Budžet za finansiranje Hilandara u 2026. iznosi 138,5 miliona dinara i to je najveći budžet za Hilandar ikada! Tu odluku je 3. marta ove godine donela Komisija za Hilandar čiji je predsednik ministar kulture Nikola Selaković. I taj novac se izdvaja iz ovogodišnjeg budžeta za kulturu Srbije. A budžet za kulturu Srbije u ovoj godini, poređenja radi, izgleda ovako: u Srbiji se za kulturu ulaže 21 evro po stanovniku, u Hrvatskoj 23-25 evra, u Sloveniji 130 evra po stanovniku!
Ministar kulture u svom saopštenju, međutim, zahvaljuje predsedniku Aleksandru Vučiću i Vladi Srbije na tom nikad većem budžetu za Hilandar, jer to pokazuje da Srbija ekonomski i finansijski kao država jača!
Koliko ima istine u ovakvom predstavljanju Srbije?
Teolog Vukašin Milićević to ovako komentariše: „Nema nikakve sumnje da je značaj manastira Hilandara i kulturnog blaga koje se čuva u njemu za našu kulturu neprocenjiv. U tom smislu, po sebi je razumljivo da se država na svaki primeren način stara o njemu, iako se on ne nalazi u Srbiji. Međutim, ono što vidim kao problem povodom poslednje odluke Ministarstva kulture tiče se šireg konteksta u kojem je ona donesena. Kulturni model koji promoviše aktuelni režim, u svom redukcionizmu i agresivnom provincijalizmu, zapravo predstavlja vid kulturnog rata protiv srpske kulture u njenom integralnom vidu. Stoga tu ’preveliku i nenadmašivu’ brigu o Hilandaru vidim kao propagandni pokušaj koji za cilj ima to da se prikrije pustoš koju ovaj režim proizvodi u našoj kulturi i obrazovanju svojom sumanutom borbom protiv univerziteta, obrazovnog sistema i razvoja kritičke misli uopšte, svojim promovisanjem i upravo budžetskim podsticanjem najotrovnijeg i najprizemnijeg kiča i šunda kao nacionalnog brenda, naročito na medijskom planu, klijentelizmom koji praktikuje kao najpoželjniji vid ’saradnje’ na polju kinematografije i scenskih umetnosti i svega tome sličnog i, nažalost, dobro poznatog.“
U svakoj normalnoj zemlji može doći do promene prioriteta, načina ili hitnosti distribucije budžeta, ali nije nigde normalno da ni jednom jedinom rečju ovaj ministar nije nikoga obavestio. Ni one koji čekaju novac, ni one koji su delili novac
Koliko god zainteresovani postavljali pitanja povodom (ne)rada Ministarstva kulture, nema odgovora na pitanje zašto od 28 raspisanih konkursa – za 16 nema rezultata! Objavljeni su rezultati konkursa za književne nagrade, izdavače, ćirilicu i Gradove u fokusu. Takođe, za muziku i igru, digitalizaciju kulturnog nasleđa, kao i stare zanate. Ništa od konkursa koji se odnose na pozorišta, vizuelne umetnosti, otkup umetničkih dela!
Počeo je petnaesti mesec od kada je Ministarstvo zavrnulo slavine za praktično najveći deo kulturnih aktera koji su svoje finansiranje, opstanak i produkciju pokrivali od sredstava redovnih konkursa. Sem igre, muzike i nekoliko drugih kompromitovanih rezultata konkursa gde se pod savremenim stvaralaštvom smatralo samo amatersko i uglavnom patriotsko pevanje i igranje – nema nikakve indicije da je budžet potrošen na ono čemu je bio namenjen.
Budžet za kulturu u ovoj godini, poređenja radi, izgleda ovako: u Srbji se za kulturu ulaže 21 evro po stanovniku, u Hrvatskoj 23-25 evra, u Sloveniji 130 evra po stanovniku
Zašto Komisija za Hilandar uopšte koristi ovolika sredstva iz budžeta Ministarstva kulture, posebno sada kada se konkursi ministarstva kulture ne sprovode do kraja? To pitanje postavlja Katarina Jovanović, operska umetnica sa međunarodnim renomeom i profesorka na FMU: „Da podsetim, od 90 miliona dinara 2024. godine, došli smo do 100 miliona prošle godine, sa projekcijom budžetskog davanja od više od 138 miliona dinara (oko 1.176.000 evra) za Hilandar u 2026. godini. I ne samo to, zašto se to dešava u trenutku kada se neke od najvažnijih institucija kulture i važnih umetničkih i kulturnih manifestacija dovode na ivicu bankrota? Ovako uticajni ljudi iz Komisije za Hilandar bi morali da nas redovno obaveštavaju o svojim aktivnostima koje svedoče o tome da je napravljen veliki sponzorski pul domaćih privrednika, naših privrednika iz dijaspore, kao i stranaca zainteresovanih da pomognu obnovu i očuvanje ovog prostora zaštićenog od strane UNESCO. Hilandar je UNESCO World Heritage Site od 1988. godine. Poređenja radi, obnovu Notre-Dame katedrale u Parizu, posle požara 2019. godine, država Francuska je podržala skoro zanemarljivim državnim ulaganjem, u odnosu na oko 600 do 700 miliona evra od privatnih donatora. Kada uz sve ovo znamo da se SPC bavi investitorskim urbanizmom u Beogradu i celoj Srbiji, a koji bukvalno ubija naše gradove i njihove stanovnike, ja zaista nemam mnogo razloga da se nadam odgovornom ponašanju radikalske klike koja vodi naša ministarstva, a nažalost nemam mnogo nade ni da imamo odgovorne ljude na čelu SPC.“
Ministar kulture Srbije u svom saopštenju iz februara 2025, kada je budžet za Hilandar povećan na 100 miliona dinara, navodi da je Hilandar „jedinstveni centar srpske kulture i duhovnosti“. Naš sagovornik, akademik Dušan Teodorović povodom ovogodišnjeg povećanja budžeta za Hilandar za Radar podseća: „Ustav Republike Srbije definiše našu državu kao svetovnu. Ovo bi trebalo da znači odvojenost države i crkve, kao i jednak odnos prema svim verskim zajednicama i građanima. Vučićev režim godinama dodeljuje Srpskoj pravoslavnoj crkvi velika sredstva iz budžeta. Poslednji primer je izdvajanje 138,5 miliona dinara za manastir Hilandar u 2026. godini, uz najavu da će za pojedine projekte biti izdvojena i dodatna sredstva. Dok država povećava finansiranje SPC, Srbija u isto vreme izdvaja značajno manje od evropskog proseka za obrazovanje, nauku i kulturu. Škole i univerziteti se bore sa nedostatkom sredstava, a podrška nauci i kulturi je apsolutno nedovoljna. U većini evropskih zemalja udžbenici su besplatni ili se pozajmljuju iz školskih fondova, dok najveći broj evropskih država obezbeđuje i besplatne školske obroke. Svetovnost države nije samo ustavna formula koja služi za ukras i lažno predstavljanje pred svetom, već usvojeni princip koji podrazumeva jasne prioritete. Kada se više novca izdvaja za verske institucije nego za znanje, obrazovanje i budućnost društva, onda se opravdano sumnja da aktuelni režim želi što veći uticaj dogmatskih stavova u društvu, a što manje pitanja zašto, kako, gde, ko i zbog čega, koja postavljaju deca i mladi koji pohađaju okrečene škole, sa urednim toaletima i opremljenim salama, modernom računarskom opremom i školskim kuhinjama.“
Tu „preveliku i nenadmašivu“ brigu o Hilandaru vidim kao propagandni pokušaj koji za cilj ima to da se prikrije pustoš koju ovaj režim proizvodi u našoj kulturi i obrazovanju svojom sumanutom borbom protiv univerziteta, obrazovnog sistema i razvoja kritičke misli uopšte
Vukašin Milićević
U svakoj normalnoj zemlji može doći do promene prioriteta, načina ili hitnosti distribucije budžeta, ali nije nigde normalno da ni jednom jedinom rečju ovaj ministar nije nikoga obavestio. Ni one koji čekaju novac, ni one koji su delili novac. Nikola Selaković je već danas upamćen kao čovek koji je prekršio najveći broj rokova. Poslednji, kazao je da će do kraja januara objaviti planove i raspored za konkurse ove godine, a evo već je mart a njega nema. Sve to radi krijući se iza Ministarstva finansija…
Biljana Stojković, profesorka Univerziteta u Beogradu, u izjavi za Radar polazi od tvrdnje da Srpska napredna stranka ne prepoznaje kulturu kao temelj očuvanja identiteta i državnosti uz istovremeni razvoj modernosti i otvorenosti prema svetu: „Neuki, kakvi jesu, uzanih pogleda na svet oko sebe, naprednjaci su se zaustavili na promovisanju srednjovekovnog klerikalnog okvira, izjednačavajući ga sa interesima države. Iza svega nesporno leži i maliciozna potreba da sve, uključujući i kulturu, upotrebi kao alatke u propagandne svrhe i pumpanje najbanalnijeg nacionalizma. Strategija je sasvim jasna kada pogledate sve bednije budžete opredeljene za kulturu, a još više kada ustanovite gde se taj novac usmerava. Sigurna sam da je Nikola Selaković postavljen na mesto ministra kulture jer svetonazorski savršeno odgovara političkim motivima SNS-a. On je javno iskazivao prezir prema modernosti i želju da se doda gas na putu u prošlost. Srpska pravoslavna crkva u tome rado učestvuje, što nije neočekivano, ali jeste tužno. Sebe su postavili kao instituciju koja se čvrsto ukotvila u prošlosti, bez namere da se ikada osvrne na razvoj civilizacije. Ipak, projektovana slika ultimativnog moralnog arbitra ruši se kada uočimo mnoštvo izvora za priliv novca – nekada je SPC nevladina organizacija koja dobija najveći deo novca opredeljenog za civilni sektor; u drugim situacijama se postavlja kao državni činilac sa ’državotvornim’ razlozima za dobijanje novca iz budžeta; u međuvremenu razvija neimarske aktivnosti, tj. gradi solitere i stambeno-poslovne prostore na dobrim lokacijama, koje prodaje po ogromnim cenama oslobođenim od poreza, a postoje saznanja i o drugim lukrativnim poslovima. Sinergija SPC i države je apsolutno antihrišćanska i nazvala bih je saučesništvom u prisvajanju novca građana.“
Kada se više novca izdvaja za verske institucije nego za znanje, obrazovanje i budućnost društva, onda se opravdano sumnja da aktuelni režim želi što veći uticaj dogmatskih stavova u društvu, a što manje pitanja zašto, kako, gde, ko i zbog čega
Dušan Teodorović
Neminovno je postaviti pitanje kakav je odnos ministra kulture spram kulture u Srbiji od kada je došao na vlast? Sem uskog kruga patriotskih institucija, novonastalih čuvara tradicije i kulture, sem obilaska zgrada i sala koje su obnovljene – ministar ne provodi vreme sa ljudima iz kulture. On o njima odlučuje sa pristojne udaljenosti i sa javnim gađenjem koje često izriče u promociji svojih, gotovo šešeljevskih tvrdnji, uglavnom povodom motiva, razloga i poruka koje određene pobunjene grupe šalju. On nema kontakt sa predstavnicima najvećih asocijacija filmskih radnika, ako se izuzme desetak umetnika i rukovodilaca koje je postavio na određena mesta, ali sa kojima jednako ne uspeva da reši nijedan od stvarnih problema u kulturi. Dva planirana skupa na Zlatiboru u organizaciji ministra su slavno propala. Jedan kao najavljeni nacionalni filmski i televizijski festival, drugi kao razgovor o problemima u filmskoj industriji u Srbiji. Novopostavljeni kadrovi ministra kulture ili pretnjama i ucenama ili otpuštanjima i zapošljavanjima svojih kadrova, sprovode politiku ministra kulture kojom se savremena kultura apsolutno negira. Ono što se nudi umesto nje, u smislu programa i sadržaja – gotovo da je to jedno veliko ništa. Pompezne najave, velike izjave, i nikakav rezultat. I o tome se ćuti. Povećana izdvajanja za Hilandar, na sva zvona.
Profesorka Stojković sublimira u čemu vidi anomaliju između tretmana kulture u Srbiji i njenih verskih spomenika:
„Istinske uloge kulture u jednom društvu nisu prihvatljive za licemerni dvojac SPC–država (zapravo stranka). Kultura mora biti, pored čuvanja nacionalnih elemenata, i savremena, inovativna, slobodna i otvorena za novo vreme i nove trendove. Upravo zbog toga, pored svima očiglednog čerupanja budžeta, vide se podmukli interesi da se kultura, kakva bi morala biti, do kraja ućutka.“
Ostaje pitanje – kako je potrošen prošlogodišnji budžet za savremeno stvaralaštvo. Da li je možda on sasvim uredno potrošen uz korišćenje takozvanog diskrecionog prava ministra? Takođe, veliko je pitanje kako i na koji način će biti potrošen ove godine? Prošlogodišnjim delovanjem ministar je direktno radio protiv važećeg Zakona u kulturi, ignorišući konkurse.
Ove nas godine možda čeka neki novi scenario – na primer da ministar sprema sa ljudima iz Ekspa da sav taj novac slije u fond za sadržaje kulturnih institucija i umetnika za tu manifestaciju – pokušavajući da jasno kaže: Ekspo je naš prioritet i sve drugo nije ni važno. Možda će opet biti raspisan konkurs za očuvanje ćirilice ili neka slična inicijativa kojom će se savremenom stvaralaštvu onemogućiti da radi i postoji.
