Savremena ekonomska stvarnost Srbije visoko je polarizovana. Zvanični narativ projektuje sliku stabilnosti i ubrzanog progresa – stabilan devizni kurs, nominalno visoke devizne rezerve, brz rast BDP-a i istorijski skok prosečnih zarada. Dublja sociološko-ekonomska dekonstrukcija ove makroekonomske fasade, međutim, razotkriva oštar, iskustveni konflikt sa realnim uslovima života većine građana. Proklamovana stabilnost plaćena je asimetričnom inflacijom osnovnih životnih potrepština, ekstremnim dugoročnim zaduživanjem i svesnim gušenjem domaće privatne potrošnje.
Da bi pokrila stvarne troškove života tročlanoj porodici potrebne su dve prosečne neto plate, i to pod uslovom da nemaju stambeni kredit ili da ne plaćaju kiriju
Najekstremnija tačka državnog maskiranja socijalnih anomalija leži u metodologiji. Republički zavod za statistiku prestao je da redovno prati stopu apsolutnog siromaštva zasnovanu na realnoj potrošnji hrane i prešao isključivo na evropski standard relativnog siromaštva. Nezavisne studije i projekcije UNICEF-a procenjuju da u apsolutnom siromaštvu živi između 750.000 i 800.000 građana koji doslovno nemaju dovoljno hrane svakog dana. Taj podatak uspešno je potisnut iz zvaničnog institucionalnog diskursa.
Fikcija potrošačke korpe
Ako stanovništvo podelimo na pet jednakih grupa po prihodima od po 20 odsto, socijalni jaz postaje matematički jasan. Prva petina najsiromašnijih, koju čine nezaposleni, primaoci socijalne pomoći i penzioneri sa minimalnim primanjima, raspolaže sa svega 5,5 do šest odsto ukupnog nacionalnog dohotka i njihov budžet ne pokriva ni zvaničnu minimalnu potrošačku korpu, dok petina najbogatijih kontroliše više od 20 odsto ukupnog nacionalnog prihoda, a unutar nje je krug od jedan do dva odsto ekstremno bogatih koji generišu primarnu akumulaciju kapitala.
Ukupan javni dug dostigao je istorijski maksimum od 41,83 milijardi evra, tako da svaka prosečna tročlana porodica nosi teret državnog duga od 19.188 evra
Zvanična statistika navodi da minimalna potrošačka korpa iznosi 56.558, a prosečna 109.692 dinara. Državni zvaničnici ističu kao istorijski uspeh da minimalna zarada prvi put pokriva minimalnu korpu sa oko 111 odsto. Međutim, unutrašnja struktura te korpe za tročlano domaćinstvo predstavlja čistu statističku fikciju kroz tri ključna apsurda.
Prvi je da polazi od nerealne pretpostavke da svako domaćinstvo poseduje sopstvenu nekretninu bez dugova. Za stotine hiljada podstanarskih porodica, kojima kirije odnose od 30 do 50 odsto plate, ova korpa je u startu netačna.
Drugi su „ratne porcije“, jer za hranu predviđa jedva 270 dinara po osobi dnevno. Realna i nutritivno prihvatljiva ishrana tročlane porodice košta najmanje 48.000, naspram državnih 24.500 dinara. Treći je statističko poništavanje kulture i obrazovanja, jer je obrazovanje u toj korpi svedeno na iznos koji pokriva kupovinu jedne sveske i olovke mesečno, dok stavka za kulturu pokriva cenu jedne bioskopske karte.
Najekstremnija tačka državnog maskiranja socijalnih anomalija leži u metodologiji. U apsolutnom siromaštvu živi između 750.000 i 800.000 građana Srbije, ali je taj podatak uspešno potisnut iz zvaničnog institucionalnog diskursa
Zvanična prosečna korpa jedva se pokriva prosečnom neto zaradom od 121.650 dinara, ali u realnosti, da bi pokrila stvarne troškove života tročlanoj porodici potrebne su dve prosečne plate, i to pod uslovom da nemaju stambeni kredit ili da ne plaćaju kiriju.
Investicioni bum na kredit i istorijski dug po glavi stanovnika
Dok NBS vodi restriktivnu monetarnu politiku visokih kamatnih stopa kako bi ukrotila inflaciju, izvršna vlast sprovodi izrazito ekspanzivnu, procikličnu fiskalnu politiku koja deluje u potpuno suprotnom smeru. Država generiše masovnu potrošnju kroz pokretanje ekstremno skupih infrastrukturnih projekata, od Ekspa i Nacionalnog stadiona, do metroa i brzih pruga. Međutim, dublji uvid u državnu kasu razotkriva duboku asimetriju poretka u kojem se finansijski privid kupuje na račun budućih generacija.
Zvanični srednji kurs godinama se rigidno održava na oko 117,36 dinara za evro. Stručna javnost ukazuje da je na osnovu akumulirane višegodišnje razlike u stopi inflacije između Srbije i evrozone dinar realno precenjen. Prema ekonomskom modelu pariteta kupovne moći, realna vrednost evra bi trebala da bude znatno viša. Održavanje ovog nerealnog odnosa ključni je alat političkog privida: kada se BDP obračunat u dinarima podeli sa nerealno niskim kursom evra, dobija se fiktivno predimenzionirana vrednost nacionalne ekonomije izražena u evropskoj valuti.
Petina najsiromašnijih, koju čine nezaposleni, primaoci socijalne pomoći i penzioneri sa minimalnim primanjima, raspolaže sa svega 5,5 do šest odsto, dok petina najbogatijih kontroliše više od 40 odsto ukupnog nacionalnog prihoda, a unutar nje je krug od jedan do dva odsto ekstremno bogatih
Ovaj mehanizam istovremeno omogućava državi da udeo javnog duga, većinski indeksiranog u stranim valutama, statistički drži na bezbednom nivou ispod 50 odsto BDP-a. Nusproizvod ove politike je gušenje domaćeg izvoza – troškovi izvoznika (struja, porezi, plate) rastu u dinarima pod uticajem inflacije, dok za svoje proizvode u inostranstvu dobijaju evre koji uvek isto vrede, što stimuliše uvoznički lobi i uništava domaću konkurentnost.
Ukupan javni dug dostigao je istorijski maksimum od 41,83 milijardi evra ili 6.396 evra po stanovniku. Drugim rečima, svaka prosečna tročlana porodica nosi teret državnog duga od 19.188 evra.
Da je državna kasa u ozbiljnom naprezanju svedoči i rebalans budžeta, kojim je projektovani minus povećan na 3,5 odsto BDP-a ili oko tri milijarde evra. Fiskalni savet konstantno upozorava da je ovoliki deficit procikličan i opasan za zemlju sa postojanom inflacijom, a njegovi glavni generatori su netransparentni megaprojekti, koji se realizuju mimo zakona o javnim nabavkama, bez tendera, kroz leks specijalise.
Cena ovog modela je prilično visoka i Srbiju će ove godine samo kamate na kredite koštati skoro dve milijarde evra. Država troši ogroman novac poreskih obveznika na finansiranje duga, umesto da ga usmeri u zdravstvo, obrazovanje ili lokalnu infrastrukturu. Još 1,2 milijarde evra odlaze na subvencije, od čega značajan deo čine podsticaji u kešu multinacionalnim kompanijama, čime se domaća mala i srednja preduzeća stavljaju u neravnopravan položaj.
Sociološka mutacija od građanina do partijskog podanika
Kada se makroekonomske anomalije, finansijski pritisci i realna kupovna moć prevedu na jezik svakodnevnog života, razotkriva se duboka klasna i sociološka kriza društva. Ukrštanjem realnih životnih troškova i zvaničnih podataka o zaradama, kristališe se jasna troklasna arhitektura savremene Srbije, podeljena na tri klase, od kojih svaka ima po dva sloja.
Glavni generatori visokog budžetskog deficita su netransparentni megaprojekti, koji se realizuju mimo zakona o javnim nabavkama, bez tendera, kroz leks specijalise. Cena ovog modela je prilično visoka i Srbiju će ove godine samo kamate na kredite koštati skoro dve milijarde evra
Donju klasu čini oko 35 do 40 odsto stanovništva i ona ima dva sloja – niži sa primanjima ispod 56.000 dinara (primaoci socijalne pomoći, nezaposleni i primaoci minimalnih penzija) i viši sa prihodima od 56.000 do 90.000 dinara (domaćinstva sa jednom minimalnom zaradom ili staračka radnička domaćinstva), kojima je prosečna korpa nedostižna, a svaki nepredviđeni trošak (kvar uređaja, kupovina lekova) gura ih u dugove.
Srednjoj klasi pripada između 45 i 50 odsto stanovnika, s tim što njen niži sloj ima prihode od 90.000 do 140.000 dinara, a takav finansijski prosek se u EU klasifikuje kao proletarijat. Kako je medijalna neto plata 95.036 dinara, to znači da polovina zaposlenih balansira na ovoj ivici, a tu spadaju prosveta, zdravstvo i uslužni sektor. Viši srednji sloj podrazumeva primanja od 140.000 do 250.000 dinara i to su finansijski stabilne porodice sa dve iznatprosečne plate (stručnjaci, inženjeri, srednji menadžment), koje pokrivaju troškove bez odricanja i mogu nešto i da uštede.
I gornja klasa, kojoj pripada oko 10 odsto stanovnika, ima svoj „niži“ sloj, sa prihodom od 250.000 do 600.000 dinara i tu spadaju visokoobrazovani stručnjaci u deficitarnim profesijama, IT sektor i lekari sa privatnim praksama. Viši gornji sloj, sa primanjima većim od 600.000 dinara rezervisan je za uski krug jedan do dva odsto najbogatijih, vlasnike krupnog biznisa i top menadžere i oni su potpuno izolovani od inflatornih šokova i fokusirani na disperziju bogatstva i luksuzna dobra.
Perverzija kapitala i Veberov klijentelistički ugovor
Prema teoriji Pjera Burdijea, u meritokratskim društvima legitimno stečeni kulturni kapital (obrazovanje, diploma, stručnost) uspešno se konvertuje na tržištu u ekonomski kapital. U Srbiji je na delu perverzija ovog modela: obrazovni i kulturni kapital su devalvirani. Umesto njih, kao dominantan resurs postavlja se modifikovani socijalni kapital – partijska mreža i lojalnost. Ova anomalija duboko menja društveni habitus pojedinca, usmeravajući ga ka podaništvu, konformizmu i prihvatanju korupcije kao normalne strategije napredovanja.
U meritokratskim društvima legitimno stečeni kulturni kapital (obrazovanje, diploma, stručnost) uspešno se konvertuje na tržištu u ekonomski kapital. U Srbiji je na delu perverzija ovog modela, jer dominantan resurs postaju partijska mreža i lojalnost
U ekonomskom smislu nastaje paradoks gde nekvalifikovani kadrovi u povlašćenim sektorima finansijski pretiču najobrazovaniji deo društva. Tradicionalna srednja klasa, koja bi morala biti nosilac kritičke misli, doživljava proletarizaciju. Kada institucije oslabe do te mere da rad i zakon ne vrede ništa u poređenju sa partijskom moći, javlja se masovni cinizam, apatija i uverenje da je „sve laž“.
Ovaj mehanizam savršeno objašnjava Veberova teorija moći. Urušavanjem racionalno-legalnog poretka (institucija, nepristrasnih zakona) uspostavlja se hibrid harizmatske i patrimonijalne vlasti, gde elita tretira državu i budžet kao svoj privatni posed. Za donju i nižu srednju klasu, populističke mere i jednokratna davanja funkcionišu kao psihološki pojas za spasavanje. Time se potpisuje regresivni klijentelistički ugovor: građani svesno menjaju svoj politički glas i autonomiju za minimum ekonomske sigurnosti koju garantuje partija, a ne pravni poredak. Glasanje prestaje da bude čin ideološkog izbora i postaje bazična strategija preživljavanja.
Elita tretira državu i budžet kao svoj privatni posed. Za donju i nižu srednju klasu, populistička jednokratna davanja doživljavaju kao pojas za spasavanje, pa glasanje prestaje da bude čin ideološkog izbora i postaje bazična strategija preživljavanja
Krajnji i najtragičniji bilans ovog sistema jeste masovni egzodus stanovništva. Zemlju godišnje napusti između 40.000 i 60.000 ljudi, od čega trećinu čine mladi i visokoobrazovani. Što je mlada osoba obrazovanija i što poseduje vredniji kulturni kapital, to su planovi za napuštanje Srbije čvršći. Oni ne beže samo od niskih plata, već od sloma meritokratije, opšte pravne nesigurnosti i zagađene životne sredine.
Masovni odlazak poreskih obveznika urušava odnos zaposlenih i penzionera, čineći penzioni i zdravstveni fond dugoročno neodrživim bez novih zaduživanja. Konačno, ovaj egzodus deluje kao idealan sigurnosni ventil za vladajuću elitu. Građani koji bi artikulisali bunt i zahtevali jačanje institucija napuštaju zemlju. Biračko telo se dodatno pasivizuje, raste udeo klijentelistički zavisnog stanovništva, čime se politička kultura podaništva dugoročno cementira.
