Predstojeći letnji pritisak na evropsko tržište energije razotkriva sve slabosti sistema, a za Srbiju to znači povratak realnoj energetici, a ne narativima. Nema potrebe za dramatičnim tonom da bi se opisalo stanje u energetici, dovoljno je pogledati osnovne parametre sistema. Evropa ulazi u leto sa promenjenom strukturom proizvodnje, smanjenim rezervama i pojačanim geopolitičkim rizikom. U takvom okruženju, rast cena električne energije nije scenarij, već logična posledica.
Letnji meseci smanjuju doprinos hidroelektrana i vetra, dok solar, uprkos snažnom rastu instalacija, ostaje ograničen na dnevni interval i bez kapaciteta da nosi sistem u vršnim satima. Rezultat je već poznat obrazac: tokom dana tržište može biti preplavljeno energijom, a već u večernjim satima ulazi u deficit. U tom prelazu aktivira se gas i upravo tada nastaje cena.
Problem je što taj gas više nije ni jeftin, ni siguran. Evropsko tržište je prešlo sa dugoročnih ugovora na LNG model, gde cenu određuje globalna konkurencija. U takvom sistemu svaki poremećaj, od sezonskog do geopolitičkog, direktno ulazi u cenu električne energije.
Napadi na energetsku infrastrukturu dodatno podižu rizik, dok nestabilnost na Bliskom istoku, posebno oko Ormuskog moreuza, utiče na cenu energenata koji ulaze u evropski miks. Energetika je postala produžetak geopolitike.
Tokom letnjih dana tržište može biti preplavljeno energijom, a već u večernjim satima ulazi u deficit, kada se aktiviraju gasne elektrane. Problem je što taj gas više nije ni jeftin, ni siguran, pa svaki poremećaj, od sezonskog do geopolitičkog, direktno utiče na cene električne energije
Zato su najave o padu cena politički poželjne, ali energetski neodržive. Sistem ne funkcioniše na očekivanjima, već na fizici, infrastrukturi i tržištu, a svi ti parametri trenutno rade u suprotnom smeru od „poželjnog“.
Karbon krediti kao skriveni porez na realnu proizvodnju
Poseban sloj pritiska dolazi iz sistema karbon kredita, koji se često predstavlja kao ekološki instrument, a u praksi funkcioniše kao dodatni trošak proizvodnje.
Cena emisije CO₂ u Evropi više nije marginalan faktor, već direktno ulazi u cenu megavata. To znači da termoelektrane, koje nose stabilnost sistema, postaju ekonomski opterećene upravo onda kada su najpotrebnije. Posledica nije samo skuplja struja, već i smanjenje konkurentnosti industrije, što se već vidi kroz gašenje ili relokaciju energetski intenzivnih sektora. Drugim rečima, Evropa je uvela mehanizam koji istovremeno poskupljuje stabilnu energiju i povećava zavisnost od uvoza. To nije tranzicija, to je prenos rizika.
Na prvi pogled, Srbija deluje stabilnije. Oslonac na lignit i postojeća proizvodna baza daju određeni amortizer. Ali ta stabilnost nije sistemska, već rezultat nasleđenih kapaciteta. U praksi, to znači sledeće – kada raste cena u regionu, raste i kod nas, kroz uvoz, kroz tržišne signale i kroz troškove alternativne proizvodnje.
Skladište gasa Banatski Dvor nije strateška rezerva, već operativni alat. Hidroelektrane zavise od hidrologije, dok su gasne elektrane pomoćni, a ne noseći sistem. Drugim rečima, Srbija ima osnovu, ali nema luksuz greške.
EPS između oporavka i povratka unazad
U tom kontekstu, pitanje upravljanja ključnim energetskim sistemom, EPS-om, postaje centralno, a ne sporedno političko pitanje. U periodu kada je kompaniju vodio Miroslav Tomašević, EPS je prvi put posle dužeg niza godina pokazao da oporavak nije politička parola, već operativno merljiv proces. Posle kolapsa sistema tokom zime 2021/2022, kada je proizvodnja padala ispod 60 odsto planiranog nivoa, a Srbija bila prinuđena na skupe i hitne uvoze električne energije po ekstremnim cenama, EPS je u relativno kratkom roku stabilizovan.
Već tokom 2023. i 2024. proizvodnja iz termo sektora vraćena je na nivo iznad 30 TWh godišnje, uz značajno smanjenje neplaniranih ispada blokova. Finansijski pokazatelji su takođe promenili smer, kompanija je iz faze gubitaka i potrebe za državnim intervencijama prešla u zonu pozitivnog poslovanja, sa poboljšanim novčanim tokom i smanjenim troškovima hitnog uvoza.
Drugim rečima, sistem koji je bio na ivici operativnog kolapsa vraćen je u režim predvidivosti. I to nije bila posledica jedne odluke, već kombinacije operativne discipline, konsolidacije proizvodnje i racionalnijeg upravljanja resursima. Bez preterivanja, to su bili istorijski pomaci za kompaniju koja je prethodno bila u ozbiljnom disbalansu, praktično na rubu urušavanja.
U takvom trenutku, smena upravljačkog tima ne može se posmatrati kao rutinska kadrovska promena. Ona postaje indikator pravca u kojem se sistem vodi. Posebno zabrinjava način na koji je ta promena praćena javnim sukobima između tadašnjeg menadžmenta EPS-a, koji je predvodio direktor Tomašević i resornog Ministarstva energetike. U više navrata, razlike u pristupu, između operativne realnosti sistema i političkih očekivanja, izlazile su u javni prostor. S jedne strane insistiranje na investicijama, stabilnosti proizvodnje i tehničkim ograničenjima sistema, a sa druge strane pritisci u vezi sa cenama, tranzicijom i kadrovskim rešenjima.
Tokom energetske krize bilo je dana kada je Srbija plaćala više od 300-400 evra svaki megavat-sat uvezene energije. Svaki pad domaće proizvodnje automatski otvara prostor za takve troškove. Od upravljanja EPS-om zavisi energetski suverenitet zemlje. Svaka greška meri se megavatima, a svaka nekompetencija milijardama evra
Takav „verbalni rat“ nije samo politička epizoda, on je simptom dubljeg problema, nerazumevanja prirode elektroenergetskog sistema. Energetika nije sektor u kojem se rezultati postižu dekretom. Ona traži kontinuitet, znanje i disciplinu.
Dolazak nestručnog kadra na čelo sistema u takvim okolnostima ne znači samo promenu imena, već povećanje sistemskog rizika. Povratak na obrasce upravljanja koji su obeležili period Milorada Grčića, improvizacija u eksploataciji uglja, pad kvaliteta upravljanja kopovima, zanemarivanje tehničkih ograničenja sistema, direktno vodi ka ponovnom rastu neplaniranih ispada i povećanju potrebe za uvozom. A taj uvoz više nije jeftin sigurnosni ventil, već najskuplja opcija u sistemu.
Trebalo bi podsetiti da je tokom energetske krize Srbija u pojedinim danima plaćala i više od 300-400 evra svaki megavat-sat uvezene energije. To nisu izuzeci, već realni tržišni pikovi. Svaki pad domaće proizvodnje automatski otvara prostor za takve troškove. Zato je kontinuitet upravljanja u EPS-u pitanje energetskog suvereniteta, a ne unutrašnje organizacije preduzeća. Energetika ne trpi diskontinuitet. Svaka greška meri se u megavatima, a svaka nekompetencija u milijardama.
Srbija na raskrsnici – bez stabilne baze nema ni energetske tranzicije
Energetska politika Srbije mora da se vrati na ono što je suština sistema. To znači da nije dovoljno deklarativno podržavati obnovljive izvore, već razumeti njihovu ulogu. Oni će rasti, ali ne mogu nositi sistem bez skladištenja i rezervi. Bez toga, svaki novi megavat iz vetra ili sunca povećava potrebu za gasom ili uvozom.
Povratak na obrasce upravljanja EPS-om koji su obeležili period Milorada Grčića, improvizacija u eksploataciji uglja, pad kvaliteta upravljanja kopovima, zanemarivanje tehničkih ograničenja sistema, direktno vodi ka ponovnom rastu neplaniranih ispada i povećanju potrebe za uvozom. A taj uvoz više nije jeftin sigurnosni ventil, već najskuplja opcija
Zato prioritet nije ideološki, već tehnički i Srbija mora da obezbedi kontinuitet eksploatacije uglja, da stabilizuje i modernizuje termoelektrane, da upravlja hidro potencijalom kao strateškim resursom, a ne kao varijabilnim dodatkom. To nije odustajanje od tranzicije, to je njen preduslov.
Nuklearna energija je sledeća faza i na dugi roku pitanje nuklearne energije nije više samo teorijsko. Ako Srbija želi stabilan sistem uz smanjenje emisija štetnih gasova i kontrolu cena, nuklearna energija postaje logičan izbor. Ne kao zamena, već kao temelj buduće baze. Ali to je proces koji traje deceniju i više. Upravo zato se odluke donose danas.
Srbija nije u krizi, ali jeste na tački odluke. Između sistema koji se vodi realnim parametrima i sistema koji se vodi narativima. Između ulaganja u stabilnost i oslanjanja na tržište. Između kontinuiteta i improvizacije. Struja možda neće da nestane, ali razlika između stabilnog sistema i skupog sistema meriće se upravo u odlukama koje se donose danas.
