Kultura u Srbiji poslednjih godina postaje jedno od ključnih polja na kojem se testiraju granice slobode izražavanja. To više nije samo pitanje umetničkih normi ili estetskih izbora, već i prava na rad, na kritičko mišljenje i na stvaranje prostora za dijalog i pluralizam. U takvom kontekstu kulturne institucije, nezavisne inicijative i pojedinačni umetnici sve češće se suočavaju s pritiscima koji dolaze kroz birokratiju, politički uticaj ili suptilne oblike institucionalne kontrole.
Ova tema dobija sve veću vidljivost, naročito nakon što je Zajednica umetnosti i kulture (ZUK) pokrenula upitnik Hronika represije u kulturi. U javnom, civilnom i delimično privatnom sektoru, kao i među samostalnim umetnicima, evidentirani su brojni slučajevi pritisaka, smena, blokada projekata i ograničavanja javnog delovanja. O tim slučajevima Radar je već pisao, a prikupljena svedočanstva postala su i povod za širu javnu raspravu.
Prošle nedelje u Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD) održan je okrugli sto posvećen ovoj temi, na kojem su učestvovali kulturni radnici iz različitih institucija i gradova, čak 18 govornika. Među njima su bili predstavnici Subotice, Užica, Lazarevca, Leskovca, Kragujevca, Šapca i Beograda. Tokom trosatnog razgovora, izneti su brojni primeri pritisaka i problema s kojima se kulturni sektor suočava, ali i inicijative za zajedničko delovanje i međusobnu podršku.
„Nije svaka informacija stigla do medija, a prvi izveštaj ZUK-a pokrio je prijave slučajeva represije do sredine decembra. Od tada se desilo još mnogo toga“, kaže za Radar dr Tatjana Nikolić, naučna saradnica na Fakultetu dramskih umetnosti i članica ZUK-a i moderatorka ovog skupa. Ona naglašava da su pritisci raznovrsni – od birokratskih opstrukcija i finansijskih blokada do otvorenog mobinga i političkih pritisaka na zaposlene u institucijama kulture: „Uprkos strategiji iscrpljivanja, birokratskim sabotažama, mobingu i ucenama, motivacija za otpor opstaje. Radnici u kulturi sve više prepoznaju zajedničke probleme i pokušavaju da se povezuju. To je važna poruka donosiocima odluka koji rade na marginalizaciji i razjedinjavanju sektora.“
U Lazarevcu lokalni kulturni radnici upozoravaju na pritiske u radu Centra za kulturu i na otežano organizovanje programa koji nisu u skladu s očekivanjima lokalnih političkih struktura
Posebno je naglašeno da se u manjim sredinama problemi često odvijaju ispod radara javnosti. U Lazarevcu, na primer, lokalni kulturni radnici upozoravaju na pritiske u radu Centra za kulturu i na otežano organizovanje programa koji nisu u skladu s očekivanjima lokalnih političkih struktura. Slične situacije beleže se u drugim gradovima, gde su kulturne ustanove u velikoj meri zavisne od odluka lokalnih vlasti. U Užicu su zaposleni u Narodnom pozorištu otišli korak dalje, pa su počeli sistematski da beleže nepravilnosti i kršenja prava. Prema njihovim navodima, dokumentovano je više od 250 povreda Ustava, zakona i internih akata. Takvi primeri pokazuju da se represija u kulturi često ne manifestuje kroz zabrane ili javne sukobe, već kroz administrativne odluke, kontrolu upravljačkih struktura i pritiske na zaposlene.
Subotica se u ovoj priči pojavljuje kao posebno ilustrativan primer. Ove godine, 5. marta, nakon skoro 20 godina otvoreno je obnovljeno Narodno pozorište. Mnogi građani su, kako je najavljeno, očekivali dolazak predsednika Aleksandra Vučića da s njima proslavi svoj rođendan. Umesto njega, ceremoniji su prisustvovali predsednica Pokrajinske vlade Maja Gojković, ministar kulture Nikola Selaković i gradonačelnik Subotice Stevan Bakić.
Primeri pokazuju da se borba za slobodu umetničkog izraza vodi istovremeno na više frontova, od lokalnih institucija do šire javne sfere. U takvim okolnostima, kultura postaje paradoksalan prostor, ali i prostor u kojem se rađaju otpor i nova solidarnost
Svečane izjave o istorijskom značaju događaja prenosili su mediji, dok su kulturni radnici u gradu ukazivali na drugačiju sliku stvarnosti – onu u kojoj nezavisne inicijative i alternativni kulturni projekti opstaju gotovo bez institucionalne podrške.
O tome svedoči Gordana Vukov Ciganjik, suosnivačica Udruženja građana „Klara i Rosa“. Ona objašnjava da je ovaj nezavisni kulturni centar nastao iz potrebe da se stvori prostor koji nije podeljen po nacionalnim ili institucionalnim linijama. „Naš centar nije finansiran ni od države ni od grada. Ranije smo radile u Gradskoj fondaciji za omladinsku kulturu i umetnost. Još 2014. osetile smo da će doći do društveno-političkih promena u našem gradu i zato smo odlučile da pokrenemo sopstveno udruženje. Nekoliko godina kasnije, 2017. dobile smo otkaze uz obrazloženje da je reč o racionalizaciji“, kaže Vukov Ciganjik.
Nakon toga tri osnivačice odlučile su da pokrenu sopstveni kulturni prostor. Krenule su, kako kaže, od ulice i kvartova, organizujući događaje i pokušavajući da privuku publiku koja inače retko dolazi u institucije: „U Subotici postoje hrvatski, mađarski, bunjevački i srpski kulturni centri, ali ne postoji građanski prostor koji okuplja sve. Zato smo krenule da radimo programe koji povezuju ljude. Tek 2023. uspele smo da iznajmimo kuću i otvorimo prvi nezavisni građanski kulturni centar.“
Programi centra odvijaju se na više jezika – srpsko-hrvatskom, mađarskom i engleskom, jer je ideja bila da se uključe i stranci koji sve češće dolaze u grad: „Želele smo da kroz kulturu smanjimo polarizaciju i da ljudi komuniciraju čak i kada misle različito“, kaže Vukov Ciganjik i dodaje da podrška institucija gotovo da ne postoji: „Od grada ponekad dobijemo simboličan iznos, bukvalno oko 200 evra godišnje, tek da se kaže da smo podržani. Ipak smo uspeli da stvorimo jedan alternativni prostor. Ali kada su počeli protesti, pritisci su postali vidljiviji. Više nam ne dozvoljavaju da koristimo javne prostore za koncerte ili murale, a počela je i blokada saradnje sa školama.“
Jedan od projekata koji su izazvali posebnu pažnju bila je predstava Romeo i Julija, nastala na osnovu radionica sa srednjoškolcima iz Subotice. U njoj učestvuje desetoro mladih – petoro koji govore srpsko-hrvatski i petoro mađarski jezik: „To je bila jedinstvena prilika da se sretnu mladi koji inače idu u istu školu, ali u odvojene razrede. Kod nas su srpski, mađarski i hrvatski razredi potpuno odvojeni i među njima često nema komunikacije“, napominje Vukov Ciganjik i dodaje: „Kada smo predstavu radili, najveći neprijatelji u javnom diskursu bili su migranti i Mađari, a sada su to Hrvati. U međuvremenu je profesorka koja je slala učenike na radionice dobila prijavu roditelja zbog učešća u projektu, što je dodatno otežalo saradnju sa školama.“
Svečane izjave o istorijskom značaju otvaranja pozorišta u Subotici prenosili su mediji, dok su kulturni radnici ukazivali da nezavisne inicijative i alternativni kulturni projekti opstaju bez institucionalne podrške
Diskusija na okruglom stolu otvorila je i pitanje narednih koraka za kulturni sektor. Među predlozima su formiranje pravnog tima koji bi pratio kršenja prava u institucijama, međunarodno povezivanje, kao i sistematsko beleženje i arhiviranje slučajeva represije: „Naši protesti i javna prisustva, zajedno s međunarodnim povezivanjem, šalju poruku da kulturni sektor neće biti pasivna meta. Solidarnost sa studentima i drugim profesijama pokazuje da umetnici i radnici kulture nisu izolovani“, napominje Tatjana Nikolić, I naglašava da javni protesti i vidljivost problema ostaju važni.
Primeri iz Subotice, Lazarevca i Užica pokazuju da se borba za slobodu umetničkog izraza vodi istovremeno na više frontova, od lokalnih institucija do šire javne sfere. U takvim okolnostima, kultura u Srbiji postaje paradoksalan prostor. Istovremeno, mesto političkog pritiska, ali i prostor u kojem se rađa otpor i nova solidarnost među umetnicima i kulturnim radnicima.
