A onda budu nezavisni samo od bilo kakvih profesionalnih standarda i slobodni od bilo kakvog moralnog kompasa, jer radikalska politička propaganda sa tim jednostavno ne ide, a nekako je svaki od tih medija završio baš na tom zadatku.
Svaki od tih vlasnika i urednika kao da je svoje saopštenje sastavljao u istom bulš*t generatoru, a sada novu reprizu gledamo i u slučaju sajta nova.rs, N1, Nove S i ostalih nekadašnjih medija Junajted grupe.
Slatkorečivost je još uvek dominantni narativ, nećemo vam šatro ništa, a za to vreme vam ruku zavrćemo sve jače i jače. Uskoro će i slatkorečivost ustupiti mesto prvo uvijenim, a onda i neuvijenim pretnjama i pritiscima.
Sa time je već počeo Marko Stjepanović, nametnuti urednik prinudne uprave sajta nova.rs, kojeg ne želi bukvalno niko u redakciji portala koji bi trebalo da vodi, a koji je izokola pominjao i otkaze za one koji ne žele da rade.
Javni interes i vlasništvo
Uslediće naravno pozivanje na zakone, radno pravo i ugovore s poslodavcem, a vlasnik će se pozivati na vlasništvo nad svojom kompanijom jer njegovo je, može valjda da radi šta hoće. Samo što to po zakonskoj regulativi nije tako čak ni u Srbiji (sva sreća pa se zakoni ne primenjuju i nemamo institucije!), jer postoji nešto što se zove javni interes i on razlikuje vlasništvo nad grupom medija od vlasništva nad džakom krompira, recimo. Kada kupiš džak krompira, sa njim možeš da radiš šta god hoćeš, sve dok ne ugrožavaš druge ljude. Možeš da ga dezintegrišeš u pire, možeš da napraviš pomfrit, možeš da ga ugljenišeš u rerni jer nisi baš iskusan kuvar, a možeš i da ga baciš u kontejner ako želiš, to je apsolutno tvoja privatna stvar, a javnost će biti baš briga šta si uradio sa svojim krompirom.
Čak i kada su u privatnom vlasništvu, rad medija okrenut je ka javnosti i oni, bar u teoriji, duguju toj javnosti da je makar ne lažu
Sa medijima je malo drugačije. Čak i kada su u privatnom vlasništvu, njihov rad okrenut je ka javnosti i oni, bar u nekakvoj teoriji, duguju toj javnosti da je makar ne lažu, da uzmemo taj minimum minimuma. U nekim malo uređenijim zemljama govori se o objektivnosti i nepristrasnosti i drugim krupnim idealima, ali nama su ovde kriterijumi dosta niski, nemoj, bre, samo da me lažeš i to je već dovoljno. Javni interes je taj koji nalaže da čak ni po našim zakonima i propisima ne možeš sa medijima da radiš šta hoćeš pa bio njihov vlasnik po sto puta, ali jako je zgodno kada institucije koje to regulišu ili ne postoje ili su i one pod prinudnom upravom, pa zakon ne da je mrtvo slovo na papiru, nego je to slovo ubijeno, pa zakopano, pa otkopano, pa ponovo ubijeno, pa oskrnavljeno i na kraju opet zakopano. E, to vam je zakon o medijima u Srbiji.
Tvrdi oglasi
I zato tačno znamo svaki sledeći korak i svaku sledeću frazu koju će da prospe svaki sledeći novi vlasnik koji samo upravlja svojom imovinom onako kako želi. Znamo i kako bi ova saga trebalo da se završi, kao i svaka druga pre nje, ali je problem što u ovom slučaju instalirani vlasnici i urednici nisu naišli na ljude koji su spremni da pognu glavu i tu i tamo naprave pokoji kompromis, uz očinske savete tipa, pa što malo ne ublažite, šta fali, je l’ mora to baš tako oštro, šta vam to treba, možete lepo da pišete o trudnim fokama na Grenlandu i kako napraviti smuti od borovnica u kojem uopšte nema borovnica. Ponekad je bolje kupiti džak krompira nego medije. Još ako u tim medijima ima tvrdih oraha…
