani.
Ali ključna politička intriga vezana za katastrofalne požare, njihove uzroke i – u španskom kontekstu posebno značajno – pitanje odgovornosti za postupanje u uslovima elementarnih nepogoda manje se tiče Voksa, a više vodeće opozicione snage, konzervativne Narodne partije (PP).
Od 17 španskih autonomnih zajednica, ta stranka desnog centra na vlasti je u njih 11, s tim da u četiri vlast deli s Voksom kao mlađim koalicionim partnerom. Narodnjacima se predviđa pobeda i na parlamentarnim izborima dogodine; ali ako tako i bude, gotovo sigurno neće imati većinu za samostalnu vladavinu, pa se očekuje da će i na tom nivou morati da se dogovaraju s Voksom – jer i nemaju s kim drugim. A kako je jedan od Voksovih uslova za pristanak na regionalne koalicije bio odricanje tamošnjih ogranaka PP od primene Evropskog zelenog dogovora, realno je očekivati da će iste zahteve narodnjacima ispostaviti i kad se bude pregovaralo o centralnoj vlasti – što bi, u kombinaciji s drugim Voksovim radikalnim prohtevima, stranku Alberta Nunjesa Feiha moglo da dovede u veoma neugodnu situaciju spram partnera iz Evropske unije.
Odnos PP prema klimatskim promenama je u najmanju ruku diskutabilan; stranka nije njihov žustri negator poput Voksa – ali, kao i mnoge druge evropske partije desnog centra, nije ni daleko od toga. U vreme prošlogodišnjih požara, recimo, dok je Sančes iznova ukazivao na pogubnost klimatskih promena i pozivao na hitnu akciju, Feiho je istupio s predlogom za formiranje „nacionalnog registra piromana“, kao da su pojedinačna nedela osoba s tim poremećajem nekako veći problem od kolektivnog postupanja čitavog čovečanstva.
Pritom su, u izrazito decentralizovanoj Španiji, autonomne zajednice te na kojima je zakonska odgovornost za postupanje u slučajevima elementarnih nepogoda – a PP se na tom planu užasno pokazala: u oktobru 2024, dobrim delom usled fatalno zakasnelog a u celini neadekvatnog reagovanja narodnjacima predvođene uprave autonomne zajednice Valensija, u bujičnim poplavama na tom području život je izgubilo 237 osoba. Posebno se pogubnim pokazalo odbijanje tadašnjeg regionalnog predsednika Karlosa Masona da od Madrida zatraži proglašavanje vanredne situacije, što je zakonski preduslov za to da ministarstvo unutrašnjih poslova preuzme ulogu koordinatora svih aktivnosti u takvim okolnostima.
Uprkos tom traumatičnom iskustvu neki u PP se i sad sa Sančesovom vladom prepucavaju oko toga ko je za šta zadužen u slučaju prirodnih katastrofa i kriv što su ovogodišnji požari najgori do sada. Neki, mada ne i oni najistaknutiji. Feiho se ovog puta uzdržao od refleksnog udaranja po vladi, umesto toga ističući posvećenost nadležnih službi na svim nivoima vlasti – uključujući i onu centralnu. Još bitnije, predsednica madridske regije Isabel Dijas Ajuso, jedna od najagresivnijih, a zbog funkcije koju obavlja i najeksponiranijih kritičara socijalističke vlade, nije ponovila Masonovu grešku. Čim je postalo jasno da se s vatrom nadomak prestonice njen region ne može da izbori sam (kako bi i mogao kad je, prenosi Politiko, usled nedovoljnih izdvajanja za te potrebe u službi za prevenciju i gašenje požara od formacijski predviđena 124 mesta popunjeno njih samo 60 – dok je na drugoj strani u regionalnom budžetu za ovu godinu predviđeno 7,2 miliona evra za subvencionisanje desnici omiljenih borbi s bikovima?), Ajuso je od vlade zatražila proglašavanje vanredne situacije, koje je ova odmah i uvela. I to se po svoj prilici pokazalo ključnim za potonje obuzdavanje požara udruženim naporima lokalnih, regionalnih i centralnih vlasti, uključujući tu i specijalnu jedinicu vojske zaduženu za delovanje u vanrednim okolnostima. Sančes je, kad je najgore prošlo, ukidanje vanredne situacije objavio šest dana kasnije.
Narodnjaci su, dakle, i te kako u stanju da se ponašaju racionalno kad nužda nalaže – ali ih politička realnost gura ka tome da se, zarad povratka na vlast na nacionalnom nivou, iduće godine udružuju s iracionalnim akterima. Koliko će u tom slučaju po Španiji tek da gori?
Požarima kreirana politička dinamika u Francuskoj lakša je za objašnjavanje, između ostalog i zato što je reč o centralizovanoj državi – pa se, kao za sve ostalo, ne postavlja pitanje ko je za šta nadležan: faktički je sva odgovornost na Parizu. U Nacionalnom okupljanju (RN) Marin le Pen i Žordana Bardele zato nisu morali da se previše trude oko izbora linije napada: dovoljno je bilo optužiti administraciju predsednika Emanuela Makrona da nije u stanju da ispuni svoju osnovnu obavezu – zaštiti građane i njihovu imovinu, te insistirati kako bi sve bilo mnogo bolje da je RN na vlasti. Sama Le Penova nije direktno kritikovala način na koji vlasti hendluju krizu, ali je bilo drugih koji su to činili umesto nje, poput poslanice RN Edviž Dijas, po kojoj je „danas jasno da su (Le Pen i Bardela, prim.) jedini koji bi mogli da nas poštede ovakvih situacija“.
Neće ni aktuelni požari ni neadekvatni odgovori na klimatske promene biti teme koje će odlučiti ishode glasanja u Španiji i Francuskoj, ali bi osnovna pouka ovog leta, na kontinentu koji se zagreva dvostruko brže od ostatka planete, svima trebalo da se ureže u svest: ljudi, uzmite se u pamet
Teško da bi se liderski dvojac RN, bez ijednog dana na nekoj izvršnoj funkciji, na čelu države – sa Le Pen na mestu predsednika i Bardelom kao premijerom – pokazao fantastično efikasnim na planu prevencije ili kontrole velikih šumskih požara, ili u primeni bilo kakve sistemske mere skopčane s očuvanjem životne sredine. RN klimatske promene ne negira eksplicitno, ali se snažno protivi Zelenom dogovoru i generalno ekološkim politikama EU, smatrajući ih mnogostruko štetnim po građane Francuske. A i kad pokuša da se nekom inicijativom istakne na tom polju, ne fokusira se na mere koje bi prilike popravile, već na prilagođavanje postojećem stanju: takav pristup odlično ilustruje njen nedavni predlog za nacionalni program odobravanja beskamatnih kredita za nabavku klima uređaja, u Francuskoj slabo rasprostranjenih.
No ocena da država na mnogim planovima, pa i na ovom, stalno iznova pada na ispitu nikako nije viđenje samo ove stranke: taj utisak deli ubedljiva većina Francuza. Dovoljno je pogledati šta je sve Makron obećao nakon velikih požara iz 2022, a šta je od toga ispunio. Na stranu to što je najavljivao izdvajanja u obimu za koji je odmah bilo jasno da nije realan (pominjao je ulaganja od 250 miliona evra); ne samo da broj aviona u nacionalnoj floti kanadera nije povećao na 16; nego je i od ovih 12 kojima zemlja danas nominalno raspolaže zbog dotrajalosti – prosečna starost im je tridesetak godina – u svakom datom trenutku otprilike polovina van pogona, dok na tlu u odnosu na tada zacrtano nedostaje 300 kamiona cisterni…
Neće ni aktuelni požari ni neadekvatni odgovori na klimatske promene biti ono što će odlučiti pobednike predsedničkih i parlamentarnih izbora koji slede iduće godine: troškovi života, bezbednost i migraciona politika će i u Francuskoj i u Španiji ponovo biti teme koje će prelomiti ishod glasanja. Ali bi osnovna pouka ovog leta svima – pobednicima i poraženima, tamo i drugde na kontinentu koji se zagreva dvostruko brže od ostatka planete – trebalo duboko da se ureže u svest: ljudi, uzmite se u pamet već jednom.
