Nemačka se predala u maju 1945. ali to nije bio kraj Drugog svetskog rata. Posle više od osamdeset dana žestokih borbi na Pacifiku, rat se nastavio sa Japanom. Zapadni saveznici su u junu 1945. godine zauzeli ostrvo Okinava. Gubici na obe strane bili su ogromni, i saveznička komanda je procenila da bi u slučaju potpune invazije Japana žrtve bile nesagledive. Da bi se to izbeglo, u avgustu 1945. godine upotrebljeno je najrazornije oružje u istoriji ratovanja – Amerikanci su bacili atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki.
Nuklearno oružje držano je u najvećoj tajnosti, uključujući i probu 16. jula 1945. u Novom Meksiku. Predsednik Truman oglasio se šesnaest sati pošto je bombarder B-29 Enola Gay (nazvan po majci pilota pukovnika Pola Tibetsa) bacio atomsku bombu, Little Boy (Mali dečak) na Hirošimu 6. avgusta 1945. u 8.15 ujutro po lokalnom vremenu. Ovako je objasnio prirodu novog oružja: – To je iskorišćavanje snage univerzuma. Sila iz koje sunce crpi svoju moć upotrebljena je protiv onih koji su doneli rat Dalekom Istoku. Tom prilikom je naglasio pobedu nad Nemačkom u trci za oružjem koje koristi nuklearnu energiju.
Radio Tokio je dva dana kasnije dao prve podatke o posledicama: – Dejstvo ove bombe bilo je toliko razorno da je praktično sav život, ljudski, biljni i životinjski bukvalno spržen ogromnom temperaturom i pritiskom koji je izazvala eksplozija. Ovu vest Radio Tokija snimio je AP na teritoriji SAD. međutim, zapadni novinari još gotovo mesec dana nisu mogli da priđu Hirošimi.
Samo tri dana posle Hirošime i Nagasaki je doživeo istu sudbinu. Bomba je opet bačena iz bombardera Enola Gay 9. avgusta 1945.godine u 11.02h po lokalnom vremenu. Informacije su ponovo bile veoma šture. BBC je objavio:
Eksplodirala je iznad zemlje na visini od 500 metara i veruje se da je potpuno uništila grad koji se nalazi na zapadu japanskog ostrva Kjušu. …Iz američkih aviona bačeno je preko tri miliona letaka sa upozorenjem japanskom narodu da će biti upotrebljeno još atomskog oružja koje će im uništiti zemlju ukoliko odmah ne prekinu rat.
BBC je objavio: Eksplodirala je iznad zemlje na visini od 500 metara i veruje se da je potpuno uništila grad koji se nalazi na zapadu japanskog ostrva Kjušu. …Iz američkih aviona bačeno je preko tri miliona letaka sa upozorenjem japanskom narodu da će biti upotrebljeno još atomskog oružja koje će im uništiti zemlju ukoliko odmah ne prekinu rat
I u Hirošimi i u Nagasakiju u pratnji aviona iz koga je bačena atomska bomba bio je i avion “za posmatranje i fotografisanje udara”, odakle su snimljene čuvene fotografije nuklearne pečurke. (Avion iz koga je fotografisana atomska bomba u vreme operacije nije imao ime, a kasnije je nazvan Nužno zlo).
Posledice atomske bombe najpotpunije je zabeležio japanski fotograf Josuke Jamahata, koji je otišao u Nagasaki samo dan posle bombardovanja, izloživši se radijaciji. New York Times je Jamahatine fotografije svrstao “među najsnažnije slike koje su ikada snimljene”.
Yosuke Yamahata
Između bombardovanja Hirošime i Nagasakija, 8. avgusta 1945. godine, i Sovjetski savez je objavio rat Japanu (u skladu sa dogovorom sa Jalte da se uključi u rat na Pacifiku tri meseca po završetku rata u Evropi). Crvena armija sa preko milion vojnika porazila je japanske snage u okupiranoj Mandžuriji. Japan se predao 15. avgusta 1945. godine zbog čega je minister rata, general Hajime Sugijama izvršio samoubistvo ispalivši sebi četiri metka u grudi iz revolvera dok je sedeo za svojim stolom u kabinetu. Kod kuće se ubila i njegova supruga.
Posledice atomske bombe najpotpunije je zabeležio japanski fotograf Josuke Jamahata, koji je otišao u Nagasaki samo dan posle bombardovanja, izloživši se radijaciji. New York Times je Jamahatine fotografije svrstao “među najsnažnije slike koje su ikada snimljene”
Drugi svetski rat konačno je završen. Kapitulacija Japana potpisana je 2. septembra na američkom ratnom brodu Misuri, jednom od retkih koji je preživeo napad na Perl Harbur. Komandant savezničkih snaga američki general Daglas Makartur kratko se obratio prisutnim zvanicama na palubi pozivajući ih da poštuju uslove predaje “u potpunosti, bez odlaganja i verno”. Takođe je spomenuo nuklearne bombe na Hirošimu i Nagasaki rekavši da je sada “tradicionalni koncept rata revidiran. Svet je imao svoju poslednju šansu, rekao je general, i ako se ne smisli neki bolji i pravedniji svet, Armagedon će nam biti pred vratima.
Vesti o predaji Japana privremeno su popunile prazninu u vestima o posledicama bombardovanja Hirošime i Nagasakija. Američka vojna pres služba činila je sve da dopisnike odvuče na suprotnu stranu, na sever Japana, nudeći im da prisustvuju oslobađanju napaćenih američkih vojnika iz japanskih zatvora. Toliko se insistiralo na tome da su novinari, zasićeni tom pričom, čitavu medijsku kampanju nazvali „Vidi, mama, ja sam slobodan!“
Tek 3. septembra 1945. godine, gotovo mesec dana pošto je Hirošima pogođena atomskom bombom, na lice mesta stigao je prvi zapadni novinar. Bio je to Vilfred Barčet iz londonskog Daily Express- a. Putovao je 21 sat vozom iz Tokija. Tekst je poslao morzevom azbukom za Tokio, odakle je prosleđen za London.
Istoga dana, nešto kasnije, stigao je prvi američki vojni avion sa izveštačima. Pukovnik zadužen za novinarsku misiju je bio toliko ljut što je zatekao Barčeta da je odbio da ga poveze nazad u Tokijo sa ostalim novinarima, već ga je ostavio u Hirošimi. Nekoliko novinara je zbog toga protestvovalo, ali pukovnik je ostao neumoljiv. Barčet, budući da je došao samostalno, i to pre svih, nije imao obavezu prema vojnoj cenzuri (što je najviše i razljutilo pukovnika). Njegov izveštaj sa zastrašujućim podacima o učinku atomske bombe pojavio se u londonskim novinama dva dana kasnije, 5. septembra kao istorijski ekskluziv:
U Hirošimi, trideset dana posle prve atomske bombe koja je uništila grad i šokirala svet, ljudi još uvek umiru. Misteriozno i potresno umiru ljudi koji su ranjeni u kataklizmi od nečeg nepoznatog, što ja samo mogu nazvati „atomskom kugom“. Hirošima ne liči na bombardovani grad; kao da je monstruozni parni valjak prešao preko njega da više ne postoji.
Barčet je u svom tekstu prvi spomenuo štetnost radijacije. Američka strana je odmah reagovala. Vojna pres služba je sazvala konferenciju u Tokiju da demantuje Barčetov izveštaj, odnosno da stvori utisak da je čitava priča o radijaciji izmišljena. O bacanju prve atomske bombe narednih meseci napisano je bezbroj tekstova iz svih uglova, osim jednog – šta se stvarno desilo u Hirošimi 6. avgusta 1945. godine.
Taj ugao rasvetljen je tek godinu dana kasnije. U maju 1946. godine američki nedeljnik New Yorker poslao je uglednog novinara i pisca Džona Hersija da istraži šta se zapravo dogodilo, šta su oni koji su preživeli tog kobnog dana videli i osetili, šta misle i kako se osećaju sada, i šta nam uopšte atomsko doba donosi, ali ne iz ugla nauke, već iz ugla običnog čoveka koji je preživeo udar atomske bombe.
Japan se predao 15. avgusta 1945. godine zbog čega je minister rata, general Hajime Sugijama izvršio samoubistvo ispalivši sebi četiri metka u grudi iz revolvera dok je sedeo za svojim stolom u kabinetu. Kod kuće se ubila i njegova supruga
Hersi je temeljno obavio zadatak. Njegov tekst, jednostavno naslovljen Hirošima, objavljen je 31. avgusta 1946. godine. Uredništvo časopisa New Yorker napravilo je presedan – Hersijev tekst bio je toliko upečatljiv da su rešili da ga, umesto u nastavcima, kako je prvobitno bilo planirano, objave integralno, na preko 100 strana, tako da je čitavo izdanje časopisa bilo njemu posvećeno. Hersi je u pripovednoj formi, trezveno i činjenično, opisao šta je doživelo šestoro običnih građana Hirošime tog vrlo neobičnog dana. Priča je izazvala senzaciju. Tiraž je prodat za par sati, a tekst je objavljen i u brojnim drugim novinama i časopisima. Preneli su ga i ABC u Americi i BBC u Britaniji. Hersi je potom objavio i knjigu Hirošima, koja je postala klasik ratne literature. U antologijskom tekstu Hersi piše:
Tačno u osam sati i petnaest minuta izjutra 6. avgusta 1945. godine, po japanskom vremenu, u trenutku kada je atomska bomba blesnula nad Hirošimom, gospođica Tošiko Sasaki, činovnica u kadrovskoj službi Istočnoazijske fabrike aluminijuma, taman je sela za svoj radni sto u kancelariji i okretala se da nešto kaže devojci za susednim stolom. U istom tom trenutku, doktor Masakazu Fudži seo je da čita, prekrstivši noge, na tremu svoje privatne bolnice, sa koga se vidi jedna od sedam reka koje dele Hirošimu; gospođa Hacuo Nakamura, udovica jednog krojača, stajala je pored prozora u svojoj kuhinji i posmatrala suseda… Atomska bomba ubila je stotinu hiljada ljudi, a ovih šestoro su među preživelima. Oni se još uvek pitaju zašto su preživeli kada su toliki drugi ljudi mrtvi. Svako od njih priseća se najsitnijih detalja, sudbinskih ili slučajnih, koji su ih spasli – koraka koji su u tom trenutku napravili, odluke da uđu u kuću, ulaska u jedan tramvaj umesto u drugi. Danas svako od njih zna da je u tom činu preživljavanja proživeo deset života i video više smrti nego što je ikada mogao da zamisli. U tom trenutku niko od njih nije znao ništa.
Tokom Drugog svetskog rata živote je izgubilo 80 miliona ljudi. Posle rata, pobednici su počeli da stvaraju novu istoriju, Evropa i svet su “gvozdenom zavesom” podeljeni na zapadni i istočni blok pod vođstvom SAD i Sovjestkog saveza, a razvoj nuklearnog oružja postao je trajna pretnja. Usledio je “hladni rat”, koji će trajati sve do raspada Sovjetskog saveza 1991. godine. Dve supersile nisu direktno ratovale, ali su zato upražnjavale ratove u trećim zemljama.
*Izraz „hladni rat“ ušao je u širu upotrebu zahvaljujući britanskom piscu Džordžu Orvelu, koji je u eseju „Vi i atomska bomba“, objavljenom 19. oktobra 1945. godine u listu Tribune, tako nazvao poredak u mogućem svetu koji živi u senci nuklearnog rata. Izraz „gvozdena zavesa“ u kontekstu sovjetske dominacije istočnom Evropom plasirao je Vinston Čerčil, tada već bivši britanski premijer, u jednom od svojih najčuvenijih posleratnih govora, marta 1946. godine.
