„Dođi, Emina, ne možemo više, izvuci radnike…“, bio je poslednji vapaj rudara treće smene rudnika „Soko“ kod Aleksinca, zabeležen na audio-snimku uoči poslednje nesreće, 1. aprila 2022. godine. Tada je poginulo osam kopača, pomoćnika kopača, jamskih vozača, a 20 njih je bilo povređeno. Za smrtno nastradalim ostalo je dvanaestoro dece, jedno i rođeno nakon očeve smrti.
Niko za tu veliku tugu nije odgovarao, niti će, ako je suditi prema nedavnom rešenju Višeg javnog tužilaštva u Nišu, kojim se odbija prigovor oštećenih članova porodica poginulih na prethodnu odbijenicu Osnovnog javnog tužilaštva iz Aleksinca, od januara ove godine. Prema tom dokumentu, koji potvrđuje i ono rešenje iz marta, za nagli prodor metana u iskopne hodnike odgovorna je viša sila, koja se nije mogla predvideti. Stoga je svim raspoloživim sredstvima i odbačena krivična prijava onovremene potpredsednice Vlade i ministarke rudarstva i energetike Zorane Mihajlović, kojom se 14 lica sumnjiče da nisu učinila sve što su mogla da spreče tragediju, a na koju su se žalbe odnosile.
Varničenje
Na tome oštećeni nisu stali, njihov advokat Bratislav Stojanović već je podneo žalbu Ustavnom sudu. Za svaki slučaj, ako i ovde dođe do iskliznuća pravde iz pravosudnog sistema, Stojanović predmet sprema za Strazbur, adekvatnu adresu kad omanu sve domaće instance. Tada će morati da uradi i posao države, i sagleda dokaze koje tužilaštvo nije razmatralo, a presudni su za rasvetljavanje toka nesreće. „Veštačenje prisustva metana u jami izvršeno je selektivno jer je posmatran samo kratak period pre i posle kritičnog događaja, u vremenu od 04.09.53 do 04.42.21 tog kobnog jutra, i niko nije uzeo u obzir šta se ranije dešavalo“, objašnjava Stojanović.
A dešavalo se to, prema svedočenju rudara koje prenosi advokat, da je prisustvo tog gasa koji istiskuje kiseonik, pa svi zatečeni u datom prostoru mogu da se uguše, primećivano nedeljama ranije, tačnije – otkad je ova jama otvorena – bez dozvole. Te noći, u prethodnoj smeni, koncentracija metana eskalirala je do mere da radnici nisu ni sišli u jamu, prema odluci šefa smene. Sledeća smena je, dakle, morala da nadoknadi gubitak, pa je dispečerka četiri puta, kad god bi koncentracija metana dostigla 1,5 odsto kao dozvoljenu granicu, malo sačekala da nivo tog gasa padne, i ručno uključivala motore ventilatora koji se automatski isključuju na znak opasnosti. Odnosno – na pretnju varničenjem.
Te noći, u prethodnoj smeni, koncentracija metana eskalirala je do mere da radnici nisu ni sišli u jamu, prema odluci šefa smene. Sledeća smena je, dakle, morala da nadoknadi gubitak
Varničenje, opet, može da rezultuje eksplozijom, kao 1989, kad je u ovom rudniku poginulo 99 rudara i kad su nastradali 29 dana bili izvlačeni iz podzemlja. I kad je zbog broja žrtava otvoreno Novo groblje u Aleksincu, i kad je podignuto devet optužnica na ime rukovodilaca i radnika Aleksinačnih rudnika, a krivima za izazivanje požara bili proglašeni varioci.
Tog 1. aprila 2022, dispečerka nije uspela da četvrti put pokrene ventilaciju, metan joj to nije dozvolio. „Onda je pozvala dežurnog električara da manuelnim putem uključi struju. On je u tome uspeo, ali prekasno, i uz rizik da dođe do eksplozije“, navodi advokat.
O drami ispod zemlje govori Zapisnik o inspekcijskom nadzoru Ministarstva rudarstva od 27. aprila 2022, u kome jedan od preživelih rudara kaže: „Rad je tekao sasvim normalno… U jednom trenutku XY je viknuo ’bežimo’ i svi su krenuli da ustaju i napuštaju otkop… Nakon nekoliko sekundi podigla se ogromna prašina, toliko gusta da se nije videla svetlost lampi…“.
Za tim sledi opis drugog, o tome kako se proveravalo ko je preživeo, drmanjem tela i opipavanjem pulsa onesvešćenih kolega. Zapisnik govori i o naporima da se oni izvuku ispod „grabuljara“ i drugih mašina, i o trudu i solidarnosti sapatnika da se izbore za svaki život – dok ne stigne pomoć spolja.
Kao pre jednog veka
I, kao što su rudari odvajkada braća koja dele hleb sa sedam kora, tako su i Aleksinački rudnici nastavili da se oslanjaju na tehnološki prevaziđenu tradiciju, nakon što je Soko, 30 godina posle najmasovnije nesreće (1989), nastavio s radom. Pa dok su u početku eksploatacije mrkog uglja, pre više od veka (1898), plafoni jamskih hodnika bili podupirani drvenim gredama, sad ih zamenjuju hidraulični stubovi. Inače je sve isto. Rudari i dalje puze kroz pojedine delove hodnika, kao krtice.
„Ne primenjuju se ni novi modeli rudarenja koji bi omogućili da radnici prežive pod zemljom i mesec dana, zastarela je i preteška samospasilačka oprema“, ističe Stojanović. Zato je bilo logično (iako s tim možda nije imalo veze) to što Sokolu aprila 2019. nije bila produžena dozvola za rad od strane Ministarstva rudarstva i energetike, i što nije dobio odobrenje za eksploataciju poteza koji je ipak eksploatisan, i gde su rudari poginuli.
U početku eksploatacije mrkog uglja, pre više od veka (1898), plafoni jamskih hodnika bili su podupirani drvenim gredama, a sad ih zamenjuju hidraulični stubovi. Inače je sve isto. Rudari i dalje puze kroz pojedine delove hodnika, kao krtice
Poslednje – rad izvan propisa, predmet je spora na Privrednom sudu u Kragujevcu, nakon što se sud istog reda u Nišu proglasio nenadležnim. U slučaju osuđujuće presude, JP „Resavica“ u čijem je sklopu i Soko, trebalo bi da plati od milion i po do tri miliona dinara, što neće moći da povuče iz subvencija države, kako je inače preživljavala od ponovnog otvaranja.
Novčana kazna za optužene Marka Vukovića, tadašnjeg rukovodioca Resavice, kao i sadašnjeg direktora Saše Spasića, u tom slučaju bi iznosila smešnih do 200.000 dinara. Ovo je inače samo nastavak privrednih prestupa u tom preduzeću, uključujući i primanje mita, malverzacije oko tendera… „Međutim, najveća briga je to što Soko i dalje radi, i nije prestajao ni trenutka, uprkos izostanku neophodnih dozvola“, podvlači Stojanović.
Bez istine i pravde
Treba naglasiti da nikom nije do toga da ovo jedino sigurno uhlebljenje na potezu od Aleksinca do Resavice presahne, kako se zlonamerno tumače tužbe, žalbe i prigovori oštećenih. „Radnih mesta mimo Aleksinačkih rudnika nema ni za lek, ali i ako se zaposliš, plate ne pokrivaju ni osnovne potrebe“, za Radar kaže Borjana Janković, ćerka poginulog Branka Čokorila. Male su i penzije, a posebno porodične koje su nasledila deca postradalih rudara. Onih milion dinara koje su svojevremeno dobile, ne zna se od koga, ali ni tačno na osnovu čega, već je davno potrošeno na svakodnevni život i vraćanje kredita, uglavnom za potrepštine da taj život bude bar malo dostojanstven.
Od egzistencijalnih muka, večno ožalošćenim teže pada sistemska nepravda. „Dok god su tužilaštva u direktnoj sprezi sa vladajućom strankom, istinu i pravdu ne možemo ni da očekujemo. A istina je takva da je u slučaju nesreće u Sokolu kriv bio ’ljudski faktor’, a ne ’viša sila’, kako su tužilaštva u Nišu i Aleksincu zaključila. I, umesto da pravi krivci odgovaraju, oni su još u službi napredovali“, zapaža Janković. A misli upravo na bivšeg direktora Vukovića, koji je isprva izbegavao ročišta, da bi se sam prijavio pravosudnim organima, nakon čega je vraćen na posao, na javnosti nepoznatu funkciju.
Oštećene boli i to što im se niko iz vlasti nije obratio otkad se medijska pompa stišala, preusmerena na neka „važnija pitanja“. Međutim, niko iz vrha države nije bio tu ni kad je Sanja Trivunac, supruga nastradalog Nenada, morala da objasni ćerkama, jednoj od četiri a drugoj od osam godina, zašto tata više nikad neće da se vrati kući s posla. „I dalje im nedostaje, naravno, bili su jako vezani, ali smo nekako prebrodile krizni period uz podršku komšija“, kaže udovica.
Njen dever Predrag izvukao je živu glavu onog ranog jutra, i bio jedan od najglasnijih u borbi da se sazna istina. Ipak i on je posustao, ili je iz egzistencijalnih razloga morao da ode u inostranstvo i tamo zaradi hleb sa manje kora, a uz to još i bolje plaćen.
Gledajući ka Strazburu
S tim u vezi, Stojanović će pokrenuti i građansku parnicu, čija je logika drugačija od traženja krivične odgovornosti. Naime, u ovom postupku Resavica će morati da dokazuje da je preduzela sve što je mogla da spasi ugušene rudare, a ne samo da se brani od priloženih dokaza koji su još i nedostatni.
Parnica će biti šansa da se pozove nezavisna komisija rudarsko-geoloških stručnjaka, verovatno iz BiH, koji su na nesreću povezani s našim, a ovi sa domaćim Ministarstvom rudarstva, kako tvrdi naš sagovornik. „Neshvatljivo je i to što na teritoriji čitave Srbije inspekcijske poslove vrše samo dva republička inspektora, umesto da ih ima na svakoj opštini“, on potcrtava. Problem je kritičniji s obzirom na to da država nastoji da nam glavna alatka privrednog rasta bude rudarenje, i to bez kontrole, očito.
Dok god su tužilaštva u direktnoj sprezi sa vladajućom strankom, istinu i pravdu ne možemo ni da očekujemo. A istina je takva da je u slučaju nesreće u Sokolu kriv bio „ljudski faktor“, a ne „viša sila“, kaže Borjana Janković, ćerka poginulog rudara
U svom tom sistemskom nepotizmu i haosu, korupciji, ko još veruje da će se Ustavni sud usprotiviti odlukama tužilaštva u Aleksincu i Nišu? Stojanović ipak veruje bar u mrvicu nezavisnosti sudstva, što bi omogućilo pravednu presudu, uključujući i po 50.000 evra za povređene rudare i porodice postradalih užasnom smrću. Ako ovo ne bude dalo pošten rezultat, Strazbur ne gine.
Ali, treba se setiti odluke Međunarodnog suda za ljudska prava u vezi sa slučajem nestalih beba, kada je Srbiji naloženo da obešteti oštećene, ali i da osmisli i sprovede mehanizam istrage svih nestanaka od osamdesetih godina prošlog veka. Tada se, pre četiri godine, država snašla da usvoji Zakon o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji, čime se Strazbur zadovoljio, premda su istrage bile samo formalne, papirološke.
Ako Skupština smatra da je time uspešno prevarila Evropu, grdno se vara, jer sve ima svoju cenu, pa i izrežirani sudski postupci, koji će naše pravosuđe staviti pod oštriju lupu EU. Ipak, niko sa strane ne može da ispravi sve javašluke i malverzacije naših funkcionera iz vlasti i drugih.
