Dok se očekuje realizacija novog filma Rajka Grlića Čudo u Poskokovoj Dragi, nastalog po romanu Ante Tomića, komedije o ulasku Hrvatske u Evropsku uniju, reditelj, scenarista i producent promoviše knjigu Jesi li snimio ovo? u izdanju Lagune, koju potpisuje sa svojim kolegom, ali pre svega prijateljem Goranom Markovićem, sa kojim se druži još od studentskih dana u Pragu. Reč je o njihovoj prepisci, koja predstavlja razmenu iskustava, sećanja i promišljanja dvojice umetnika koji su obeležili prostor bivše Jugoslavije. Kroz razgovor o filmu, društvu, politici i ličnim sudbinama, oni oblikuju svojevrsnu hroniku vremena u kojem su stvarali i živeli.
„Pucajte, nemamo mnogo vremena“, rekao je Grlić uz osmeh na početku razgovora, dok su mu na promociji knjige prilazili poštovaoci da ga pozdrave.
Vaša i Markovićeva knjiga je terapeutsko štivo za čitaoce. Koliko je za vas bila blagotvorna ova prepiska?
Svako vađenje iz sebe olakšava i telo i dušu. Sigurno je bila lekovita. Mislim da je ovo na mene vremenom dobro delovalo. Mi se znamo 60 godina. Biti čist jedan prema drugom, to je pravo prijateljstvo.
Da li ste nešto novo saznali o sebi nakon vašeg javnog dopisivanja?
Svaki dan otkrivam nešto o sebi što nisam znao. Jer, glava polako radi, telo je brže. Ono brže stari od glave koja se polako otvara i ulazi u neke kutke koje čovek namerno ili slučajno zaboravlja. Starost to donosi, tu retrospektivu iz života, razmišljanja i odstupanja, tako da smo se nas dvojica staraca uglavnom bavili svojim prošlostima.
Ali, ne samo svojim.
Naravno. Kao ni junaci naših filmova, ni mi ne živimo u vakuumu. Kada pričamo o sebi, govorimo o situaciji u kojoj postojimo. Tako da je nemoguće pričati o bilo čemu, a da tu nema i dela Srbije ili Hrvatske ili Amerike. Zato me ponekad ljute hrvatski filmovi koji se prave da ne žive u stvarnosti koja okružuje njihove junake. S druge strane, Hrvatska ima ogromnu sreću da ima fantastične dokumentarce koji se bave stvarnošću i oni idu u koren nesreće, u ono šta se događa i što se događalo, tako da je to velika prednost.
U više navrata govorili ste o „kulturi zaborava“. Da li vas više brine zaborav ili revizija sećanja? Ko danas odlučuje šta je službena verzija prošlosti?
To su na početku dva odvojena procesa koja se na kraju spajaju. Oba su manje-više u rukama dnevne politike, tačnije rečeno, država nastalih raspadom Jugoslavije, koje sistematski, svakih pedesetak godina, tvrde da sve počinje od njih i njihovog novog režima. Da pre njih ništa nije postojalo i da prošlosti, osim onoga što im treba za dnevnu upotrebu, treba zaboraviti. Tako iz sećanja brišu vredne ljude, tako prekrajaju istoriju do apsurda, i onda vladaju pomoću tih laži.
Kao ni junaci naših filmova, ni mi ne živimo u vakuumu. Kada pričamo o sebi, govorimo o situaciji u kojoj postojimo. Tako da je nemoguće pričati o bilo čemu, a da tu nema i dela Srbije, Hrvatske ili Amerike
Može li lično iskustvo postati pouzdaniji istorijski dokument od zvaničnih interpretacija?
Društveni narativi ovih naših država su manje-više mitološki, to su legende i bajke. Ove sredine žive te mitologije. Hrvatska sada živi od mitologije ovog rata i vraća se u njega kao da je juče, živi od te krvi jer se time lakše pale sve moguće strasti, u prevodu dobijaju izbori. Zato sam bio fasciniran knjigom Sutjeska (Bitka na Sutjesci – Pakao u raju, prim. aut.) koju je napisao Zagrepčanin Šimun Cimerman. Studirao je u Kaliforniji i nakon toga se bavio ekstremnim sportovima i organizovao u nekoj pustinji deset dana života bez vode i sve tome slično. Od toga je živeo. I onda je otišao na Sutjesku da vidi da li bi tamo mogao nešto da organizuje u njenim kanjonima i počeo je da se pita kako su tu partizani preživeli. Posle toga je više od decenije proveo pažljivo proučavajući i šta se to tamo stvarno dogodilo, sat po sat, život po život. Tako je napisao fascinantnu knjigu od 500 strana koju čitate sa stravom u srcu, jer na svakih deset stranica umire pet hiljada ljudi. Ceo taj poduhvat je neverovatan i knjiga je imala veliki odjek, kažu da može da se kupi hrvatsko izdanje u Srbiji. Ta knjiga svedoči kako je taj rat bio okrutan. Nedavno sam ručao sa njim i rekao mi je da tako planira, da tim sistemom kreće, u izučavanje čitavog partizanskog pokreta od 1941. do 1945. To je primer istorije kojom se ne manipuliše, koja se ne podređuje ideološkim tumačenjima, koja se ne piše s računicom. To je faktografija jedne strave i jedne nadljudske pobede.
Ko će ovo vreme da izučava?
Ne znam da li će iko ikada to da uradi, jer ovo vreme se strašno boji tragova o sebi. U Srbiji je ukinuta kinematografija, uz sve ostalo što je ukinuto. Ovde se zatiru tragovi vremena, a film je taj trag. Hrvatska ima mnogo lukaviju kulturnu politiku, što se spolja ne vidi. Za razliku od Srbije, Makedonije, Slovenije i Crne Gore, ona nije sistematski restaurirala svoje filmove, jer oni svedoče o tome kako se živelo – kako se jelo, kako se razgovaralo, kako se oblačilo… To je dokaz vremena kojim se ne može manipulisati. Politike ovde pate od potrebe za manipulacijom prošlošću. Hrvatska gotovo da ne restaurira filmove, nema kinoteku, a filmovi snimljeni do devedesetih na celuloidu polako nestaju, što predstavlja jedan lukaviji način brisanja prošlosti, za razliku od srpske politike, i spolja izgleda znatno bolje.
I zaborav i revizja sećanja su manje-više u rukama država nastalih raspadom Jugoslavije, koje sistematski, svakih pedesetak godina, tvrde da sve počinje od njih i njihovog novog režima. Tako brišu vredne ljude, prekrajaju istoriju do apsurda, i onda vladaju pomoću tih laži
U Srbiji je ugušena medijska sloboda, novinari se targetiraju… Vladajuća stranka je, na primer, naš list stigmatizovala kao ustaški. Kako to tumačite?
Dobro došli u klub. Ja sam četnik u Hrvatskoj, i još svašta nešto. Jedino još nisam bio belogardejac, to sam propustio. Situaciju u Srbiji ne znam, ali mogu da kažem kako je u Hrvatskoj. Vlast kompletno kontroliše dnevnu štampu, finansiraju je državna preduzeća koja daju oglase za elektriku koja ne treba da se reklamira jer je jedino koje daje struju. I tako su kupili uglavnom sva dnevna izdanja. Vrlo malo ima, dva do tri portala, koji su opozicioni. To su srpske novine Novosti, koje su jedine opstale kao opozicione novine i žele da ih ukinu na bazi mržnje prema Srbima, a ja mislim da je mnogo veća mržnja prema kolumnistima, a to su momci koji su tu prešli iz Ferala. Sve u svemu, vrlo je teško doći do prave informacije.
Već godinu i po dana u Srbiji traje studentski bunt. Mogu li mladi u Srbiji da donesu političke promene? Jer, bilo je mnogo sličnih pobuna koje su se često završavale neuspehom ili time da se njihovi lideri vremenom uključe u establišment.
Teško ide, jer se ovakvi režimi ne ruše mirnim putem, nažalost. Nema tu onoga da vođu grize savest, pa će on da ode. Bio sam veliki optimista, sve sam pratio vrlo pažljivo od početka studentskih protesta, dopisivao se sa Goranom, i bilo mi je divno što su krenuli da ga muče jezikom koji on ne razume. Mislim na dnevnopolitički jezik i video sam u tome njihovu ogromnu prednost. Ali me je zbunilo sve ovo što se događa u poslednje vreme. Goran misli da je Vučić tu ubacivao svoje ljude, ali ja to ne znam. Ovaj nacionalizam koji je odjednom krenuo, priča o Kosovu uopšte – počeli su da govore njegovim jezikom. A on je u tome mnogo bolji, ima čitav državni aparat da im to dokaže. Zato nisam, za razliku od Gorana, veliki optimista. Ali valja priznati da se u Srbiji dogodilo ono što se sada događa u Americi, ljudi su izgubili početni, i to ne mali, strah od diktatora. Glasno artikulišu svoju nesreću. Sve glasnije se čuje da je car go. A to je početak pada svakog carstva. Totalitarizam je svuda isti. Rimljani su formulisali recept i njega se drže svi fašizmi ovog sveta.
Kakva je Amerika bila kada ste se tamo preselili, u odnosu na sadašnje stanje?
Velika je razlika otkada sam tamo, a to je već 35 godina. Strašno se, ružna je reč, civilizovala, oljudila se. Vrlo je opasno generalizovati jer Amerika je klasno društvo, što oni ne žele da priznaju. Novac je tamo apsolutni bog, kao što je sada u celom svetu. Ideologije su samo pomoćni alati novca.
Da li se srušila iluzija o njoj kao obećanoj zemlji dolaskom Trampa na mesto njenog predsednika?
Ne, on je srušio Ameriku. Meni nije srušio iluziju samo mi je zagadio sliku Amerike do tih razmera da onaj koji dođe sa krpom, moraće da briše to govno i to će strašno dugo trajati. Taj povratak u 19. vek, što je kompletni cilj tog pokreta čija je on lutka na koncu, egzibicionista kog su fantastično upotrebili, ima tu viziju da prvo moraju da se reše nauke jer je ona prvo, a kultura drugo zlo ovog sveta. On je uspeo ta dva zla duboko da povredi i gotovo uništi, ali ipak ne do kraja. U Americi je od 1945. Ajzenhauer počeo da ulaže u univerzitete, i oni su postali motor iz kojeg je išao razvoj industrije, medicine… A Tramp je uspešno krenuo u slamanje tog procesa. Harvard je digao glas protiv njega jer ima takve advokate koji mu uspešno zagorčavaju život. Na mom univerzitetu u Ohaju je sedam studija ukinuto.
On prepisuje recept od Vučića?
Ne, ne, Vučić od Trampa. On mu je ipak stariji i veći brat. A ovo su radili i Hitler, i Musolini, i Staljin…
Koja je najveća opasnost u našem regionu? Nije rat, ali bude se nacionalizmi.
Oni hrane jedni druge. Niti bi Hrvati bez Srba, niti bi Srbi bez Hrvata mogli da vladaju. Ustaše su potrebne Srbiji više nego iko, kao i četnici Hrvatskoj. To su spojeni sudovi mržnje koji tako funkcionišu i oni ih stalno podgrejavaju jer vlast od toga živi.
Ja sam četnik u Hrvatskoj, i još svašta nešto. Situaciju u Srbiji ne znam, ali mogu da kažem kako je u Hrvatskoj. Vlast kompletno kontroliše dnevnu štampu, finansiraju je državna preduzeća koja daju oglase za elektriku
Šta vas brine u budućnosti, mislim na mlade koji tek treba da otvore uši, oči?
Mislim da će sve manje otvarati uši i oči, već će biti, što bi Nemci rekli – Fachidioten, ljudi koji rade jedno, zarađuju na tome i svet ih mnogo ne zanima. Slušajte, svaki se starac boji da su generacije koje dolaze iza njega strašne. Tako je i moj strah da svi ti mediji, društvene mreže, čine od dece poluidiote koji uopšte ne shvataju da žive u virtuelnoj stvarnosti koja nema veze sa stvarnom stvarnošću i ne žele iz toga da izađu. Imam izuzetno inteligentnu unuku, kada je bila u petom razredu hteli su da je prebace u sedmi, ma fantastična cura. Ali, ona se oblači i izgleda kao milion drugih devojaka u Americi, Zagrebu, Beogradu. Jednostavno ta potreba da budu isti mene zbunjuje. Ja sam generacija koja je želela da svako od nas bude drugačiji. To je bio cilj, da gradiš sebe da budeš drugačiji od onog pored sebe. Današnje generacije sve će biti iste, to je strašno. Jer, i misliće isto i onda neće biti kontre, crno i belo, sve će biti roze. To je moj strah.
U čemu vidite rešenje? Kod nas ljudi beže od politike kao da je to nešto najprljavije što postoji, a trebalo bi da bude prostor za najmudrije i najpravičnije. Gde su nestali intelektualci čija se reč uvažava?
Politika je nekada, ma koliko bila jednodimenzionalna, imala određeni utopijski element, a danas ga nema. Imala je čak donekle i potrebu za dijalogom. Ni toga danas nema. Sada je, kao što sam rekao, samo novac, goli novac. Ko nije s nama taj je neprijatelj, s njim se ne razgovara. U Hrvatskoj, na primer, inteligencija se svela na desetak novinara, dva, tri istoričara, i to je to što se opire dnevnopolitičkoj gluposti. Hrvatska tone u neki mulj, a premijer Plenković, da bi opstao na vlasti, vadi na površinu neke glupane, neškolovane primitivce, blatnjave nakaze uronjene u mračnu prošlost.
Da li je Jugoslavija danas više mit, kulturna nostalgija ili još nedovršena trauma?
Mene znaju zvati jugonostalgičarem i na to uvek imam isti odgovor. A to je da nemam nikakvu nostalgiju za režimom, jer ni onaj mi nije ništa značio. Volim ljude, ne režime. Imam dakle sentiment prema životu u toj zemlji gde sam se rodio, radio. Ona je deo mog života. Ja sam sentimentalan prema tom životu, a ne prema režimu kojeg su danas poistovetili s tom zemljom.
Kada pogledate svoju filmsku generaciju, koja je bila njena najveća iluzija?
Mi smo radili strašno gledane filmove i mislili smo, bar ja, da oni pomeraju bar za mikron svest onih koji ih gledaju. I kad je došao ovaj rat, i kad smo shvatili da smo živeli u balonu i da su televizije i novine uspele da dignu rat tako olako, otreznili smo se. Ja sam tada i odlučio da neću snimati filmove jer mi se činilo uzaludnim. Ali eto, posle sam se ipak predomislio. Kao što se predomislim nakon svakog filma koji proglasim zadnjim. Toliko o čvrstoći karaktera.
Da li je film postao deo kulturne industrije koja se više prilagođava nego što provocira?
Film je tu da gledaoca potapše po ramenu i da mu šapne – pogledaj u čemu i kako živiš, i to ne samo na političkom nivou. Na gledaocu je da ga taj podsetnik dotakne ili ne, natera na razmišljanje ili ne. Ja sam još deo te generacije kojoj je bilo važno da tapše po ramenu publiku, da je malo uzdrma. Nove generacije imaju drugo shvatanje filma.
Humor se često pojavljuje kao oblik otpora u vašem radu. Može li društvo koje izgubi sposobnost da se smeje sebi da se smatra slobodnim?
Volim srednjoevropski humor, taj smeh iz očaja, iz nemoći. Taj smeh koji je jedino odbrambeno sredstvo pred valjkom istorije. To gledanje tragedije s blagim osmehom u uglu usana.
Društveni narativi naših država su manje-više mitološki, to su legende i bajke. Ove sredine žive te mitologije. Hrvatska sada živi od mitologije ovog rata i vraća se u njega, jer se time lakše pale sve moguće strasti, u prevodu dobijaju izbori
Nekako uvek dozivamo „dobra, stara vremena“, čak i oni koji su u to doba imali pakao od života. Zašto?
To je u ljudskoj prirodi, posebno kako stariš. Od nas petorice koji smo studirali u Pragu, ostala su četvorica. Goran će biti treći koji će napuniti 80 godina. Mi smo opasno stari i logično je da nam je ta prošlost draga i, eto, o tome i pišemo. Mi smo u godinama kada više ništa ne moramo da krijemo i nije nas briga šta neko misli o nama, pogotovo vlast.
Uloga intelektualca u javnom prostoru danas deluje oslabljeno. Da li on ima obavezu da zauzima stav ili je i povlačenje iz javnosti politički čin?
Da nema vetra pauci bi nebo premrežili, kaže narodna poslovica. Verujem da bi intelektualci trebalo da budu proizvođači tog vetra. A zašto ih ima sve manje i manje? Pa zato jer su im pauci ispleli mrežu u kojoj jedva žive i u kojoj vlada strah da će svako pravljenje vetra, pa čak i promaje, dovesti do toga da sutra neće imati za hleb.
Kada danas pogledate svoj rad, šta vam deluje važnije – filmovi koje ste snimili ili oni koje niste?
Filmovi koje nisam snimio znatno su bolji od onih koje sam snimio.
Dugo živite između različitih zemalja, jezika i kultura. Da li čovek vremenom nauči da živi bez osećaja pripadanja ili on postaje još važniji? Gde vi pripadate?
Pripadam sebi. Ja sam isti, lokacije su za mene kao na filmskom setu kad se pozadine menjaju. Najteža disciplina egzila je ostati to što jesi. Ja to pokušavam i imao sam sreću da sam mogao to sebi da priuštim. Što bi rekla moja supruga: „Hvala Tuđmanu, da nismo otišli u Ameriku, ne bismo imali mirnu starost.“
