Krajem avgusta je Nova.rs prenela objavu hrvatskog sveštenika Stjepana Ivana Horvata, koja je pre toga izašla u Jutarnjem listu. Horvat je na Fejsbuku napisao da sve češće svedoči prizoru u kome, dok porodica plače oko kovčega, ljudi oko njih razgovaraju o svemu i svačemu. Nabrojao je i o čemu. O Putinovim dvojnicima, o formi Livaje, o cenama u Bolu na Braču, o izmeni u aplikaciji jednog lanca prodavnica.
Rečenica koja je obišla region glasi ovako: „Dok vi pričate o tome je li 2 ili 3 posto soli u ajvar, neko pored vas zauvek se oprašta od svog oca.“
Počeću tako što ću se složiti. Čovek koji je to napisao bio je na više sahrana nego ja i video je ono što opisuje. Video sam i ja ponešto. Na groblju se stvarno razgovara o stvarima koje sa pokojnikom nemaju nikakve veze, i ima toga svuda, od Beograda do sela u kojima se svi znaju. Ne bih se pravio da toga nema.
Rečenica koja je obišla region glasi ovako: „Dok vi pričate o tome je li 2 ili 3 posto soli u ajvar, neko pored vas zauvek se oprašta od svog oca.“
Ono oko čega se ne slažemo je ono „sve češće“.
Te dve reči podrazumevaju da je nekada bilo drugačije i da je u međuvremenu nešto palo. Od njih zavisi ceo prekor, jer ako se nije pokvarilo, onda nema koga ni da se kudi.
Rimljani su uz grob priređivali pogrebne obroke. Na dan sahrane održavan je silicernium, a devetog dana cena novendialis, gozba kojom se završavao jedan ciklus žalosti. Irci su tradicionalno bdeli uz pokojnika tokom noći, uz hranu, piće, pevanje i priče, a u nekim krajevima i uz igre i šale koje su crkvene vlasti često osuđivale.
Ali ne moram ni da idem tako daleko, i ovo kažem sa punim poštovanjem prema čoveku kome odgovaram. Kod nas se četrdesetodnevni pomen obeležava molitvom, žitom i vinom, često na grobu, dok se u Hrvatskoj okupljanje nakon sahrane često naziva karminama. Slična daća, podušje ili pomen postoji i kod Srba.
Jedenje kraj groba, dakle, narod nije uveo mimo crkve. Ljudi to rade oko svojih mrtvih otkako ih sahranjuju, i u našem slučaju je deo crkvenog obreda.
Hoću, ipak, da idem dalje od pobijanja, jer pobijanje samo po sebi nije mnogo vredno. Mislim da Horvat gleda u pravu scenu i vidi donekle pogrešnu stvar.
Ko šta radi na sahrani
Zamislite sahranu kao niz krugova.
U sredini su dvoje ili troje ljudi kojima se upravo raspao život. Oni ne razgovaraju ni o čemu. Oni uglavnom ni ne znaju ko je sve došao i kasnije se toga neće sećati.
Oko njih je uži krug, braća, deca, najbliži prijatelji. Ti ljudi su takođe pogođeni i istovremeno nešto rade. Neko drži nekoga pod ruku, neko nosi cveće, neko pazi da baba ne padne na šljunku.
Taj spoljni krug radi posao bez koga sahrana ne bi bila moguća. Jedan čovek je došao kolima i odvešće porodicu kući. Neko od njih zna gde se vadi izvod iz matične knjige umrlih i reći će to sutra ujutru, kad niko drugi neće biti u stanju da misli o papirima. U kuhinji, u kući u koju će se posle vratiti dvadeset ljudi, kafa je već skuvana.
A onda je tu spoljni krug, i njega sveštenik čuje. To su komšije, kolege, dalji rođaci, ljudi koji su došli zato što se tako radi. Oni stoje dvadeset metara od rake i razgovaraju o žetvi, o bolesti, o tome ko je ostario.
Taj spoljni krug radi posao bez koga sahrana ne bi bila moguća. Jedan čovek je došao kolima i odvešće porodicu kući. Neko od njih zna gde se vadi izvod iz matične knjige umrlih i reći će to sutra ujutru, kad niko drugi neće biti u stanju da misli o papirima. U kuhinji, u kući u koju će se posle vratiti dvadeset ljudi, kafa je već skuvana.
A onda ono što mi izgleda najvažnije. Neko iz tog kruga izgovoriće ožalošćenom prvu sasvim običnu rečenicu koju će on čuti iz sveta u koji mora da se vrati. Verovatno nešto o kiši ili o tome da sedne.
Ta rečenica je važnija nego što zvuči. Čovek koji je upravo sahranio oca ne može da se vrati u običan život preko još jedne uzvišene rečenice. Vraća se preko nečega banalnog, i neko mu to banalno mora ponuditi.
Zbog toga bih pravilo postavio drugačije nego Horvat. Razlika je u razdaljini i u trenutku. Ajvar kraj same rake, dok se spušta kovčeg, jeste nepodnošljiv. Isti taj ajvar dvadeset metara dalje, pola sata kasnije, radi svoj određeni posao.
Prednost tog pravila je što se može naučiti. Nalog da svi ćute ne može se ispuniti, i zato se i ne ispunjava.
Zašto je svešteniku lakše
Sveštenik na groblju ima tekst. Ima redosled radnji, zna gde da stane, zna kada da se okrene i šta da kaže posle čega. Njegova uloga mu je data unapred i on je nikada ne mora da smišlja.
Filip Arijes, francuski istoričar kulture, opisao je kako je smrt vekovima bila ono što je nazivao „pripitomljenom“. Umiralo se kod kuće, u sobi u koju su ulazila i deca, i postojao je red radnji koji su svi znali. Zatim se, tokom dvadesetog veka, umiranje preselilo u bolnicu, među ljude u uniformama, iza vrata.
Čovek koji stoji dvadeset metara dalje nema ništa od toga. On je došao, nema šta da radi rukama, nema rečenicu za ono što se događa, i od njega se traži da dvadeset minuta ćuti pred nečim o čemu ne ume da ćuti.
Ćaskanje je ono što ljudi rade kad im je dat zadatak za koji nemaju opremu.
Šta se zaista promenilo
Ima, međutim, nečega u Horvatovom osećaju da se nešto pokvarilo. Samo se, mislim, pokvarilo na drugom mestu.
Filip Arijes, francuski istoričar kulture, opisao je kako je smrt vekovima bila ono što je nazivao „pripitomljenom“. Umiralo se kod kuće, u sobi u koju su ulazila i deca, i postojao je red radnji koji su svi znali. Zatim se, tokom dvadesetog veka, umiranje preselilo u bolnicu, među ljude u uniformama, iza vrata.
Još oštriji bio je Džefri Gorer, britanski socijalni antropolog i sociolog. On je 1955. godine u časopisu Encounter objavio esej pod naslovom „Pornografija smrti“. Njegova teza bila je da je viktorijansko doba seks proglasilo neizgovorivim, a da je u dvadesetom veku smrt zauzela to mesto. Prava smrt nestala je iz razgovora, a izmišljena se razlila po filmovima i stripovima.
Deset godina kasnije Gorer je tu tezu pokušao da proveri. Povod je bio lični: njegov brat je 1961. umro od raka, a porodični lekar savetovao je da mu se dijagnoza ne saopšti. Gorer je zatim anketirao više od hiljadu šesto ljudi u Britaniji. U gotovo svim opisanim slučajevima raka umirućem je bilo prećutano od čega boluje. Zaključio je da to ćutanje štiti žive od straha pred umirućim bar koliko i umirućeg od straha.
Radio sam pre nekoliko godina sa dečakom od nepunih osam godina koji je prestao da spava sam. Nekoliko meseci ranije umrla mu je baba. Rekli su mu da je otputovala. On je to prihvatio, jer deca prihvataju ono što im se kaže, a onda je počeo da se budi noću i da obilazi sobe, proveravajući da li su ostali tu. Niko u toj kući nije slagao iz zlobe. Slagali su zato što nisu imali rečenicu, pa su uzeli jedinu koju su znali.
Nije pao manir na groblju. Pao je jezik kojim se o smrti govori pre groblja, i ljudi na sahranu dolaze bez ijedne pripremljene rečenice.
Radio sam pre nekoliko godina sa dečakom od nepunih osam godina koji je prestao da spava sam. Nekoliko meseci ranije umrla mu je baba. Rekli su mu da je otputovala. On je to prihvatio, jer deca prihvataju ono što im se kaže, a onda je počeo da se budi noću i da obilazi sobe, proveravajući da li su ostali tu. Niko u toj kući nije slagao iz zlobe. Slagali su zato što nisu imali rečenicu, pa su uzeli jedinu koju su znali.
Ne tvrdim pri tom da je obred lek. Džordž Bonano, profesor kliničke psihologije na Teachers Collegeu Univerziteta Kolumbija, pratio je ljude pre i posle smrti supružnika i pokazao da znatan broj njih kroz gubitak prođe bez dugotrajnog, intenzivnog žalovanja, a da to samo po sebi nije znak potiskivanja. [ [1]] Ono što sahrana daje skromnije je. Daje raspored. Čoveku koji ne zna gde da stane kaže gde da stane, a onima oko njega kaže šta se od njih traži tog popodneva.
Gde je Horvat u pravu
Telefoni su druga stvar. Čovek koji na groblju gleda u ekran nije u spoljnom krugu i ne obavlja nikakav posao. On nije ni tu. To jeste novo, nema veze ni sa Rimljanima ni sa žitom, i za to ne tražim nikakvo razumevanje.
Razgovor o ajvaru nekoga uključuje, a telefon isključuje. Jedno je prisustvo koje ne ume da se ponaša, drugo je odsustvo u prisutnom telu.
Na kraju
Hteo sam, kad sam počinjao ovaj tekst, da napišem nešto jače. Hteo sam da tvrdim da će ljudi koje stalno opominjemo prestati da dolaze na sahrane, i da ćemo tako ostati i bez toga. Ne mogu to da napišem, jer za to nemam nikakav dokaz.
Mogu da kažem samo ovo. Razlog da se ljudi u spoljnom krugu ne postide nije milosrđe prema njima. Razlog je to što će ti isti ljudi biti potrebni za nedelju dana, kad svi odu i kad kuća ostane prazna, i kad neko bude morao da dođe bez najave, sedne i počne razgovor ni o čemu. Tek onako…
