U sistemu zdravstvene zaštite, gde svaki neefikasno i nenamenski potrošeni dinar direktno utiče na dostupnost lečenja, javne nabavke postaju pitanje od suštinskog ekonomskog i društvenog značaja. Analiza celokupne baze odluka o dodeli ugovora Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, najveće zdravstvene institucije u zemlji, otkriva zabrinjavajuću koncentraciju, jer je od ukupno 15.925 ugovorenih poslova čak 3.114 dogovoreno sa samo pet kompanija. Njima je, dakle, poverena svaka peta ili 19,6 odsto svih javnih nabavki.
Ovakva statistika sigurno nije samo indikator tržišne strukture. Ona ukazuje na sistemski problem u kome formalno otvoreni postupci javnih nabavki često ne dovode do stvarne konkurencije, već je u međuvremenu formiran uzak krug monopola ili u najbolju ruku oligopola, kojima se dodeljuju različiti poslovi. Visoke regulatorne barijere, specijalizovani zahtevi i dugoročni okvirni sporazumi stvaraju uslove u kojima nekolicina igrača ostvaruje značajne ekonomske rente, dok se javna sredstva troše bez adekvatne konkurencije, koja po pravilu rezultira nižim cenama i višim kvalitetom usluge.
Ekstremne marže i ekskluzivni partneri
Finansijski pokazatelji uigranih partnera države dodatno produbljuju sliku. Aptus iz Beograda, firma specijalizovana za medicinski potrošni materijal u interventnoj kardiologiji, radiologiji i intenzivnoj nezi ostvaruje neto profitnu maržu od 31,7 odsto, višestruko veću od evropskog proseka, koja se u toj industriji kreće u rasponu od četiri do devet procenata. Sa svega 22 zaposlena i prihodima većim od milijardu dinara, firma funkcioniše kao ekskluzivni posrednik, što stvara klasičnu informacionu asimetriju i omogućava visoke profitne margine. Još nije objavljen njen finansijski izveštaj za prošlu godinu, ali je od 2021. do 2024. udvostručila neto dobit sa 203,9 na 408 miliona dinara.
31,7 odsto
neto profitnu maržu, višestruko veću od četiri do devet procenata, koliki je evropski prosek u toj industriji, ostvaruje Aptus iz Beograda, firma specijalizovana za medicinski potrošni materijal
Sličan obrazac vidljiv je i kod Inofarma, dela nemačke Feniks grupe, prisutne u 27 evropskih zemalja. Ova kompanija, sa samo 22 zaposlena, ostvarila je prošle godine prihode od 8,8 milijardi dinara, 2,8 puta veće nego 2021. Drugim rečima, svaki zaposleni u proseku ostvaruje prihod od čak 401 milion dinara godišnje i u normalnim okolnostima taj pokazatelj bi odražavao ekstremnu produktivnost, ali u domaćim uslovima on više govori o visokoj koncentraciji vrednosti u veoma uskom lancu snabdevanja. Tim pre što njena osnovna delatnost obuhvata uvoz neregistrovanih lekova i terapija za retke bolesti: skupih citostatika za onkologiju, lekova za pedijatrijske retke bolesti i inovativnih bioloških preparata.
Analiza okvirnih sporazuma pokazuje da Inofarm poseduje ugovore sa četiri ovdašnja klinička centra, u Beogradu, Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu i da pokriva 117 kategorija lekova, od kojih je većina u domenima sa visokim regulatornim barijerama i bez alternativnih dobavljača. Feniks grupa dodatno integriše tržište kroz kontrolu uvoza (preko Inofarma), veleprodaje (Feniks farma) i maloprodaje (lanac Benu sa oko 450 apoteka), stvarajući vertikalno integrisan lanac snabdevanja. Ovakva vertikalna integracija može generisati efikasnost kroz smanjene transakcione troškove, ali istovremeno stvara rizik od manjka konkurencije i kumulativnog efekta koncentracije, koji domaća Komisija za zaštitu konkurencije, po svemu sudeći, nije sistemski analizirala.
401 milion dinara
prihoda za svog poslodavca ostvaruje svaki od 22 zaposlena u firmi Inofarm, jer su prošle godine njeni poslovni prihodi dostigli 8,8 milijardi dinara i 2,8 puta su veći nego što su bili 2021.
Medika linea farm je osnovan 2011, ali u poslednjih pet godina beleži vrtoglav rast prihoda. Od 2021. do 2025. poslovni prihodi povećani su za više od 200 procenata, sa nepunih 4,5 milijardi na 13,6 milijardi, a neto dobit je povećana 4,3 puta, sa 175,2 miliona na 754 miliona dinara ili na 6,4 miliona evra. Ovako visok rast prihoda i profita u sektoru sa visokim regulatornim barijerama teško je objasniti isključivo tržišnom dinamikom i ekonomijom obima i dublja analiza nije moguća bez uvida u strukturu ekskluzivnih zastupništava inostranih proizvođača i prirodu dugoročnih ugovora koje ova kompanija zaključuje sa javnim zdravstvenim ustanovama.
Oligopol u IT sektoru i potpuna dominacija u laboratorijama
U segmentu informacione i telekomunikacione opreme – računara, štampača, servera i mrežne infrastrukture – koncentracija je još izraženija. Analiza 99 okvirnih sporazuma UKC Srbije za nabavku IT opreme od 2021. do ove godine pokazuje da je 68,7 odsto svih ugovora zaključeno sa samo dve privatne firme.
Taj tandem čine čačanski Uspon, osnovan 1992, sa 97 zaposlenih i godišnjim prihodom u 2024. od 3,22 milijarde dinara, sa kojim je UKC ugovorio 38,4 odsto svojih IT nabavki i Oblak tehnologije iz Beograda, koji u svim tim nabavkama učestvuje sa 30,3 odsto. Nešto manje od trećine svih IT nabavki ugovoreno je sa još sedam firmi, a takva struktura ukazuje na postojanje svojevrsnog oligopola, koji se u mnogim slučajevima održava brojnim specijalizovanim referencama, čiji je cilj da se ograniči i smanji ulazak na to tržište novih igrača.
U laboratorijskom segmentu dominacija poprima gotovo potpun oblik. Čak 73 okvirna sporazuma za laboratorijsku plastiku, hemikalije za genetske analize i potrošni materijal za laboratorije Klinike za hematologiju, UKC Srbije zaključio je samo sa firmom za trgovinu na veliko farmaceutskim proizvodima Promedia iz Kikinde, koja ima 88 zaposlenih. U tim kategorijama ne pojavljuje se nijedan drugi dobavljač.
68,7 odsto
svih ugovora za nabavku informacione i telekomunikacione opreme od 2021. do ove godine UKC Srbije zaključio je sa dve privatne firme, čačanskim Usponom i Oblak tehnologijama iz Beograda
Posebnu pažnju zaslužuju naknadne izmene okvirnih sporazuma, jer je u 10 od 12 evidentiranih izmena dobavljač upravo Promedia. U tri slučaja za laboratorijsku plastiku, obrazloženje izmene je identično – tehnička greška prilikom generisanja podataka. Ponavljanje istog obrazloženja za istu firmu i istu vrstu nabavke otvara pitanje standardizacije postupanja i nivoa institucionalne kontrole.
Promedia je, prema podacima dostupnim na APR-u, osnovana 2000, a 2017. je pokrenula sopstvenu proizvodnju i pod brendom ProReady nudi gotove mikrobiološke podloge za kliničke laboratorije. Ovaj poslovni model predstavlja klasičan primer vendor lock-in efekta, gde firma koja isporučuje i opremu i potrošni materijal faktički vezuje korisnika za sopstveni ekosistem, čineći prelazak na drugog dobavljača ne samo finansijski, već i tehnički zahtevnim. Ekonomski gledano, ovakav aranžman generiše dugoročne rente na račun javnog kupca i smanjuje podsticaje za inovacije i efikasnost.
Uprkos ovim obrascima, nema dostupnih podataka da je ovdašnja Komisija za zaštitu konkurencije pokrenula ijedan postupak za ispitivanje zloupotrebe dominantnog položaja u farmaceutskom ili IT sektoru javnih nabavki. Istovremeno, u javno dostupnim odlukama evidentan je niz odobrenih koncentracija, posebno u okviru Feniks grupe. Za razliku od drugih sektora – poput tržišta kafe, veštačkih đubriva ili naftnih derivata – farmaceutsko tržište, uprkos svojoj kompleksnosti i kritičnoj važnosti za javno zdravlje, nije bilo predmet sveobuhvatne sektorske analize.
U Kraljevu po istom receptu kao u Beogradu
Da se slični principi mogu uočiti i van sistema jedne institucije, pokazuje i postupak javne nabavke za izgradnju prijemno-dijagnostičkog centra Opšte bolnice Studenica u Kraljevu. Ni u tom postupku javne nabavke, iako joj je procenjena vrednost oko 1,34 milijarde dinara ili skoro 11,5 miliona evra, nije bilo tržišnog nadmetanja. Na javni poziv raspisan krajem avgusta 2025, pristigla je samo jedna ponuda i to za samo 0,15 odsto ili svega 17.000 evra niža od procenjene vrednosti javne nabavke. Takav ishod sam po sebi ne predstavlja povredu Zakona o javnim nabavkama, ali otvara pitanje efikasnosti trošenja javnog novca i podsticanja realne konkurencije, u kojoj bi se zainteresovane firme nadmetale nižim cenama i većim kvalitetom.
Iako je jedinu ponudu podnela grupa od sedam firmi, raspodela posla pokazuje jasnu koncentraciju, jer će vođi konzorcijuma pripasti više od 85 odsto ugovorene sume, dok se učešće ostalih članova kreće od simboličnih 0,2 do najviše nekoliko procenata. Takva distribucija upućuje na model „front“ konzorcijuma, u kome deo učesnika ima pre svega formalnu funkciju, da obezbede sve potrebne reference, licence ili kadrovske kapacitete, dok je operativna i finansijska kontrola centralizovana kod jednog dominantnog igrača, za taj posao formirane ekipe.
Monopoli u belim mantilima
Na sužavanje konkurencije dodatno utiče odluka naručioca da predmet nabavke ne podeli na više delova – partija, uprkos činjenici da obuhvata različite vrste radova i specijalizovanih sistema. Objedinjavanje tako heterogenih poslova u jedinstvenu celinu u praksi ograničava krug potencijalnih ponuđača na mali broj velikih sistema, sposobnih da objedine sve potrebne kapacitete, čime se dodatno smanjuje verovatnoća pojave više ponuda i povećavaju troškovi koordinacije.
Za razliku od tržišta kafe, veštačkih đubriva ili naftnih derivata, nema podataka da je Komisija za zaštitu konkurencije pokrenula ijedan postupak za ispitivanje zloupotrebe dominantnog položaja u farmaceutskom ili IT sektoru javnih nabavki
Sličan obrazac prisutan je i u pratećem postupku za izbor stručnog nadzora realizacije tog projekta. Iako su na taj „konkurs“ formalno stigle dve ponude, jedna je u startu odbačena jer uz nju nije dostavljano sredstvo obezbeđenja, čime je konkurencija faktički eliminisana u ranoj fazi postupka, pa je „izabrana“ jedina preostala ponuda i ugovor je potpisan na 39,75 miliona dinara, što je za samo 4.260 evra ispod procenjene maksimalne vrednosti tog posla.
Svi navedeni postupci ukazuju na konzistentan obrazac u kom – čak i kad se poštuju važeći zakoni – javne nabavke ne rezultiraju stvarnom konkurencijom. U jednom slučaju ona izostaje već na nivou prijava, u drugom biva uklonjena kroz proceduralne kriterijume, ali je ishod identičan i sve se završava ugovaranjem poslova sa samo jednim igračem. Zbog toga se stiče utisak da takvi obrasci nisu slučajni incidenti, a njihova posledica su ekstremno visoke profitne marže distributera farmaceutskih proizvoda i koncentracija svih poslova na samo nekoliko velikih igrača za sve iole značajnije projekte koji se finansiraju javnim novcem.
Iako je izgradnja prijemno-dijagnostičkog centra Opšte bolnice Studenica u Kraljevu procenjena na skoro 11,5 miliona evra, na javni poziv stigla je samo jedna ponuda i to za samo 0,15 odsto ili svega 17.000 evra niža od procenjene vrednosti
Umesto da javne nabavke funkcionišu kao efikasan mehanizam alokacije resursa i pritiska na snižavanje troškova, one u značajnoj meri služe za očuvanje privilegovanih pozicija uskih krugova dobavljača. Time se ne samo bespotrebno i neracionalno troši novac poreskih obveznika, odnosno zdravstvenih osiguranika, već se i ograničava kvalitet i dostupnost zdravstvenih usluga. Sve dok Komisija za zaštitu konkurencije ne sprovede sveobuhvatne sektorske analize farmaceutskog, medicinsko-tehničkog i IT tržišta u javnom zdravstvu, a naručioci ne budu sistemski podsticani da maksimalno koriste mehanizme za povećanje konkurencije (podela na partije, stroži kriterijumi ekonomski najpovoljnije ponude, ograničavanje „front“ konzorcijuma), ovaj sistem će nastaviti da proizvodi iste ishode.
U konačnici, pitanje nije samo kako se dodeljuju ugovori belim mantilima. Pitanje je da li se javni novac namenjen zdravlju građana zaista koristi uz poštovanje načela zdrave tržišne konkurencije, ili su državne zdravstvene institucije samo protočni bojleri preko kojih se on samo usmerava privilegovanim firmama. Razlika između te dve opcije meri se ne samo u milijardama dinara, već i u kvalitetu zdravstvene zaštite koju društvo može da priušti.
