Odgovor na pitanje zbog čega je za izvršnu vlast i dalje jeftino sprečavati tužilačke istrage, vređati tužioce i sudije, pretiti svedocima ili otkrivati tajne podatke iz istrage, krije se delimično u malom broju pokrenutih postupaka i pravosnažnih presuda srpskih sudova po osnovu krivičnih dela protiv pravosuđa. Onaj potpuniji, tiče se društvene tradicije, razumevanja politike i načina kako se u Srbiji shvata tužilački ili sudijski poziv, ali i sama podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.
Dugo čekano ohrabrenje došlo je poslednjih dana januara iz Ustaničke ulici u Beogradu, kroz saopštenje kolegijuma Tužilaštva za organizovani kriminal (TOK) u kome se navodi da bi počinioci nebrojenih krivičnih dela protiv pravosuđa i konkretno tog tužilaštva, zbog njih konačno mogli odgovarati pred sudom.
Sagovornice Radara ukazuju da se nalazimo u poslednjem trenutku u kome je procesuiranjem pripadnika izvršne vlasti za krivična dela protiv pravosuđa moguće zaustaviti potpuno urušavanje tužilačke organizacije ali i ukupnog poretka vladavine prava.
Ova krivična dela u koja spadaju Sprečavanje i ometanje dokazivanja (primer je povlačenje policije iz udarnih grupa TOK), odnosno Ometanje pravde (omalovažavanje, vređanje i pretnje tužiocima), u Srbiji se retko gone i još ređe rezultiraju osuđujućim presudama.
U pravosudnom sistemu Sjedinjenih Država kazne za opstrukciju pravde dostižu i do 20 godina zatvora, u Ujedinjenom Kraljevstvu za slično delo predviđen je čak i doživotni zatvor
Tako je prema izveštaju Republičkog zavoda za statistiku 2024. godine od ukupno 194 podignute optužnice za krivična dela protiv pravosuđa njih 157 okončano osuđujućom presudom i to najveći broj za gotovo bezazlena dela „lažno prijavljivanje i davanje lažnog iskaza – ukupno 76 presuda. Za mnogo ozbiljnija krivična dela poput ometanja pravde doneto je svega osam presuda, a za sprečavanje dokazivanja 13, za koja su u Krivičnom zakoniku predviđene maksimalne kazne od tri do pet godina zatvora. Indikativno je da u pravosudnom sistemu Sjedinjenih Država kazne za opstrukciju pravde dostižu i do 20 godina zatvora, u Ujedinjenom Kraljevstvu za slično delo predviđen je čak i doživotni zatvor.
„Kada se krenulo na pripadnike vrha vlasti, to je izazvalo odijum od predsednika države pa naniže. Krenule su pretnje, kvalifikacije u odnosu na sudije, tužioce, praktično njihova satanizacija“, govori za Radar Vida Petrović Škero, bivša predsednica Vrhovnog suda.
Na pitanje da li je moguće procesuirati odgovorne u policiji za sprečavanje dokazivanja zbog povlačenja ljudi iz udarnih grupa tužilaštva, sagovornica kaže: „Za konkretnu situaciju bilo bi to veoma teško, zato što je odmah u javnosti dato obaveštenje policije da je u toku nova sistematizacija radnih mesta, pa su iz tog razloga povukli ljude iz udarnih grupa da bi se videlo gde će biti raspoređeni. To je veoma lukavo obrazloženje, u koje apsolutno ne verujem. Imamo i druge primere, kao kada je policija odbila da privede neke od ljudi u slučaju Generalštab, ili je saopštila tužilji da ne može da joj garantuje bezbednost. Ako nema podršku policije, tužilaštvo ne postoji.“
Petrović Škero ističe da kada ministar izgovori da su tužioci organizovana banda, to predstavlja urušavanje ustavnog poretka, jer to znači da mi nemamo državu:
„Ako imate to saznanje, a ne procesuirate te tužioce, ali ni tužioci ne procesuiraju njih, šta da misli građanstvo? Da li može da se govori o vladavini prava kada mi iz usta poslanika predlagača zakona čujemo da je on morao da se donese da se ne bi vodili postupci protiv ministara, a potom prema predsedniku države? Mi još čekamo reakciju tužilaštva povodom toga. Ovo su poslednji sekundi da se nešto učini i procesuiraju mnogobrojna krivična dela protiv pravosuđa, jer ako to ne uradimo, mi ulazimo u fazu u kojoj ga nećemo imati.“
Da li može da se govori o vladavini prava kada poslanik, predlagač zakona, kaže da je on morao da se donese da se ne bi vodili postupci protiv ministara a potom i predsednika države? Mi još čekamo reakciju tužilaštva povodom toga
Vida Petrović Škero
Bivša predsednica Vrhovnog suda ističe da se poverenik za samostalnost tužilaštva Visokog saveta tužilaštva morao oglasiti zbog pritisaka na tužioce: „Taj strašni govor uništava pravni sistem, dovodi do toga da nije više moguće sprovesti postupak suđenja ili utuženja. To je ono na šta tužilac mora da reaguje. Nema više odlaganja, mora se hitno reagovati za svako takvo istupanje, ne bi li se postiglo preventivno dejstvo.“
Procesuiranje krivičnih dela protiv pravosuđa bi se u našoj situaciji moglo nazvati sredstvom samoodbrane, nužne, pa čak i poslednje odbrane pravosuđa, smatra Vesna Rakić Vodinelić, profesorka na Pravnom Fakultetu Union u Beogradu. Prema njenim rečima, pravosuđe ne sme da se stavlja u položaj nemoćne žrtve, čemu nije uzrok samo strah, već i birokratsko razumevanje sopstvene profesije jednog broja sudija i tužilaca: „Dosta studenata i mladih ljudi je prebijano na ulicama naših gradova prethodnih meseci, a najdrastičniji slučaj je onaj u kome je jednoj studentkinji prećeno silovanjem. Ja bih volela da znam ko je u tom postupku saslušan. Znam za jedan takav postupak iz sredine jula, u kome je saslušan samo oštećeni.“
Naša sagovornica ističe da u tom postupku nisu saslušani čak ni svedoci, ni osumnjičeni, čije je ime bilo poznato – radi se o pripadniku JZO, a da je pred strankom i advokatom rečeno da oni neće da sarađuju.
„Dobro, neće da sarađuju, ako neće dobrovoljno, tužilaštvo ima mogućnost da ih prinudi prema Zakonu o krivičnom postupku. Onda dolazimo u ovu našu situaciju u kojoj bi trebalo utvrditi da li u radnjama tih policajaca i njihovih starešina postoje elementi bilo kog krivičnog dela iz ove grupe krivičnih dela protiv pravosuđa. Tu bi dolazili u obzir ometanje pravde i ometanje izvođenja dokaza.“
Na pitanje zašto tužilaštvo i dalje ne preduzima sve mere koje su mu na raspolaganju, sagovornica Radara navodi pretpostavljeni odgovor da bi to bio otvoreni rat između pravosuđa i izvršne vlasti, koji je tužilaštvo do sada izbegavalo:
„Razumem da ima ljudi u tužilaštvu na koje je teško uticati, ali koji nisu voljni da ulaze u rat sa onima sa kojima moraju da sarađuju. Ipak, mislim da ima prilika, kao što je bila ova sa Mrdićevim zakonima i Tužilaštvom za organizovani kriminal, nekih krajnjih situacija kao što je ova kada ozbiljno preti defakto ukidanje te institucije, kada neke prinudne mere moraju da se preduzmu. To vam je kao nužna odbrana kada ste napadnuti, ili samoodbrana. Ako nemate tu potrebu onda znači da vama nije dovoljno stalo do te institucije. Kolega Nenadić bi mi verovatno rekao da je meni lako da pričam, pošto nisam u takvoj situaciji, ali mi je podjednako teško da gledam da jedna takva institucija nestaje.“
Vučić je rekao da je „TOK jedna kriminalna banda“. Ne znam da li je ikome u tom tužilaštvu palo na pamet da pozove Vučića kao građanina i da mu kaže: „Hej prijatelju, da li znaš da si izvršio krivično delo? Zašto to radiš?“ To treba uraditi
Vesna Rakić Vodinelić
Koliko je vlast komotna po pitanju pritiska na potencijalne svedoke, govori i primer iz marta prošle godine, kada je u domovima zdravlja vođena posebna evidencija svih koji su prijavljivali tegobe zbog napada zvučnim topom u Beogradu:
„To je svakako jedan posredan uticaj na svedoke. Nemojte se javljati a ako budete došli, možemo da tvrdimo da lažno svedočite jer mi smo zaključili da se ništa nije dogodilo. Naravno da postoje i mnogo grublje metode uticaja na svedoke koje se ne sankcionišu. Kod nas su česta dela ne samo sprečavanja i ometanja dokazivanja već i povreda tajnosti postupka. Ako se u medijima objavi ime svedoka koji je pod pritiskom, postoji velika verovatnoća da vi kao tužilac ne možete da uradite ništa u tom postupku.“
Rakić Vodinelić podvlači da se dosta govori o tome kako se predsednik Republike pominje u nekim razgovorima pod ovim ili onim imenom, ali da je on pod svojim imenom i prezimenom javno rekao da je „TOK jedna kriminalna banda“.
„Ne znam da li je ikome u tom tužilaštvu palo na pamet da pozove Vučića kao građanina i da mu kaže: ‘Hej prijatelju, da li znaš da si izvršio krivično delo? Zašto to radiš?’ Ne znam koliko bi to vaspitno uticalo na njega, ali to je nešto što treba uraditi, jer bi poslalo poruku da svako može da dođe u tu situaciju da ga tužilac pozove.“
Sagovornica ističe da je sve to i dalje daleko od pravne posledice i pravosnažne osude, ali je važno da se vidi kako tužilaštvo kvalifikuje ta dela, koga su spremni makar da saslušaju, da formiraju predmet:
„Naš problem nije pravni, već politički i društveni, ali u nekim trenucima postoji potreba da se pravno reaguje. Videli smo kako je to izgledalo u aferi ‘Drajfus’, kada se nije pojavio pravnik već književnik (Emil Zola) sa svojim apelom: ‘Optužujem.’ Kod nas ima mnogo apela i ne verujem da bi to moglo da proizvede isto dejstvo kao što bi to mogao jedan birokratski napisan, dosadan optužni akt. Ponekad je to dosadno za čitanje, ali kada shvatite u čemu je suština, stvar se promeni. Bilo je takvih obrta, prevratničkih trenutaka, u našoj istoriji. Mislim da je krajnje vreme za jedan takav, i mislim da bi krivična dela protiv pravosuđa mogla da preokrenu taj odnos. Da se prvo ide na odnos prema pravosuđu, a da se onda vidi šta se kroz to može postići u nekim drugim predmetima.“
Čini se da je u ovom trenutku nešto više razloga za optimizam nego ranije jer je jasno da je Evropska komisija odlučila da više ne toleriše transgresije vlasti u Beogradu. Koliko će taj razlog biti opravdan zavisi pre svega od hrabrosti i doslednosti ljudi u Tužilaštvu za organizovani kriminal, Visokom savetu tužilaštva i Vrhovnom tužilaštvu i njegovoj dugo nevidljivoj glavnoj tužiteljki.
