U središtu serijala knjiga Otpadnici Anje Mijović (izdavač Čarobna knjiga) nalazi se mala, neformalna ekipa ljudi koji deluju na ivici sistema. Glavni junaci su Uroš i Andrej, policijski operativci iz Odeljenja za visokotehnološki kriminal, naviknuti na rad u senci institucija. Tu je i Peđa, vrhunski kompjuterski stručnjak koji prati digitalne tragove, kao i Vera, takođe policijska inspektorka koja u istrage unosi drugačiju vrstu uvida i racionalnosti. I na kraju, tužiteljka Katarina koja je glas razuma, neko ko prečesto mora da zauzdava protagoniste ili bar pokušava da ih natera da se drže pravila. Zajedno razotkrivaju zločine koji retko ostaju samo policijski slučajevi. Njihove istrage gotovo uvek vode ka mrežama moći, političkim interesima i sistemu, koji nerado dopušta da se takve priče do kraja otvore.
Svaki roman od četiri dosad objavljena otvara drugi kriminalni milje – od zločina nad decom i pedofilskih mreža, preko ratnih trauma i priča inspirisanih urbanom legendom o „Sarajevo safariju“, do zloupotrebe moći u političkim i društvenim elitama, simbolično označene kao „bunga-bunga“ zabave. Kako serijal napreduje, istrage su sve otvorenije sudaraju se s institucijama koje štite same sebe, pa priče prerastaju okvire klasičnog krimi-zapleta i postaju oštra slika društva. Zbog tog spoja trilera, prepoznatljive stvarnosti i likova koji deluju kao ljudi od krvi i mesa, romani Anje Mijović stekli su snažnu i vernu publiku među čitaocima, ali i u policijskim krugovima. Njeni junaci nisu nepogrešivi heroji, već ljudi koji rade na ivici sistema, vođeni jednostavnom idejom, a to je da zločin mora biti razotkriven čak i onda kada institucije na to nisu spremne.
Anja Mijović rođena je u prestonici gde je studirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti, u vreme kada je, kako kaže, Beograd bio svet. Glavna je i odgovorna urednica i kolumnista portala Direktna reč, saradnik na scenariju televizijske serije Kljun. I autor serijala romana Otpadnici.
Zašto ste odabrali žanr trilera? Šta vas je privuklo pričama o zločinu i policiji?
Triler ili noar najviše volim i da čitam i da gledam, ali nikada nisam imala dovoljno hrabrosti da se okušam u pisanju. Delovalo mi je suviše zahtevno, jer trileraše smatram najinteligentnijim stvaraocima. Mislila sam da prvo moram neki kurs da izučim, pa onda. No, na moju sreću, uopšte nije teško ili sam kao stvorena za ovaj žanr, ko bi ga znao. Ali i kod žanra ima sijaset nijansi. Kod nas se ne pravi razlika između krimića Agate Kristi i trilera Džejmsa Elroja, a složićete se da nemaju dodirnih tačaka, izuzev tinjajuće neizvesnosti od stranice do stranice. A ja obožavam Elroja, a tzv. whodunnit – je l’ batler ubica, nije ono što preferiram, niti pišem.
Kako je počela vaša avantura koja se pretvorila u veoma ozbiljan poduhvat?
Prvi deo, iako je baziran na istinitom događaju, nastao je više iz izazova koji sam sebi postavila. Da li može da se govori o najstrašnijem zločinu, pedofiliji, da se nimalo ne umanjuje jezovitost, a da ljudi zavole štivo i vraćaju mu se. Jer i ja imam serijale koje čitam i gledam po nekoliko puta. Zadatak je delovao nemoguć. No, uspela sam. Dakle, tokom osmišljavanja prvog romana nisam toliko razmišljala o policiji jer, avaj, iz tog sveta ne dolazim niti sam poznavala ikoga. Fokus mi je bio na izazovu. Opet, srećom, publika je prigrlila roman oberučke i tek onda mi se koncentracija usmerila na našeg, iskonskog neprijatelja – sistem.
Često sama sebi ne mogu da objasnim neke stvari, ali kad me inspiracija skalabuta, sve se kockice slože, Četvrti deo je nastao dosta pre pada nadstrešnice, a publika je skamenjena koliko sam pogodila kuda idemo
Junaci vašeg serijala često donose odluke koje odstupaju od pravila i sukobljavaju se sa sistemom. Šta ih sve čini „otpadnicima“?
Oni su skrajnuti jer gaje sve vrline koje sada nisu na ceni. Danas nije dobro biti pravdoljubiv, hrabar, požrtvovan i empatičan. A oni su upravo to, a ostali koji se s njima udružuju prihvataju taj obrazac, jer „s kim si – takav si“. Negde 2015. počela sam da maštam o odredu vitezova koji se pojavljuje niotkuda, dolazi i rešava stvar. Ovu našu stvar. Jer, fali nam neko poput Eliota Nesa danas, zar ne? Ono što sam maštala onda, danas svako iole pristojan želi. Izgleda da sam imala nos. Mada, s obzirom na to da su nam iste njuške urnisale živote devedesetih, nije bilo teško shvatiti kuda idemo i gde ćemo završiti. Poželela sam da se tim njuškama neko suprotstavi. Tako su nastali Otpadnici. Sistem je ono što je osnovno zlo, uzrok. Slučajevi koje obrađujem su samo posledice. Zasad junacima ne polazi za rukom da reše uzrok, jer za to se moraju svi udružiti, svi delovi društva, i stati jedan uz drugog, rame uz rame, s jednim ciljem. Kad se to desi, pobedićemo pošast koja nas mrcvari tri decenije. I u Otpadnicima i u realnosti.
Da li ih društvo odbacuje ili sami odbijaju da se uklope?
Uroš i Andrej odbijaju da se utope u masu i isključe svoje osnovne crte ličnosti. To ima svoje zašto, neću sad da kvarim onima koji nisu čitali, ali takvi predstavljaju smetnju duboko korumpiranom društvu. Tako da oni, s jedne strane, rešavaju neki zločin, a sa druge, sistem ih konstantno sapliće. Izazov je nadmudriti sistem. To im je uspelo u četiri romana, a i sačuvali su glavu na ramenu, a što je veći pritisak – oni sve usredsređeniji. Biće da su velike inadžije.
Publika hvali vaše glavne likove, fasciniraju ih. Kako ste došli do ideje da ih baš tako oblikujete?
Junaci su najvažniji za priču. Sve je važno – zaplet, rasplet i katarza, ali ako junaci ne osvoje srca publike, sve je badava. „Udarni dvojac“ ili Uroš i Andrej su pravljeni po modelu muškaraca u koje bih se zaljubila iz mesta! Kako zločini koje istražuju stvaraju veoma mračnu sliku sveta, morala se ustanoviti protivteža – bezrezervno prijateljstvo između njih. Iskreno, mene je moj profa Filip David razmazio, izjavio je svojevremeno: „Kad Anjin lik progovori, već vidiš kako izgleda.“ I ja sam mu poverovala. To je nešto što se ne može naučiti, s tim sam došla na FDU. Ili umeš da isporučiš trodimenzionalni karakter ili ne umeš, nema tu nauke. Zato nisam opisala nijedan karakter, imate samo osnove, a ostavila sam između redova da svako zamišlja kako mu odgovara, a sve rešila dijalozima. Beše to klizav teren, no slušala sam profu Fiću, tako sam mu tepala, i ostala dosledna. Ispostavilo se kao uspešno, iako ovakav format romana ne postoji ni na svetskoj sceni. Nije da sam silom htela da budem jedna jedina, nego prosto tako najviše uživam dok stvaram, a ko uhvati ritam – super! Ko ne uhvati – žalim. Ispostavilo se da većina hvata konce, iako je svima u početku teže, treba vremena da se naviknu. A ne bilo im teško, jer takvo šta ne postoji. Otpadnici ne mogu da se bistre s pola mozga. Morate biti odmorni i koncentrisani. Ne zato što namerno želim da vam bildujem vijuge, nego zato što je to moj izraz.
Koliko je u vašim pričama inspiracije iz stvarnog života, a koliko je fikcija?
U prvom romanu sam iskoristila samo istinit događaj, a sve ostalo izmaštala. Međutim, ispostavilo se da sam ponegde bila vidovita. Na promocijama sam shvatila koliko običan svet nema pojma o društvu, žive kao da su im glave zabodene u pesak. Evo primera. Univerzitetska profesorka sociologije, doduše u penziji, nije znala da postoje svratišta. Prišla mi je da joj potpišem roman, pa reče: „Sve je super ali Anja, deca-skitnice, pa preteraste ga, nismo mi brazilska favela!“ A tada se beogradsko Svratište gotovo zatvorilo, što se isto desilo ponovo, a u njenom gradu je bilo u fazi otvaranja. Ukapirala sam da ono što ja znam ne znaju svi i da mi je osnovni zadatak da otvorim oči neupućenima, da im serviram na tacni kako je žrtvama, da osete tuđu bol, da shvate gde žive, da im se probudi bunt. Zato svi romani obrađuju istinite događaje gde rupe u saznanjima popunjavam maštom.
Trenutno živimo neki hibridni građanski rat. Pravimo se dan za danom da je sve u redu, a vlast nam deo po deo otkida ljudska prava i vodi nas ubrzanim korakom… čuj, korakom, sprintom u srednji vek
Vaši likovi razotkrivaju zločin, ali nailaze na zid ćutanja i institucionalne prepreke. Da li time želite da pokažete koliko je sistem tvrdokoran i nepristupačan pravdi?
Da! Interesantno je da mi je moj drug i kolega Andrej Aćin, koji se odselio u Kanadu devedesetih, pa samim tim i ne zna šta nam sistem radi, rekao: „Pa majku mu, Anja, valjda te institucije rade i nešto za dobrobit države?“ Nažalost, druže Andrej, ne rade. Poslednjih 14 godina rade samo za jednu interesnu grupu, i to ovaj OKG na vlasti, kao što sam i prikazala u Otpadnicima. Ne znam da li mi je poverovao, ko živi u pravnoj državi teško da može da shvati žabokrečinu u kojoj se batrgamo.
Kroz ova četiri romana vidi se jasna evolucija – od pravde koja još može da pobedi do sistema koji počinje da štiti sebe. Da li je to razvoj zapleta ili dijagnoza društva?
Izgleda da sam, što sam više istraživala, sve dublje grebala u svojevrsno naše grotlo, a OKG na vlasti je polako sve više i više stezao kaiš. U svakom romanu sam razgraničavala šta me je u datom momentu žuljalo. Sada smo došli do kraja, trenutno živimo neki hibridni građanski rat, ono – pravimo se dan za danom da je sve u redu, a vlast nam deo po deo otkida ljudska prava i vodi nas ubrzanim korakom… čuj, korakom, sprintom u srednji vek. Sve to moram da popišem da jednom, kada budemo država na istom civilizacijskom nivou kao sve zapadne zemlje, pokolenja znaju šta ne smeju da dozvole, da presecaju zlo u korenu. Nosim se mišlju da uz sledeći nastavak napišem esej s linkovima od članaka BIRN-a, KRIK-a, CINS-a, Vremena i Radara, da bi ovi iz budućnosti shvatili da nije sve samo moja prljava mašta, da mi sad ovo živimo. Težak rad istraživačkih novinara je baza od koje počinjem da gradim svaki roman.
Nosim se mišlju da uz sledeći nastavak napišem esej s linkovima od članaka BIRN-a, KRIK-a, CINS-a,
Vremena i Radara, da bi ovi iz budućnosti shvatili da nije sve samo moja prljava mašta, da mi sad ovo živimo. Težak rad istraživačkih novinara je baza od koje počinjem da gradim svaki roman
Zašto završnice nemaju klasičan „trijumf pravde“?
Zato što njih petoro ne mogu sami protiv uzroka svih naših nedaća. To je realnost. Treba im pomoć drugih činilaca našeg društva. A teško je naći ljude poput njih. U četvrtom nastavku su se njih četvoro udružili s još deset kolega iz MUP-a. Moralo bi da u svakoj grani društva lociraju bar 15 ljudi na koje mogu potpuno da se oslone. A to je nadasve nemoguća misija. Izazov! A ja volim izazove, to mi je sad na meniju za peti nastavak. A kako me stvarnost katkad prati, da se ponadamo da će i ovoga puta biti isto.
Koliko je izazovno pisati o društvu preplavljenom političkim porukama, medijskim pričama i ideološkim podelama?
To je meka za svakog pisca! Nama se afere zbivaju na dnevnoj bazi, prosto je važno odabrati koje od milion dogodovština mogu da povežem u jednu celinu. Na prošlogodišnjem Trilerfestu pričala sam švedskom kolegi Arneu Dalu o čemu pišem. I tad rekoh: „Jadni vi, Skandinavci, morate da izmišljate zločine, a ja? Samo otvorim crnu hroniku u novinama i eci-pec-pec biram šta ću podrobnije da istražujem.“ Gledao me je zapanjeno. Možda je mislio da se šalim. Dakle, ovo vreme je vlažni san svakog pisca! Samo, i taj pisac mora da zna koja je ideologija na svetloj strani sile. Na tamnoj ih imamo sasvim dovoljno. I previše, cenim. I da, treba da stisne… ono nešto što velikoj većini izmiče.
Serijal je postao kultan među čitaocima, posebno u policijskim krugovima. Da li je to iznenađenje ili očekivani efekat realističnih priča?
Za uspeh sam se nadala među običnom publikom, ali za MUP-ovce sam se iznenadila. Koliko god sam se trudila da ne robujem predrasudama, ipak nam je u pop-kulturi zapisano da su policajci ili kriminalci glupave, zadrte drtine, a moji Otpadnici su šmekeri koji šarmiraju istovetno i žensku i mušku publiku. No to, ispostavilo se, imponuje policajcima koji vole da čitaju. A ima ih i te kako, iako su nas učili da je drugačije. Mene to posebno fascinira, jer sam iz intuicije ubola probleme koji ih opsedaju i nije se desilo da odmahnu rukom i kažu: „Ma daj, nije ovo ovako“! Potrefila sam im drame koje ih bole, to me je nagarilo ponosom koliko moja inspiracija pogađa metu.
Svi moji romani obrađuju istinite događaje, ukapirala sam da ono što ja znam ne znaju svi i da mi je osnovni zadatak da otvorim oči neupućenima, da im serviram na tacni kako je žrtvama, da osete tuđu bol, da shvate gde žive, da im se probudi bunt
Neki čitaoci kažu da su u romanima prepoznali događaje koji su kasnije postali stvarnost, poput slučaja Jovanjica. Da li je to bila intuicija ili dobro poznavanje društva?
Inspiracija je neko neobjašnjivo čudo. Često sama sebi ne mogu da objasnim neke stvari, ali kad me inspiracija skalabuta, sve se kockice slože. Valjda će naučnici jednoga dana uspeti da objasne šta je to tačno. Četvrti deo je nastao dosta pre pada nadstrešnice, a publika je skamenjena koliko sam pogodila kuda idemo. Zasad nemam pojma, osim da joj dozvolim da me potpuno obuzme i u tim momentima živim svoje najveličanstvenije trenutke. A onda se silno iznenadim kad se u realnosti dogodi baš to što sam izmaštala nešto ranije. Pre sam se malo plašila i sablažnjavala. Sada – prihvatila sam. Zato i žurim da pišem peti nastavak da bi realnost uzela pelcer.
Na promociji knjige Katarine Petrović Na putu ka slobodi govorili ste o njoj kao junakinji kakvu ste tražili u sopstvenim knjigama. Zašto vam je to značajno?
Za mene kao pisca ekstremno! Jer svi su me ubeđivali da ljudi poput Otpadnika ne postoje u MUP-u. Ne u smislu da su Otpadnici supermeni, jer oni to nisu, nego da baš poput Katarine delaju po svom osećaju, zato što je to pravedno i ne brigaju kako će se zbog svog osećaja provesti. Kada je izašla vest, zahvaljujući Aleksandru Obradoviću koji je javio Vuku Cvijiću da je Katarina uhapšena, razni moji čitaoci su me tagovali s rečenicom: „Anja, ova Katarina kao da je iz tvojih romana ispala!“ Tako da je Katarina zapušila usta svim tim nevernim Tomama koji su od Otpadnika videli epsku fantastiku, jer realnost ne baštini takve vitezove. Prc, ipak ih baštini. Postoje! Zato je i „dobila ulogu“ u četvrtom nastavku. Ona i njen bivši kolega Uglješa Bokić, kao i poneki policajci iz realnosti koje nisam upoznala, nisam pitala da li mogu da ih imenujem, no publika ih prepoznaje. To je moj način da kažem HVALA za hrabrost i istrajnost. Kata i Uglješa su zadovoljni svojim papirnim blizancima, nadam se da će i ovi prepoznatljivi biti. Bitno mi je da znaju da njihove pravedne odluke nisu otišle uz vetar, žrtva nije uzaludna kako na prvi pogled izgleda, ostaju zapisani i u istoriji, pa i u književnosti. A takvi nam ljudi trebaju da reše ono iskonsko zlo o kome pričamo. Niko drugi, no takvi!
Ko su danas u našem društvu pravi otpadnici?
Mi. Svi mi koji imamo saosećanja za sve ugrožene oko nas. Svi mi koji bismo da živimo u državi gde se kriminal kažnjava zakonom, a može da se vodi bezbrižan život iako nam se ideologije ne poklapaju s vlašću. Svi mi koji smo ostali zatečeni da postoje ljudi koji na komandu napadaju studente, pa i građane koji se bore za bolje društvo. Svi smo mi otpadnici u očima ovih koji drže sve poluge moći. Nema predaje, jer ne želimo da naša deca… oh, za to je kasno… Ne želimo da naši unučići žive u svetu gde ne smeju jasno i glasno da govore o svojim ubeđenjima i gde je jedino članska karta propusnica za ostvarivanje snova!
