Da li je samo dovoljno da ekonomija raste ili je jednako važno šta od tog rasta ostaje iza nje i kakve efekte to proizvodi na dugoročni razvoj zemlje? Rast BDP-a jeste važan pokazatelj ekonomskih kretanja, ali je za razumevanje dugoročnog razvoja potrebno sagledati i koliko taj rast doprinosi povećanju produktivnosti, jačanju domaćih kompanija, stvaranju nove vrednosti i njenom ponovnom ulaganju u privredu.
Ako pogledamo BDP po stanovniku izražen kroz standard kupovne moći (PPS), Srbija je i dalje značajno ispod proseka Evropske unije. Prema preliminarnim podacima za 2025, Srbija je dostigla približno 53 odsto proseka EU, dok su Mađarska i Slovačka bile na oko 76, odnosno 75 odsto.
Ovi podaci pokazuju da se pitanje razvoja ne svodi samo na ostvarivanje pozitivnih stopa rasta, već na sposobnost ekonomije da taj rast i akumuliranu likvidnost pretvori u veću produktivnost, jače kompanije i viši životni standard.
Koliki deo BDP-a ostaje domaćim kompanijama
Posebno je važno pitanje šta se dešava sa vrednošću koju privreda stvara. Koliki deo te vrednosti ostaje u domaćim kompanijama i doprinosi domaćoj finansijskoj akumulaciji, odnosno stvara raspoloživa sredstva koja mogu da budu osnova za reinvestiranje, jačanje finansijske snage kompanija i ulaganja u tehnologiju, opremu, ljude i razvoj novih proizvoda.
Rast bruto domaćeg proizvoda jeste važan pokazatelj ekonomskih kretanja, ali je za razumevanje dugoročnog razvoja potrebno sagledati i koliko taj rast doprinosi povećanju produktivnosti, jačanju domaćih kompanija, stvaranju nove vrednosti i njenom ponovnom ulaganju u privredu
Dugoročno, cilj ne bi trebalo da bude samo da ekonomija raste, već da stvaramo privredu koja ima sposobnost da sama finansira svoj sledeći razvojni ciklus. Kada kompanije stvaraju profit, akumuliraju kapital i ponovo ga ulažu u poslovanje, tada jedan ciklus rasta postaje osnova za sledeći.
Mislim da je za Srbiju jedno od ključnih pitanja kako da se veći deo domaćeg kapitala usmeri u investicije koje će jačati kompanije, povećavati produktivnost i stvarati osnovu za dugoročni rast. Naše kompanije su i dalje u velikoj meri oslonjene na bankarsko finansiranje. Banke će, naravno, ostati dominante, ali razvijeno tržište kapitala daje privredi mnogo širi izbor i omogućava da se različite razvojne faze kompanija finansiraju na različite načine.
Pri tome, ne bih rekao da Srbija nema kapital. Naprotiv, postoji značajna domaća akumulacija kroz štednju stanovništva i privrede, bankarski sistem, osiguravajuće kompanije, dobrovoljne penzione i investicione fondove. Prema podacima Narodne banke Srbije, na kraju 2025. bilansna suma sektora osiguranja i reosiguranja dostigla je 446,8 milijardi dinara, tehničke rezerve iznosile su 297,8 milijardi, a kapital sektora 98,3 milijarde dinara. Neto imovina dobrovoljnih penzionih fondova na kraju iste godine iznosila je 66,7 milijardi dinara. To potvrđuje da domaća institucionalna akumulacija postoji, ali je važno sagledati i način na koji se ta sredstva ulažu.
Međutim, važno je pogledati kako se taj kapital koristi. Na kraju 2025. državne hartije od vrednosti činile su 69,1 odsto ulaganja sredstava tehničkih rezervi neživotnih osiguranja i 91,2 odsto kod životnih osiguranja. Ovakva struktura odražava i prirodu obaveza osiguravača, koji moraju da obezbede sigurnost, likvidnost i raspoloživost sredstava za isplatu budućih šteta i drugih obaveza.
Ne bih rekao da Srbija nema kapital. Naprotiv, postoji značajna domaća akumulacija kroz štednju stanovništva i privrede, bankarski sistem, osiguravajuće kompanije, dobrovoljne penzione i investicione fondove, ali je važno sagledati i način na koji se ta sredstva ulažu
Istovremeno, ona otvara pitanje kako dalje razvijati tržište kapitala i odgovarajuće investicione instrumente koji bi, uz očuvanje prudencijalnih zahteva, omogućili da veći deo institucionalnog kapitala doprinosi dugoročnom finansiranju domaćih kompanija. Kod dobrovoljnih penzionih fondova, ulaganja u korporativne obveznice činila su 1,4 odsto ukupne imovine, a ulaganja u otvorene investicione fondove 0,8 procenata.
Srbiji je neophodan širi spektar izvora kapitala
Ako želimo kompanije koje rastu, investiraju, preuzimaju druge kompanije i izlaze na regionalna tržišta, potreban nam je širi spektar izvora kapitala, od institucionalnih investitora i fondova, preko korporativnih obveznica, do equity i privatnog kapitala.
Ali tržište kapitala ne može da se razvija odvojeno od kvaliteta samih kompanija. Tu dolazimo do korporativnog upravljanja. Transparentnost, jasna odgovornost organa upravljanja, kvalitetni procesi odlučivanja, zaštita interesa akcionara i jasno razdvajanje vlasničke i izvršne funkcije mogu značajno da povećaju efikasnost i dugoročnu vrednost kompanije.
Korporativno upravljanje zato ne bih posmatrao kao formalnost ili regulatornu obavezu. Dobro postavljen sistem upravljanja trebalo bi da omogući kompaniji da donosi bolje odluke, kontroliše rizike, privuče kvalitetan kapital i lakše prolazi kroz faze rasta, transformacije ili vlasničkih promena.
Za Srbiju je ovo veoma važno jer je evropska privreda naše najvažnije ekonomsko okruženje, a Nemačka je jedan od naših ključnih ekonomskih partnera. Prema konačnim podacima za 2025, Srbija je u Nemačku izvezla robu u vrednosti od oko 5,09 milijardi evra, dok je ukupna robna razmena dostigla približno 9,98 milijardi evra. Zato promene u nemačkoj industriji, energetici, tehnologiji i lancima snabdevanja neminovno imaju posledice i za Srbiju.
Dobro postavljen sistem korporativnog upravljanja trebalo bi da omogući kompaniji da donosi bolje odluke, kontroliše rizike, privuče kvalitetan kapital i lakše prolazi kroz faze rasta, transformacije ili vlasničkih promena
Nemačka ekonomija je 2023. i 2024. zabeležila pad realnog BDP-a, a 2025. se vratila tek blagom rastu od 0,2 odsto. Istovremeno, bruto dodata vrednost prerađivačke industrije pala je za 1,3, dok su investicije u mašine i opremu realno smanjene za 2,3 odsto. To pokazuje da se nemačka industrijska baza i dalje suočava sa ozbiljnim strukturnim prilagođavanjem.
Od rizika do razvojne prilike
Ali tu promenu ne bih posmatrao samo kao rizik. Ona može biti i razvojna prilika za Srbiju, koja je već duboko integrisana u evropske proizvodne lance, posebno u automobilskoj, elektronskoj industriji i drugim industrijskim sektorima. Izvoz proizvoda visoke tehnologije između 2013. i 2024. porastao je sa oko 250 miliona na oko 1,3 milijarde evra. To pokazuje da postoji potencijal da se postepeno pomeramo ka složenijim proizvodima i većoj dodatoj vrednosti.
Ako se evropske kompanije reorganizuju, traže veću efikasnost, otpornost i diversifikaciju lanaca snabdevanja, Srbija može da bude deo tog procesa. Međutim, ne treba da se takmičimo samo nižom cenom rada. Dugoročno moramo da budemo zanimljivi kroz produktivnost, kvalitet, tehnologiju, stručne ljude i sposobnost domaćih kompanija da preuzmu složenije funkcije u međunarodnim lancima vrednosti.
Zato bih kao sledeći korak video ne samo privlačenje novih investicija, već i razvoj domaćih kompanija koje mogu da pređu iz uloge dobavljača u višu fazu, da razvijaju sopstvene proizvode, tehnologiju i znanje i da sa tim kapacitetima izlaze na regionalna i međunarodna tržišta.
Na kraju, pitanje za Srbiju nije samo kako da budemo deo evropskih lanaca vrednosti, već koliko domaće dodate vrednosti možemo da stvorimo unutar tih lanaca. To je, po meni, jedan od ključnih izazova našeg narednog razvojnog ciklusa.
Evropske kompanije se reorganizuju, traže veću efikasnost, otpornost i diversifikaciju lanaca snabdevanja. Srbija može da bude deo tog procesa, ali ne treba da se takmičimo samo nižom cenom rada, već kroz produktivnost, kvalitet, tehnologiju, stručne ljude i sposobnost domaćih kompanija da preuzmu složenije funkcije u međunarodnim lancima vrednosti
Danas gotovo da nema ozbiljne poslovne teme koja može da prođe bez pitanja veštačke inteligencije. AI je postao nezaobilazni deo razgovora o budućnosti kompanija, produktivnosti i konkurentnosti. Ali mislim da je najveća greška posmatrati AI kao cilj, a ne kao alat. Kompanija ne postaje produktivnija samo zato što je uvela AI. Prava vrednost nastaje tek kada tehnologija konkretno poboljša poslovni rezultat, kada omogući bolju odluku, veću produktivnost, niži trošak, bolje razumevanje klijenta ili oslobodi ljude rutinskog rada kako bi se bavili složenijim zadacima.
Šta može, a šta ne može veštačka inteligencija
Zato bih bio oprezan sa velikim obećanjima o tome koliko će AI preko noći povećati produktivnost. Tehnologija mora da bude povezana sa jasnim poslovnim ciljem i merljivim efektom.
Istovremeno, AI će promeniti strukturu konkurencije. Kompanije koje budu znale da ga koriste kao deo svoje poslovne strategije imaće mogućnost da rade brže i efikasnije, dok će druge možda ulagati samo zato što ne žele da zaostanu za trendom.
Za Srbiju je posebno važno da ne ostanemo samo korisnici tuđe tehnologije. Ako želimo veću produktivnost i veću dodatu vrednost, treba da stvaramo uslove da se AI i druge nove tehnologije koriste za razvoj domaćih proizvoda, usluga i kompanija koje mogu da konkurišu na širem tržištu.
Najveća greška je posmatrati AI kao cilj, a ne kao alat. Kompanija ne postaje produktivnija samo zato što je uvela AI. Prava vrednost nastaje tek kada tehnologija konkretno poboljša poslovni rezultat, kada omogući bolju odluku, veću produktivnost, niži trošak, bolje razumevanje klijenta ili oslobodi ljude rutinskog rada kako bi se bavili složenijim zadacima
Mislim da je pred nama period u kome će kvalitet poslovnog i institucionalnog okruženja postajati sve važniji. Kapital je selektivniji, tehnološke promene su brže, a konkurencija za investicije i kvalitetne ljude je globalna. Zato dugoročni razvoj ne bih vezao za jednu meru ili jedan sektor. Potrebna je kombinacija politika koje povećavaju produktivnost i dugoročni potencijal privrede.
Tu su, pre svega, obrazovanje i kvalitet ljudskog kapitala, od osnovnog obrazovanja do visokog obrazovanja, stručnog usavršavanja i celoživotnog učenja. Zatim zdravlje stanovništva, gde je važno mnogo više pažnje posvetiti prevenciji i očuvanju zdravog i radno sposobnog stanovništva. Zdravlje stanovništva ima direktan uticaj na kvalitet ljudskog kapitala, produktivnost i dugoročni ekonomski potencijal zemlje.
Treći element je demografija. Zato je važno stvarati uslove koji podržavaju formiranje porodice, povećanje nataliteta i ostanak ljudi u zemlji, jer demografski trendovi dugoročno utiču na ponudu rada, potrošnju, potencijal ekonomskog rasta i stvaranje stabilnijeg i povoljnijeg makroekonomskog ambijenta.
Kada se tome dodaju razvijenije tržište kapitala, kvalitetnije korporativno upravljanje, tehnologija i stabilno institucionalno okruženje, dobijamo mnogo kompletniju sliku razvoja.
Na kraju, cilj ne bi trebalo da bude samo da Srbija raste brže, već da taj rast proizvodi veću domaću akumulaciju, jače kompanije, veću produktivnost i bolji kvalitet života. To je, po meni, mnogo važnija mera uspeha dugoročnog ekonomskog razvoja.
Pred nama je period u kome će kvalitet poslovnog i institucionalnog okruženja postajati sve važniji. Kapital je selektivniji, tehnološke promene su brže, a konkurencija za investicije i kvalitetne ljude je globalna
Dani Rodrik, jedan od poznatijih savremenih ekonomista koji se dugo bavi ovom temom, ukazuje na potrebu da globalizaciju posmatramo kroz promene njenog oblika, a ne samo kroz pitanje da li ona postoji ili ne. Mislim da je to dobra polazna tačka.
Svet se očigledno menja. Globalni lanci snabdevanja se prilagođavaju, kapital postaje selektivniji, a kompanije sve više razmišljaju o otpornosti i diversifikaciji. Ali teško je govoriti o stvarnom kraju globalizacije. Svet je danas toliko međusobno povezan da će međunarodna trgovina, kapital, tehnologija i znanje i dalje biti važni pokretači razvoja.
Verovatnije je da ulazimo u period u kome će globalizacija imati drugačiji oblik, sa većim značajem regionalnih tržišta, strateške otpornosti i nacionalnih razvojnih prioriteta. Za Srbiju to otvara važno pitanje kako da iskoristimo međunarodnu povezanost, ali istovremeno gradimo kompanije, kapital i znanje koji nam omogućavaju da u toj globalnoj ekonomiji budemo konkurentniji.
