Veoma je bio zabrinjavajuće i način na koji su institucije postupala prema inspektoru Draganu Kecmanu, glavnom policijskom istražitelju od 2004. do pokretanja sudskog postupka za ubistvo Slavka Ćuruvije. Tada član veća Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu, sudija Dragan Milošević, koji je pod vlašću SNS-a napredovao do predsednika Višeg suda u Beogradu pod kojim je i ovo Posebno odeljenje, ispitivao je Kecmana kao da je on optuženi. Takav odnos prema policajcu koji je vodio istragu šalje poruku i drugim istražiteljima. To nije ambijent vladavine prava, već ambijent institucionalne nesigurnosti.
Sudija Milošević i kao predsednik Višeg suda prepoznat je kao neko ko izlazi u susret vlastima u kritičnim trenucima. Na primer kada je sebe i svog bliskog saradnika imenovao u Veće koje je ukinulo pritvor dvojici ministara SNS-a Goranu Vesiću i Tomislavu Momiroviću u postupku za sumnju na korupciju prilikom rekonstrukcije pruge kroz Vojvodinu i Železničke stanice u Novom Sadu gde je nastradalo 16 ljudi.
Ozbiljne informacije o životnoj ugroženosti Dragana Kecmana pojavljuju se u tri navrata, a posebno su ignorisane one koje su se pojavile u vreme sudskog postupka 2016. i 2021. godine. Prva informacija potiče iz februara 2006. godine, kada je tajno snimljen razgovor u beogradskom klubu Varadero na Makišu. Tamo su se sastali Miroslav Kurak, već spomenuti Branko Crni i svedok Slaviša Arsić, koji je neposredno pre toga dao iskaz u vezi sa ubistvom Ćuruvije upravo Kecmanu. Kurak je tada izgovorio da „Kecmana treba o’laditi“.
Informacije o njegovoj ugroženosti ponovo se pojavljuju 2016. godine. Nakon što je Kecman smenjen sa mesta načelnika UKP-a Policijske uprave za grad Beograd, bez objašnjenja, usledila su saznanja da se u inostranstvu priprema njegova likvidacija. Tadašnji direktor policije Vladimir Rebić tvrdio je da Kecman nije smenjen zbog rezultata, već da je vraćen u sedište Ministarstva unutrašnjih poslova kako bi pomogao rasvetljavanju ubistva novinara Milana Pantića iz Jagodine, što do danas nije učinjeno. Međutim, službena beleška Službe za obaveštajne poslove iz jula 2016. ukazivala je na konkretna saznanja o pripremi ubistva. U njoj je navedeno da je prijateljski izvor 23. juna 2016. u jednoj kafani čuo grupu ljudi kako razgovara o likvidaciji Kecmana. Beleška je prosleđena Službi kriminalističke analitike, koja potpada pod Upravu kriminalističke policije (UKP). U to vreme sekretar UKP-a bila je Dijana Hrkalović, protiv koje se vodi postupak u Posebnom odeljenju za organizovani kriminal.
Beleška postoji, informacije – ne
Kada je Radna grupa za ubistva novinara 7. februara 2017. zvanično zatražila informacije o ugroženosti Kecmana i drugih članova, stigao je odgovor iz MUP-a, tačnije iz Službe kriminalističke analitike UKP-a, potpisan od tadašnjeg šefa kabineta direktora policije Nemanje Bojčića, da ne raspolažu informacijama da je Kecman ugrožen. Do danas nije objašnjeno kako je moguće da postoji službena beleška o pretnjama, a da zvanični odgovor tvrdi da informacije ne postoje.
Službena beleška Službe za obaveštajne poslove iz jula 2016. ukazivala je na konkretna saznanja o pripremi Kecmanovog ubistva. Tadašnji direktor policije Vladimir Rebić tvrdio je da Kecman nije smenjen zbog rezultata, već da je vraćen u sedište Ministarstva unutrašnjih poslova kako bi pomogao rasvetljavanju ubistva novinara Milana Pantića iz Jagodine, što do danas nije učinjeno
Veran Matić je ranije objasnio da je Kecman originalni izveštaj predao Slobodanu Malešiću, šefu novosadske policije, protiv koga je Tužilaštvo za organizovani kriminal kasnije pokrenulo postupak zbog drugih krivičnih dela. Malešić je tada bio zadužen za pretnje. Od tada do danas nema ni rezultata ni odgovora. Matić i Kecman su, suočeni sa izostankom institucionalne reakcije, sami pozvali na razgovor osobu koja se pominjala kao mogući organizator napada. Ta osoba je demantovala navode i na tome je sve ostalo. Ako se predstavnici Komisije i istražitelj sami suočavaju sa ozbiljnim pretnjama, dok institucije ćute, to znači da sistem zaštite ne postoji.
U septembru 2021. pouzdani kontakt, kako se navodi u službenoj belešci, preneo je Kecmanu razgovor sa Brankom Crnim, visokim funkcionerom DB-a u vreme ubistva Ćuruvije. Crni je rekao da ga je „drug iz Južne Afrike“ zvao i vršio pritisak da reši problem koji ima, jer policija intenzivno radi na njegovom pronalaženju, a za sve to je odgovoran Kecman. Inspektor Kecman je u službenoj belešci naveo dva moguća pravca tumačenja: ili da se ubrza okončanje sudskog postupka u korist optuženih, ili da se njemu uputi poruka i nanese neprijatnost. O tim saznanjima obavešten je načelnik UKP-a, ali, prema Matićevim navodima, nije pokazao zainteresovanost. Ovo nereagovanje na ozbiljne informacije o životnoj ugroženosti Kecmanu 2016. i 2021. godine predstavljaju najjasniji primera neispunjavanja Poglavlja 23. Institucije ne samo da nisu zaštitile istražitelja, nego nisu obezbedile ni elementarnu unutrašnju odgovornost za skrivanje ili ignorisanje podataka o njegovoj ugroženosti.
Matić i Kecman su, suočeni sa izostankom institucionalne reakcije, sami pozvali na razgovor osobu koja se pominjala kao mogući organizator napada. Ta osoba je demantovala navode i na tome je sve ostalo. Ako se predstavnici Komisije i istražitelj sami suočavaju sa ozbiljnim pretnjama, dok institucije ćute, to znači da sistem zaštite ne postoji
Još jedan nerasvetljen problem tokom postupka od 2014. godine odnosi se na neovlašćene pristupe ličnim podacima članova Komisije za istraživanje ubistava novinara. Veran Matić je ukazivao da su iz Ministarstva unutrašnjih poslova iz različitih mesta u Srbiji masovno pristupali tim podacima. Nikada nije ispitano ko je to radio, po čijem nalogu i sa kojom namerom. Ovo pitanje je posebno važno jer se ne tiče samo privatnosti, već bezbednosti ljudi koji su radili na slučaju ubistva novinara. Ako se lični podaci članova Komisije neovlašćeno pretražuju iz policijskih kancelarija, a za to niko ne odgovara, onda država ne može tvrditi da ispunjava evropske standarde u oblasti osnovnih prava i zaštite od zloupotrebe institucija.
Poseban problem u postupku bio je što Miroslav Kurak, optuženi kao neposredni ubica Ćuruvije, izbegava hapšenje. Veran Matić je govorio da ima utisak da se ne radi dovoljno na pronalaženju i hapšenju Kuraka.
Faktor majora Fiće
Iako je 2014. izgledalo da će postupak biti brzo okončan, ubrzo počinju neobične stvari. Miroslav Kurak izbegava hapšenje. Utvrđeno je da je iz Afrike zvao Dragana Filipovića, poznatog kao „Major Fića“, koji je zatim zvao Mirjanu Marković, šeficu JUL-a i suprugu tada pokojnog Slobodana Miloševića. Za Mirjanu Marković utvrđeno je da je neposredno pre ubistva naručila sraman tekst „Ćuruvija dočekao bombe“ u Politici ekspres. Filipović je, po sopstvenom priznanju u knjizi, bio savetnik za specijalne operacije RDB-a, koje je zatim opisao kao ubistva. Pravni tim SPO tvrdio je da je viđen na Ibarskoj magistrali 3. oktobra 1999, kada su ubijena četvorica članova te stranke. Pobegao je u vreme policijske akcije Sablja nakon ubistva premijera Đinđića, a u Srbiju se vratio 2015., kada neki svedoci na suđenju za ubistvo Ćuruvije počinju da pate od amnezije.
Veran Matić je govorio da je za njega bila šokantna potpuna nezainteresovanost za privođenje Kuraka, koji je napustio zemlju, a zatim, prema različitim saznanjima, bio vrlo aktivan u komunikaciji sa strukturama bliskim bivšem DB-u i onima koji su bili politička zaleđina ubistva. Potvrdio je da je registrovana komunikacija Kurak – Filipović – Mirjana Marković. Iako je to bila jasna pretnja svim mogućim svedocima i svima koji su se bavili slučajem, institucionalne reakcije nije bilo.
Ovaj deo slučaja otvara jedno od najtežih pitanja za Poglavlje 23: šta znači efikasna istraga ako optuženi izbegava hapšenje, komunicira sa akterima povezanim sa političkim zaleđem slučaja, a država ne pokazuje stvarnu odlučnost da ga privede? Takođe, Matić je opisao i kako je na jednom sastanku 2021. pripremljeno hapšenje Kuraka u jednoj afričkoj zemlji, ali da je on dan ili dva pre akcije nestao. Matić je rekao da je očigledno bio upozoren. Ako optuženi koji je u bekstvu nestaje neposredno pre hapšenja, a sistem ne daje odgovor kako je do toga došlo, onda nije reč samo o operativnom neuspehu, već o mogućem curenju informacija. U kontekstu Poglavlja 23, to otvara pitanje integriteta bezbednosnih i pravosudnih institucija.
Ova publikacija je deo projekta „Svetioničari” koji realizuje Nacionalna koalicija za decentralizaciju, uz podršku Švedske u okviru programa Beogradske otvorene škole „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije EU – Europe ASAP”. Stavovi i mišljenja autora publikacije ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.
