Savremena svetska privreda počiva na složenom sistemu snabdevanja energijom u kome lokalni poremećaji lako prerastaju u globalne potrese. Malo koji prostor ima takav značaj kao Persijski zaliv. Zbog toga svaka ozbiljna kriza u tom regionu, rat, blokada plovidbe ili napadi na energetsku infrastrukturu, može izazvati lančanu reakciju na svetskom tržištu energenata.
U središtu tog sistema nalazi se Ormuski moreuz, uski pomorski prolaz između Irana i Omana koji povezuje Persijski zaliv sa Indijskim okeanom. Svakoga dana kroz ovaj moreuz prolazi oko petine svetske trgovine naftom. Zbog toga se već decenijama smatra najvažnijim uskim grlom svetskog energetskog sistema.
Ako bi transport kroz ovaj prolaz bio ozbiljno poremećen, posledice bi se vrlo brzo osetile širom sveta. Rast cena goriva, poskupljenje transporta, rast troškova proizvodnje i inflacija bili bi samo prvi talas ekonomskih posledica.
Proizvodnja nije problem, izvoz jeste
Na prvi pogled moglo bi se pomisliti da je presudna količina proizvedene nafte. Ključni problem Persijskog zaliva nije sama proizvodnja, već izvoz, jer tri države imaju presudan uticaj na stabilnost svetskog tržišta energenata: SAD (najveći proizvođač nafte i gasa), Saudijska Arabija (ima najveće izvozne kapacitete) i Rusija (najveći izvoznik gasa i drugi izvoznik nafte). One imaju presudan uticaj na stabilnost globalnog energetskog sistema.
Amerika je danas najveći proizvođač nafte i gasa na svetu zahvaljujući eksploataciji iz škriljaca. Ipak SAD nisu i najveći izvoznici, jer su same najveći svetski potrošač
Uz njih, Iran, Irak, Kuvajt, Katar, Bahrein i Oman raspolažu ogromnim rezervama nafte i gasa i proizvode milione barela dnevno, ali najveći deo te proizvodnje može da se plasira na svetsko tržište samo morskim putem.
Svetski energetski sistem nije ranjiv zato što nema dovoljno nafte, već zato što je veliki deo njenog izvoza koncentrisan u nekoliko uskih prolaza. Ormus je zato mnogo više od geografskog pojma. On je čvorište globalne energetike, najvažnije usko grlo svetskog energetskog sistema, jer oko 20 miliona barela nafte dnevno prolazi kroz ovaj prolaz (približno petina svetske trgovine) i oko 105 milijardi kubika gasa godišnje (20 odsto svetske proizvodnje LNG), tako da je on ključna ruta za snabdevanje Azije i Evrope.
Najveći kupci nafte iz Persijskog zaliva danas su azijske privrede, pre svega Kina i Indija. Njihova zavisnost od ovog regiona nije samo količinska. Ona je i tehnološka. Veliki deo rafinerija u Aziji projektovan je za preradu upravo onih tipova sirove nafte koji dolaze iz Persijskog zaliva. Zbog toga prelazak na druge izvore snabdevanja nije jednostavan. Čak i kada bi tržište pronašlo novu naftu, rafinerije bi morale da prilagode tehnologiju prerade.
To znači da zavisnost od ovog regiona nije samo pitanje količine, već i strukture nafte i načina prerade.
Gde svet može da traži amortizer
Ako bi došlo do ozbiljnog poremećaja u Persijskom zalivu, tržište bi pokušalo da nadoknadi nedostatak povećanjem proizvodnje u drugim regionima. Prvi takav prostor je evroazijski energetski sistem. Rusija raspolaže ogromnim rezervama nafte i gasa i već decenijama je među ključnim izvoznicima energenata. Pored Rusije značajan potencijal imaju i Kazahstan i Turkmenistan, te Azerbejdžan.
U slučaju ozbiljnijeg ometanja plovidbe kroz Ormuski moreuz, cena bi vrlo brzo mogla da pređe 100 dolara, a u dužoj krizi da ode i na 110-120 dolara po barelu
Međutim, ove zemlje mogu da deluju kao stabilizatori tržišta, ali ne i kao potpuna zamena za Persijski zaliv. Razlog je jednostavan, transportni kapaciteti, izvozne rute. Naftovodi i gasovodi imaju ograničen protok, a novi energetski pravci grade se godinama. Evroazijski prostor može da ublaži šok, ali ne može u potpunosti da ga neutrališe.
Amerika je danas najveći proizvođač nafte i gasa na svetu zahvaljujući eksploataciji iz škriljaca. Ipak SAD nisu i najveći izvoznici, jer su same najveći svetski potrošač. Moć Amerike počiva na vrednim Amerikancima i jeftinim energentima, a toga se ova država nikada neće odreći. Međutim, velika proizvodnja ne znači automatski i brzu stabilizaciju tržišta. Ključno ograničenje predstavlja infrastruktura.
Izvoz gasa zahteva posebne terminale za njegovo pretvaranje u tečno stanje, flote tankera, terminala za prijem iste i sistema cevovoda, a transport nafte tankerima zavisi od logistike i raspoloživih kapaciteta. Zbog toga povećanje izvoza zahteva vreme. Američka proizvodnja može da ublaži poremećaj, ali ne može brzo da nadoknadi veliki gubitak izvoza iz Persijskog zaliva.
Strateške rezerve, kupovina vremena
U kriznim situacijama države posežu i za strateškim rezervama nafte. Najveće takve rezerve poseduju SAD. Te rezerve mogu kratkoročno da stabilizuju tržište i ublaže cenovni šok. Međutim, njihov efekat je ograničen. One predstavljaju mehanizam koji tržištu kupuje vreme dok se proizvodnja i logistika ne prilagode novim okolnostima.
Rusija raspolaže ogromnim rezervama nafte i gasa i već decenijama je među ključnim izvoznicima energenata. Pored Rusije značajan potencijal imaju i Kazahstan i Turkmenistan, te Azerbejdžan. Ove zemlje mogu da deluju kao stabilizatori tržišta, ali ne i kao potpuna zamena za Persijski zaliv
Poseban slučaj u svetskoj energetici predstavlja Venecuela. Ova država poseduje najveće dokazane rezerve nafte na svetu. Međutim, zbog političke nestabilnosti, nedostatka investicija i zastarele infrastrukture, proizvodnja je daleko ispod mogućnosti. Zbog toga Venecuela danas ne može da igra značajnu ulogu u stabilizaciji svetskog tržišta.
Evropska unija poslednjih godina pokušava da smanji energetsku zavisnost od pojedinih dobavljača kroz razvoj obnovljivih izvora energije i uvoz gasa morskim putem. Ipak, evropski energetski sistem i dalje je snažno zavisan od uvoza. Zbog toga bi poremećaj u Persijskom zalivu brzo doveo do rasta cena i veće nesigurnosti u snabdevanju. Tim pre što EU ubrzano pokušava da okonča energetsku zavisnost od Rusije i planira potpuno ukidanje uvoza ruskog gasa do 2027, uz postepena ograničenja koja počinju već 2026. S druge strane, Vladimir Putin je nedavno rekao da bi Rusija mogla i sama ranije da prekine isporuke Evropi i preusmeri energente ka drugim tržištima, pre svega Aziji. Ipak, iz Kremlja poručuju da za sada o tome samo „razmišljaju naglas“ i da nisu doneli formalnu odluku, ali to pokazuje da je energetika i dalje važan instrument političkog pritiska u odnosima Moskve i Brisela.
Obnovljivi izvori imaju sve veću ulogu u proizvodnji električne energije, ali u narednim decenijama fosilna goriva će i dalje ostati ključna za transport, industriju i hemijsku industriju. Spas u vidu nuklearne industrije je dostižan ali spor.
Posledice za Srbiju i Balkan
Za zemlje Balkana kriza u Persijskom zalivu imala bi pre svega posredne, ali ozbiljne posledice. Region nije direktno vezan za naftu iz tog područja, ali je snažno povezan sa evropskim tržištem energenata i globalnim cenama.
Srbija najveći deo sirove nafte dobija preko sistema koji se oslanja na JANAF, dok gas dominantno dolazi iz Rusije, Turskim tokom. U slučaju globalnog poremećaja najpre bi se pojavio cenovni šok. Rast cena energenata povećao bi troškove goriva, transporta i industrijske proizvodnje, što bi se zatim prelilo na inflaciju i troškove života. Za države poput Srbije, koje nemaju izlaz na more i imaju ograničene sopstvene izvore energije, stabilnost međunarodnih energetskih tokova ima još veći značaj.
U slučaju globalnog poremećaja, u Srbiji bi se dogodio cenovni šok. Rast cena energenata povećao bi troškove goriva, transporta i industrijske proizvodnje, što bi se prelilo na inflaciju i troškove života
Za krajnje potrošače najvažnije pitanje je cena goriva na pumpama. Ona se formira kroz nekoliko elemenata, cenu sirove nafte na svetskom tržištu (berzanska cena), troškove prerade u rafinerijama, transport i logistiku, trgovačku maržu kompanija i državne dažbine, tj. poreze i akcize. U mnogim evropskim državama porezi i akcize čine više od polovine konačne cene goriva (čitaj i Srbija). Zbog toga globalni rast cena nafte brzo utiče na cenu goriva, ali konačni iznos u velikoj meri zavisi i od državne politike.
Ako rat ostane ograničen na sporadične udare i političke tenzije, cena nafte bi verovatno ostala u zoni od 90 do 100 dolara po barelu. Tržište je već reagovalo na eskalaciju, nafta tipa brent se trenutno kreće oko 85 dolara, uz snažan rast premije rizika. U slučaju ozbiljnijeg ometanja plovidbe kroz Ormuski moreuz cena bi vrlo brzo mogla da pređe 100 dolara, a u dužoj krizi da ode i na 110-120 dolara po barelu.
Ako bi se sukob dodatno proširio i Huti otvorili snažan pomorski front u Crvenom moru, svet bi se suočio sa dvostrukim udarom na energetiku i transport. U takvom scenariju analitičari procenjuju da bi nafta mogla da dostigne cenu od 120 do 140 dolara, uz nagli rast cena transporta, goriva i inflacije širom sveta.
Ključ je u Persijskom zalivu
Ormuski moreuz predstavlja jednu od najosetljivijih tačaka savremenog energetskog sistema. Svetska privreda danas ne zavisi samo od količine proizvedene energije, već od stabilnosti transportnih pravaca, rafinerijske strukture i logistike snabdevanja. Persijski zaliv zato nije samo još jedan region bogat naftom. On je centralno čvorište kroz koje prolazi veliki deo svetskog energetskog toka.
Ukoliko bi se taj tok ozbiljno poremetio, tržište bi pronašlo načine da ublaži posledice, kroz proizvodnju u drugim regionima, korišćenje strateških rezervi i preusmeravanje trgovine. Međutim, takav proces zahteva vreme.
U energetici vreme često znači cenu, a kada cena energije naglo poraste, posledice više nisu samo energetske, one postaju ekonomske i političke. Zato stabilnost Persijskog zaliva ostaje jedno od ključnih pitanja svetske ekonomije.
