Stručna pozorišna javnost je, manje-više, saglasna u oceni da je takmičarski program 71. Sterijinog pozorja bio najlošiji u poslednjih dvadesetak godina. Pritom, pojam „manje-više“ koristim zato što je u Novom Sadu bilo kolega koji su, u želji da odbrane selektora, pa i odlazećeg direktora, govorili da je i ranije bilo loših Pozorja. Ali, ma koliko to paradoksalno zvučalo, ovaj dvojac (selektor/direktor) ne snosi ekskluzivnu odgovornost za loše ovogodišnje izdanje najznačajnijeg srpskog teatarskog festivala.
Naime, redukovan festivalski program u kojem nije bilo važnog programa „Krugovi“, koji Pozorje postavlja u međunarodni kontekst, dok se Pozorje mladih, koje predstavlja svojevrsnu kopču studenata umetničkih fakulteta i njihovih starijih kolega, odigralo samo u simboličnoj formi javnog čitanja drama tek dve katedre za Dramaturgiju, posledica je potpunog ignorisanja Festivala od strane Ministarstva kulture koje se, od kako je na njegovom čelu Nikola Selaković, bahato obračunava sa svim oblicima savremene umetnosti koji su po njihovom mišljenju politički nepodobni, ili pak nedovoljno podobni.
S tim u vezi, činjenica da je uprava uspela da, u takvim neuslovima, obezbedi makar kontinuitet postojanja Sterijinog pozorja i prošle i ove godine, mogla bi se čak označiti i kao svojevrsni uspeh. Sa druge strane, iako je za kvalitet programa uvek odgovoran selektor, veliko je pitanje šta bi u nadasve skromnoj prošlogodišnjoj pozorišnoj produkciji, i u kvanitativnom i u kvalitativnom smislu, suštinski mogli da zamerimo Svetislavu Gonciću? Eventualno to što nije adekvatno sagledao kvalitet predstava „Mati“, autorski projekat Marka Torlakovića inspirisan dramom „Kosovski mit“ Svetlane Slapšak u produkciji Kruševačkog pozorišta, i „Odisej – stvaranje heroja“ Divne Stojanov, u režiji Ivana Vanje Alača, produkcija Gradskog pozorišta Semberija iz Bijeljine, čime je mogao da ukaže na grupu mladih potentnih autora i činjenicu da pozorište pokušava, te donekle i uspeva, da opstane i u tzv. provinciji, uprkos nestvarno teškim uslovima za rad. No, to su samo dve predstave, od kojih ovu drugu selektor nije ni pogledao, što znači da se može pojaviti u selekciji naredne godine, dakle kap u moru. Mrtvom moru…
Možda bih, ustvari, selektoru Gonciću zamerio to što nije imao hrabrosti da ove godine svede svoju selekciju na najviše četiri predstave i time jasno stavi do znanja kakva je pozorišna stvarnost u zemlji u kojoj teatri imaju u proseku tek nešto više od dve premijere godišnje.
I tu sada, opet po mišljenju većine onih istih pozorištnika koji su sa iskrenom zabrinutošću i razočaranošću gledali predstave na Pozorju, dolazimo na izuzetno klizak teren. Jedan od tih zabrinutih kolega, kada sam izneo ovu tezu ciljane redukcije pre svega takmičarskog programa, u formi stava, što bi u finansijskom smislu otvorilo prostor za realizaciju programa „Krugovi“ u nešto manjem obimu, dobronamerno me je upitao da li smatram da bi ovim potezom Sterijino pozorje, čija je fukcija stimulisanje razvoja domaćeg dramskog stvaralaštva, ukazalo ustvari na apsurd svog postojanja, tj. da li bi preživelo? Odgovorio sam mu kontrapitanjem – da li nas je uporno ignorisanje stvarnog stanja u srpskom teatru zarad pukog preživljavanja, dovelo upravo u ovu situaciju da naša pozorišta, u više od 60 posto slučajeva, vode ljudi koji ne samo da nemaju nikakvog pozorišnog iskustva, već i ne pripadaju pozorišnom svetu, te da su na ta mesta dovedeni po liniji političke podobnosti sa isključivim zadatkom da onemoguće bilo kakav društveni angažman teatara, tj. da ga umrtve na idejnom i svakom drugom planu, u čemu evidentno uspevaju, suočeni sa sve manjim oazama profesionalnog otpora?
Selektoru Gonciću zamerio bih to što nije imao hrabrosti da ove godine svede svoju selekciju na najviše četiri predstave i time jasno stavi do znanja kakva je pozorišna stvarnost u zemlji u kojoj teatri imaju u proseku tek nešto više od dve premijere godišnje
Osnovni utisak koji sam poneo sa ovogodišnjeg Festivala je taj da je pozorište, krećući se putanjom svakovrsnih kompromisa zarad pokušaja da opstane, izgubilo bitku sa aktuelnom političkom oligarhijom – nadajmo se ne i nametnuti rat. Taj utisak posledica je opšte festivalske atmosfere, koju su naravno diktirala pre svega dešavanja na sceni, ali ne samo ona. Neka vapijuća potreba pozorišnika za atmosferom normalnosti, koja je vonjala hodnicima sterijanskih teatara, suštinski je odisala bezmalo nenormalnošću! Jer, iako su se u samom okruženju festivalskih scena događali protesti zbog bestijalnog uništavanja obrazovnog procesa u Jovinoj gimnaziji, ali i okupljanje ispred srušene nedstrešice na novosadskoj železničkoj stanici, a šire i ubistva na Senjaku, hapšenja, pritisci na univerzitetima i sl, nismo videli pozorišne predstave koje se bave nprm. sveprisutnom korupcijom u društvu, niti one koje ukazuju na pogubnost apsolutizma, na policijsko i državno nasilje, a tokom Pozorja, izvan kafanskih ćaskanja, nije se otvorila kontinuirana diskusija na temu katastrofalnog stanja u pozorištu, pa i u kulturi uopšte.
Jedina svetla tačka u smislu polemike sa stvarnošću koja se dogodila na ovogodišnjem Festivalu bila je tribina „Pozorje iz vizure selektora Festivala“ na kojoj su bivši selektori govorili o značaju, uticaju, promenama, poteškoćama i preprekama, usponima i padovima jednog od najznačajnijih teatarskih događaja u regionu, što Sterijino Pozorje svakako jeste, ili je barem bilo. Iz dvosatnog vrlo zanimljivog i dinamičnog razgovora, za ovu priliku izdvojio bih dve diskusije, Aleksandra Milosavljevića (selektor iz 1995-96) i Ivana Medenice (selektor iz perioda 2003-2007). Milosavljević je, analizirajući stanje u teatru tokom perioda u kojem je bio selektor, između ostalog rekao da je Pozorje oduvek bilo „predmet političkog uticaja“ te da je svaka politička garnitura „želela da ga kontroliše“, ali da je u ondašnjim pozorištima postojao razvijen društveni angažman, koji je Pozorje umelo da prepozna.
Jedina svetla tačka u smislu polemike sa stvarnošću koja se dogodila na ovogodišnjem Festivalu bila je tribina „Pozorje iz vizure selektora Festivala“ na kojoj su bivši selektori govorili o značaju, uticaju, promenama, poteškoćama i preprekama, usponima i padovima jednog od najznačajnijih teatarskih događaja u regionu
Ivan Medenica je objašnjavajući ideju uvođenja programa „Krugovi“ rekao da je ona proizašla iz njegovog ubeđenja da se „nacionalni kulturni identitet ne može preispitati ako se zatvorimo u sopstvene atare“, što je u suprotnosti sa aktuelnim tendencijama ponovnog zatvaranja našeg kulturnog prostora, koje se vide, između ostalog, i u „potrebi da se uništi Bitef“, a da „finansijska cenzura (ne samo Pozorja) nije nimalo naivnija od političke“, zaključivši da „imamo najgore ministre kulture u istoriji“ te da „treba biti veliki mag i napraviti toliko pogrešnih poteza“ koliko su oni načinili. Nažalost, ovu tribinu je pratilo svega nekoliko desetina ljudi, što rečito govori o našoj inertnosti, na koju aktuelni vlasnici vlasti itekako računaju.
Na kraju prošlogodišnjeg 70-og izdanja Festivala, još uvek aktuelni direktor Sterijinog pozorja Miroslav Radonjić, kojem se kako čujemo već duže vreme sprema smena biranim lojalističkim kadrom, sa scene je publici poželeo da se naredne godine sretnu sa pozorištem u normalnim društvenim okolnostima. Želja mu se, nažalost, ove godine nije ostvarila, a da li ćemo naredno Pozorje dočekati u još gorim uslovima od ovih (što je uistinu teško ostvariti, ali magovi su magovi) to prevashodno zavisi od naše spremnosti da se za tu normalnost borimo i izborimo. Moguće je da svaki narod zaslužuje teatar kakav ima (neka mi oprosti Žozef de Mastr na parafrazi), ali bez obzira na sve naše mane uveren sam da zaslužujemo bolje pozorište od onoga koje smo ove godine gledali na Pozorju, koje je ipak bilo prilično verna slika našeg teatarskog posrtanja.
