Karte za operu
Čovek sedne, napet, i počne pre nego što stigne da skine jaknu. Ne zna koliko još može ovako. Majka mu ima osamdeset četiri godine, hteo je da joj priredi radost i kupio tri karte za operu: njoj, ćerki i sebi. Ženi nije kupio. Žena mrzi operu, oduvek, i to zna svako ko je u toj kući proveo jedno popodne. Kad je karte spustio na sto, izbila je oluja.
U njegovom izlaganju nema nijedne netačne činjenice, a da nije mislio ništa loše vidi se po tome kako sedi. Ipak, isto veče se može opisati i drugom rečenicom. Napravio je plan sa dve žene koje voli, treća u tom planu nije postojala, i to izostavljanje je razumeo kao pažnju.
Tu drugu rečenicu ljudi po pravilu ne prihvate odmah. On uzvraća da je hteo da joj uštedi veče koje bi joj bilo mučno, i to je iskreno. Ono što dolazi posle nije uvek isto. Ponekad se, nedeljama kasnije, pojavi sitnija istina, da mu je bilo lakše da putuje bez nje i da je njeno neinteresovanje stiglo taman na vreme kao objašnjenje. Ponekad se ne pojavi ništa, jer ničega i nema: hteo je da joj uštedi dosadno veče, uštedeo joj ga je, i cela stvar je bila nesporazum oko toga kako se to saopštava. Terapeut koji unapred zna koja je od te dve varijante u pitanju obično nalazi onu koja mu bolje pristaje. U oba slučaja se, ipak, ponavlja ista stvar.
Spisak
U toj kući se te večeri raspravljalo o operi, a pitanje je bilo ko je na spisku. Kad bi taj čovek ženi rekao da zna da mrzi operu i da uprkos tome želi da ona bude tu, ona bi ga verovatno pogledala kao da je poludeo i ostala kod kuće, i stvar bi bila rešena. Odbijen poziv radi svoj posao jednako dobro kao i prihvaćen. Neupućen poziv ne radi ništa.
Dovoljno je da čovek nauči da se povremeno pita nije li ono što smatra obzirom zapravo odluka doneta bez druge strane. Rečenica koja to rešava traje pet sekundi i glasi otprilike: voleo bih da pođeš, mada znam da ti se ne ide. Ljudi koji je nauče obično se iznenade koliko svađa ne počne
Ovo ne pišem sa strane. Kad su mi dodeljivali jednu pesničku nagradu, brata nisam pozvao. Bio je u Beču na kursu nemačkog, a odmah posle je imao davno bukirano letovanje, i činilo mi se bezobrazno da mu zbog jedne večeri to remetim. Sebi sam to objasnio kao obzir. Tačnije je da sam odlučio umesto njega i time sebi uštedeo priliku da čujem ne. Ionako bi gotovo sigurno ostao u Beču. Poziv bi ipak stigao. Danas mi je žao.
Ovaj propust se, dakle, dešava svuda, a brak ga samo najbrže kazni, jer se tamo spiskovi prave svake nedelje. Utoliko je i jedan od retkih nesporazuma koji se popravlja brzo i bez ikakvog uvida u detinjstvo. Dovoljno je da čovek nauči da se povremeno pita nije li ono što smatra obzirom zapravo odluka doneta bez druge strane. Rečenica koja to rešava traje pet sekundi i glasi otprilike: voleo bih da pođeš, mada znam da ti se ne ide. Ljudi koji je nauče obično se iznenade koliko svađa ne počne.
Jedino bes ima glas
Rečenica koju žena u ovoj priči nije izgovorila glasila bi otprilike: napravio si plan sa svojom majkom i našom ćerkom, i mene u tom planu nije bilo. To je jasna rečenica i lako se razume. Ona je, međutim, gotovo neizgovorljiva, jer bi značila priznanje da je htela da bude pozvana na nešto što godinama naziva glupošću. Takvo priznanje je ponižavajuće. Zato se napad prebaci na susedno pitanje, na cenu karata ili na svekrvu, muž savesno i razložno odgovori na to susedno pitanje, i oboje te večeri legnu dalje jedno od drugog nego što su ujutru bili.
Nevolja je u tome što od svih tih osećanja jedino bes ima glas i ume da vikne kroz ceo stan, dok strah i potreba za priznanjem ćute i kriju se iza njega. Zbog toga parovi na kraju satima raspravljaju o jačini tona, a ono što se zaista desilo ostaje nepomenuto
Iza toga stoji zapažanje koje u ovom poslu vredi imati na umu, uz napomenu da važi često, ali ne uvek. U velikom broju slučajeva bes dolazi kao drugo osećanje po redu, a ispod njega se, kad se strpljivo raskopa, nađu strah od gubitka i neuspeo pokušaj da čovek bude primećen. Nevolja je u tome što od svih tih osećanja jedino bes ima glas i ume da vikne kroz ceo stan, dok strah i potreba za priznanjem ćute i kriju se iza njega. Zbog toga parovi na kraju satima raspravljaju o jačini tona, a ono što se zaista desilo ostaje nepomenuto.
Odstojanje pravi diva
U jednoj nemačkoj dečjoj knjizi iz 1960, u Endeovom Džimu Dugmetu, dvojica putnika prelaze pustinju i na horizontu ugledaju priliku toliko ogromnu da bi najviše planine pored nje izgledale kao kutije šibica. Jedan se ukoči. Drugi krene prema njoj. Sa svakim korakom div se smanjuje i, što je detalj zbog koga se scena pamti, sa svakim korakom izgleda sve srećnije. Kad stanu jedan naspram drugog, za pola glave je niži od čoveka koji mu je prišao. Zove se gospodin Tur Tur, a Ende ga naziva prividnim divom, bićem koje iz daljine deluje golemo i skuplja se kako mu se prilazi.
Ta slika je u knjigama o komunikaciji izlizana do providnosti i obično služi da se kaže nešto umirujuće o tome kako strahovi izbliza izgledaju manji. Ipak, rastojanje nije samo mesto sa koga se privid vidi. Rastojanje je ono što ga proizvodi i održava.
Iz mesta na kome čovek iz prve scene stoji, njegova žena je ogromna. Njen bes je jedini vidljivi predmet u prostoriji, a sopstveni doprinos mu je neprimetan, kao što nam je uvek neprimetno ono što nismo uradili. Zbog te veličine on se povlači i drži odstojanje. Ali baš iz tog odstojanja ona izgleda tako velika, i što se on duže drži po strani, to duže ostaje u toj veličini. Njih dvoje, svako sa svoje strane, marljivo održavaju privid, i oboje su ubeđeni da samo reaguju na onog drugog.
Lako se dogodi da se to zatvori u krug sa spiskom. Što mu je veća, to je lakše da je ne pozove, a što je ređe pozvana, to je veća. Karta koja nije kupljena i korak koji nije napravljen ista su radnja, izvedena sa dve strane iste sobe.
Priča važi za gospodina Tur Tura, koji je zaista bio bezopasan. Ne važi za svakoga. Postoji bes koji nije prerušen strah i koji se, kad mu se priđe, ne smanjuje. Prezir izgleda slično a radi sasvim drugačije, jer njemu bliskost nije potrebna niti mu prija. Kod nasilja je savet da se priđe bliže opasan savet, i onome ko godinama trpi ponižavanje ne treba teorija po kojoj je njegov zadatak da ispod toga potraži nežnost.
Priđite jedan korak, iskrenim pitanjem, i pogledajte šta se desilo. Ako se bes smanji i ako ono ispod njega izgleda umornije i mekše nego što je izgledalo iz ćoška sobe, verovatno je u pitanju bio strah. Ako se poveća i vaš korak uzme kao dokaz da je sve vreme bio u pravu, ne prilazite bliže. Jedan korak je pritom tek jedno merenje. I nasilje ima svoju fazu omekšavanja koja izbliza može ličiti na smanjivanje, pa se stvarno broji ono što biva kad kažete ne
Slika ipak nudi i način da se to razluči. Merilo je razdaljina. Priđite jedan korak, iskrenim pitanjem, i pogledajte šta se desilo. Ako se bes smanji i ako ono ispod njega izgleda umornije i mekše nego što je izgledalo iz ćoška sobe, verovatno je u pitanju bio strah. Ako se poveća i vaš korak uzme kao dokaz da je sve vreme bio u pravu, ne prilazite bliže. Jedan korak je pritom tek jedno merenje. I nasilje ima svoju fazu omekšavanja koja izbliza može ličiti na smanjivanje, pa se stvarno broji ono što biva kad kažete ne.
Ostaje na kraju jedan detalj iz te knjige koji retko ko pomene. Gospodin Tur Tur se u pustinju odselio iz obzira prema drugima, pošto je zaključio da je svima lakše ako ga nema, i tamo je proveo godine. To je isti obzir kao onaj sa kartama za operu, samo okrenut prema sebi: odluka doneta umesto drugih, bez ijednog pitanja. Tako se ponaša i priličan broj ljudi koje okolina dugo vidi kao teške, kao one sa kojima se ne može. U nekom trenutku, umorni od toga, tiho se isele iz sopstvenog braka a da nigde ne odu.
