Odavno i uveliko, i to ne samo u laičkim nego i u stručnim krugovima preovladava uverenje da su najvažnije formativne godine u izrastanju jedne ličnosti i njenog intelektualnog formata godine rane mladosti. To su po pravilu godine srednjoškolskog obrazovanja, posebno kada je reč o gimnazijama kao školama šireg spoznajnog raspona i temeljnije logičke osnove.
S obzirom na to velika je privilegija dobiti gimnazijsko obrazovanje u Somboru koji je grad sa vidno natprosečnim nivoom duhovne izgrađenosti i kulturne tradicije. Imao sam privilegiju da gimnazijsko obrazovanje steknem u Somboru, gradu koji je povezan sa takvim imenima naše kulture kao što su Laza Kostić, Veljko Petrović, Milan Konjović, Sava Stojkov i Janoš Herceg, a da se ne pominju i vredni savremenici među kojima se, uz ostalo, produžava lepa tradicija lekara, književnika i stručnjaka od ugleda i formata.
Naša stvarnost je premrežena zloupotrebama putem kojih vlast bezobzirno koristi sredstva iz poreza i doprinosa prosvećenih i za napredak opredeljenih ljudi u besomučnoj borbi protiv njih samih
Somborska atmosfera ne prestaje da deluje kao izvor inspiracije za brojne ideje i poduhvate. Tako se dogodilo da me jedan detalj iz starije somborske prošlosti podstakne na razmatranja karakterističnih crta naše aktuelne političke realnosti. Nastavak teksta sadrži upravo takva razmatranja.
Povodom jedne pesme Veljka Petrovića
Veljka Petrovića i Aleksu Šantića Jovan Skerlić je pozdravio kao obnovitelje i korifeje za to vreme moderne srpske patriotske poezije. Početkom prošlog stoleća pojavila se pored ostalih i njegova poznata pesma Verujte prvo. Prva strofa te pesme kao da je napisana uz inspiraciju onoga što je najkarakterističnije za savremenu političku stvarnost u Srbiji. Navodeći je po sećanju, ona glasi: Verujte, prvo je svako neka zna šta hoće/ O maglu koplja nikad se ne lome/ Hoćete slobode? Dobro, al` to nije voće/ Što zrelo pada u šešir ma kome.
Veljko Petrović je u toj strofi formulisao jednu suštinski važnu i silno značajnu stvar. Politička emancipacija bilo kog društva umnogome zavisi od samog tog društva, a u njemu samom može da naiđe na teško premostive prepreke. Male su šanse za političku emancipaciju društava u kojima preovlađujuća celina drži šešire pod sazrelim voćkama nadajući se tako nekom dobru.
U našem društvu danas i ovde mogu se uočiti prepreke sa kojima će se reformatori morati zdušno uhvatiti ukoštac. Naše biračko telo daleko je od toga da bi moglo da se oceni kao pogodno za nasušno potrebne reforme. Olakšavajuća okolnost u eventualnoj nepovoljnoj oceni toga tela predstavlja činjenica da ga je dobrano osakatila aktuelna vlast. Treba se samo setiti iznuđenih glasova onih koji su zaposleni po državnim ustanovama i javnim preduzećima, zatim glasova kupljenih od korumpiranih birača, potom glasova koji su prisilno uknjiženi pod pretnjom gole sile i otimačine, a da se i ne govori o skandaloznim slučajevima izbornog turizma i plaćanju prisustva na državno upriličenim masovnim zborovima vladajuće stranke.
Zbog medijskog monopola veliki deo tog biračkog tela je lobotomiran. To je još jedan od prekršaja koje je vlast počinila naporedo sa svojim brojnim manipulacijama, neistinama, selektivnom primenom propisa i sve brutalnijim pribegavanjem golom nasilju
Ipak, nezavisno od toga, ali i upravo zbog toga, još uvek smo suočeni sa velikim brojem neobaveštenih i demokratski neobrazovanih glasača, čija se nedovoljna politička i opšta upućenost ispoljava kao lakovernost i koji se drže vlasti zbog svog siromašnog uvida u političke datosti ovoga društva.
U ovom kontekstu mora se pomenuti i medijski monopol zbog koga je veliki deo tog biračkog tela, kako se prikladno izrazio Vuk Drašković, lobotomiran. To je još jedan od prekršaja koje je vlast počinila naporedo sa svojim brojnim manipulacijama, neistinama, selektivnom primenom propisa i sve brutalnijim pribegavanjem golom nasilju. Jednako je drastična beskrupulozna funkcionerska kampanja i mnoštvo drugih načina zloupotrebe javnih sredstava za promociju partikularnih političkih ciljeva. Naša stvarnost je premrežena zloupotrebama putem kojih bezobzirno koristi sredstva iz poreza i doprinosa prosvećenih i za napredak opredeljenih ljudi u besomučnoj borbi protiv njih samih.
Ohrabrujući znaci neočekivanih događaja i promena
Neobično je i gotovo neverovatno da se čak i u politici, kao i u životu, povremeno iako retko javljaju povoljni događaji koje niko nije planirao niti mogao da anticipira, a koji korenito menjaju socijalni ambijent kao društvenu pozadinu i okvir za realizaciju reformi. Takav jedan događaj su studentski protesti kojima smo svi još uvek silno impresionirani i koji su nam otvorili nade za promene kakve nismo mogli ni da sanjamo.
Možda je najbolji način odavanja priznanja studentima za taj neverovatni podvig ukazivanje na činjenicu da su oni faktički izveli jednu kulturnu revoluciju koja će se ispostaviti kao daleko krupnija i značajnija od onoga kako je danas još uvek percipiramo. Oni su ovo društvo obdarili jednim dalekosežno preobraženim biračkim telom, čije očekivano političko ponašanje može da postane jedan zahvalan i dobrodošao činilac nasušno potrebnih društvenih promena.
Dalja važna crta aktuelne atmosfere, takođe novijeg datuma, proistekla je iz neracionalnog i žestoko kontraproduktivnog ponašanja aktuelne vlasti. Uz postojeći raspored resursa i društvene moći ova vlast bi na duži rok srušila samu sebe; ako ništa drugo, srušila bi se pod teretom klijentelizma, budući da je hazardno povećavanje broja klijenata i njihovih jednako brzorastućih apetita sve teže i teže zadovoljiti. To bi, međutim, potrajalo veoma dugo i mnogi od nas taj čas ne bi doživeli.
No, ova druga fatalna greška vlasti, njen ulazak u nepomirljivi konflikt sa univerzitetom i celom akademskom zajednicom, imao je, uz ostalo, za posledicu pojavu, kako se čini, gorostasne figure rektora Vladana Đokića. On je na putu da zadovolji jednu potrebu koja je nesumnjiva a u dosadašnjim promenama ostajala drastično nezadovoljena. To je potreba za jednim liderom, koji u svakom biračkom telu, a u našem pogotovo, predstavlja neophodan činilac za mobilizaciju najširih masa.
Možda je najbolji način odavanja priznanja studentima za taj neverovatni podvig ukazivanje na činjenicu da su oni faktički izveli jednu kulturnu revoluciju koja će se ispostaviti kao daleko krupnija i značajnija od onoga kako je danas još uvek percipiramo
Nedovoljno obrazovan, a nažalost još uvek veliki deo tog biračkog tela može da bude pokrenut samo delovanjem jednog veoma uticajnog lidera. Uostalom, u tom pogledu naše društvo nije nikakav izuzetak; liderstvo je neophodan činilac društvenih promena u svakom društvu. U epohalnom poduhvatu koji nam nesumnjivo predstoji dragocenu ulogu mogla bi da odigra jedna okolnost koja je, čini se, ostala neprimećena.
Naš aktuelni društveni sukob izrodio se u beskompromisnu borbu između korumpirane, moralno diskreditovane vlasti i mnogovrsne pobunjene Srbije koja se na protestne mitinge ne vozi o državnom trošku, uz besplatno pivo, sendvič i neku, takođe skromnu, dnevnicu, nego dolazi angažovano i politički nadahnuto, o svome ruvu i kruvu. Povodom ovoga ne mogu da odolim iskušenju da izrazim svoje, donekle sujeverno ubeđenje da u ispolinskoj borbi između dobra i zla u krajnjoj liniji velike izglede za pobedu ipak ima dobro.
Figura rektora Đokića – tako se bar čini nekima od nas – bacila je svoju gustu, tešku i neprozirnu senku u kojoj je naš aktuelni predsednik, posle tolikih godina akumuliranja i problematične upotrebe moći, postao faktički nevidljiv. Velik turban, pod njim ‘odže nema.
autor je profesor emeritus
