Pamti li neko za poslednjih deceniju i po godinu u Srbiji u kojoj se toliko jasno moglo videti da za nju postoji i drugi put? Pamti li neko godinu sa toliko dobrih emocija, koja je pokazala da sa Srbijom ne samo da nije gotovo, već da duboko u biću kolektiva postoji zdrava energija, netaknuta dugim razaranjima svega što bi ovde moglo da bude čisto? Pamti li neko toliko dirljivih događaja, od kojih možda nijedan neće promeniti Srbiju, ali je svaki za sebe duboko zabrinuo režim notorno ogrezao u nepravdu i udoban život?
I to mu nekako ide obrnuto proporcionalno. Što više nepravde, to više lagodnog života. Govorim, naravno, o nadi, oslobođenoj energiji i kidanju lanaca straha koje su pokrenuli studenti.
E sad, sve to, i ne prvi put, potrudio se da opogani Aleksandar Vučić, nazivajući studente u Aranđelovcu talibanima i Crvenim Kmerima. Nije predsedniku bilo teško da na Vikipediji pročita nekoliko redaka, postane stručnjak za paštunski jezik i svojim pristašama objasni kako talib na jednom od dva zvanična jezika u Avganistanu znači učenik ili student, baš kao što mu nije bilo teško da iz konteksta izvuče činjenicu da su Crveni Kmeri u Kambodži, sporadično, uz ideološki teror u logorima smrti, koristili decu, jer su, kako je objasnio, deca najčistija.
Slagao je, naravno – ili nije znao – da su najveće zločine počinila deca. Baš kao što nije znao da se radnja stripa Asteriks odvija pre nove ere, a Taličnog Toma na američkom Divljem zapadu i nema veze sa Galima. Ili kao što je odvalio i ostao živ, da na svakih deset sekundi u Americi pogine jedan perač prozora. Čak ni tako brojna nacija ne bi preživela takav „genocid“.
Ali šta je odvratna laž ili glupost naspram spoznaje da su za koji dan pred njim izbori u deset opština i da su provereni put kojim je do sada išao – da zadovolji strance, a narod drži mobilisan nadom – Vučiću razorili upravo studenti.
Znali smo to i pre, ali kada Vučić pobesni, to mu dođe kao prva ruka, skoro pa priznanje, da je rasturen plan koji Srbiju drži u ropstvu, te da bi gubitak makar jedne opštine značio početak kraja njegovog samovlašća. Bio bi to pouzdan znak da neki drugi ljudi ne samo da mogu da vode zemlju, nego da mogu da je vode makar pravednije. Naposletku, bio bi to znak da je život posle naprednjaka ne samo nužan, nego i jedino moguć.
Gubitak makar jedne opštine značio bi početak kraja predsednikovog samovlašća. Bio bi to znak da je život posle naprednjaka ne samo nužan, nego i jedino moguć
Otuda i predsednikov izliv ljutnje na nervnoj bazi i izjava o „studentima talibanima i Crvenim Kmerima“. Ali, zar baš naprednjaci, kao Kmeri, nisu proglasili nultu godinu, zar svoju propagandu nisu gradili na narativu da niko pre njih nije ni radio, ni gradio i da sve počinje 2012. godinom i njihovim dolaskom na vlast. Zar se za njima ne vuče krvavi trag žrtava od pada helikoptera do likvidacije 16 građana ispod novosadske nadstrešnice. I zar baš Vučić, onomad, u Bajinoj Bašti nije zloupotrebio bolesno dete, prinudivši oca da mu se javno i pred kamerama zahvaljuje na pomoći u lečenju. Može li jadnije i odvratnije?
Hoću da kažem – ovo je možda poslednja Vučićeva partija. U njoj će se iz petnih žila upinjati da dokaže da je istina samo ono što on govori i u njoj neće manjkati lažljivih pi-arovskih tehnika. U toj partiji Vučić će možda moći i da obmanjuje narod da on i njegovi nisu krivi za sve što se Srbiji dogodilo. Problem je što to neće biti dovoljno.
Ovde se radi o nečem drugom: ovo su dani između, kada je strah prošao, a pravi bes još nije nastupio. On će doći kada se reflektori pogase, kad ljudi shvate da će svoje puteve i kanalizacije koje im je vlast odavno obećala morati da podižu sami i da idu u susret još jednoj gladnoj godini. Biće to velika drama i velika rana koja se neće zatvoriti skalpom nekog predsednika opštine ili gradonačelnika.
