Iz Šangaja za Radar
Kada je lift, predviđen za osam osoba, zapištao već nakon što je u njega ušlo nas petoro polaznika MEMBA programa Mokrogorske, upitao sam kineske kolege da li je to primer kako precenjuju mogućnosti i lažiraju statistiku. Opšti smeh i odgovor da je lift predviđen za mršave Kineze a ne krupne Balkance.
Do tog trenutka već sam osetio da se s Kinezima može govoriti otvoreno i da će sami pričati o usporenom rastu, padu cena nekretnina, umanjenoj tražnji, regionalnim nejednakostima i drugim aktuelnim ekonomskim izazovima. To mi je bio eliminatorni uslov – džabe vam, mislio sam pre puta, svaki monetarni i kilometarski uspeh ako ste ubijeni u pojam i ne smete ili ne uspevate da podignete glavu.
Sada se pitam nešto drugo: Šangajci nisu samo ponosni, samouvereni i autentični, već se kod nekih (a možda ne odskora?) oseća i elitistički odnos prema strancima (a možda i ljudima uopšte?). A kod velikih sila to može da ode i na lošu stranu.
„Pariz Orijenta“ ili „Njujork na Istoku“
Otvorenost čini grad velegradom i Šangaj lako prolazi ovaj test. Odavno su ovde Evropljani, kako to obično biva, donosili i dobro i zlo. Danas Šangaj ima, u arhitektonskom smislu, potpuno različite četvrti, kao odraz različitih nacija koje su podizale neki deo grada. Vešto je sve to uklopljeno, sa sve staklenim (a la Menhetn) neboderima, a poneka stilska neusaglašenost posledica je naslaganih istorijskih slojeva, a ne arhitektonskih lutanja. Ne zovu ga uzalud „Pariz Orijenta“ ili „Njujork na Istoku“. I još nešto: bez patine nema šmekerluka.
Nekad su se Kinezi bojali globalizacije, sada strahuju od deglobalizacije. Deo proizvodnje usmerava se na izvoz, a sve veći deo na domaće tržište. Opada opčinjenost stranom robom, sve više cene domaće proizvode ukoliko su odgovarajućeg kvaliteta. Dokaz sazrevanja
Na pitanje koje su to najizraženije predrasude Zapada prema Kini, profesor Jan, sa Donghua univerziteta s kojim Mokrogorska sarađuje, rekao je da su to čelična pesnica komunističke partije i loš standard i uslovi života u Kini. Partija se ne dovodi u pitanje, ali je ljudi podržavaju i to ima veze i s velikim napretkom koji ljudi osećaju u svakodnevnom životu (prosečna plata u Šangaju prestiže dve hiljade američkih dolara). Jan je, inače, deset godina bio član Centralnog kongresa i jedan je od prvih ljudi koji su donosili iskustva iz inostranstva kada je Kina sedamdesetih godina rešavala da se otvori ka svetu. Sjajna energija i glava i nakon aktivne karijere.
Nije nepristojno biti bogat, ali je nepoželjno isticati socijalne razlike
Kad smo već kod toga, gotovina gotovo da ne postoji i svi su, pa i najstariji Šangajci, prešli na digitalna plaćanja preko telefona. Digitalizacija je nacionalni imperativ. Jedino što ne sme da ti se desi u Šangaju jeste ispražnjena baterija. Bezbednost je apsolutna, ljudi se slobodno kreću i u najsitnije sate, ne primećuju se i kao da ne smetaju verovatno svuda postavljene kamere.
Jedan brend je u Kini izgubio tržište kada je reklamna fotografija pokazala kako bogata gospođica izlazi iz siromašnog taksija. Pri tome, pojedinačno ih prikazati nije problem, ali zajedno – jeste
Zvanična politika se ne dovodi u pitanje, a sve drugo – stil odevanja ili seksualno opredeljenje, na primer – nije važno. U javnom prostoru nije nepristojno biti bogat, ali jeste nepoželjno isticati socijalne razlike; ta granica nije uvek jasna, ali kažu da postoji i da Kinezi to osećaju – jedan brend je izgubio tržište kada je reklamna fotografija pokazala kako bogata gospođica izlazi iz siromašnog taksija (pojedinačno ih prikazati nije problem, ali zajedno – jeste).
„Kina plus“ strategija
Nekad su se Kinezi bojali globalizacije, sada strahuju od deglobalizacije, pre svega pada izvoza. Govori se o „Kina plus“ strategiji, što znači da je deo proizvodnje usmeren na izvoz, a deo na domaće tržište (više nego ranije). Opada opčinjenost stranom robom, sve više cene domaće proizvode ukoliko su odgovarajućeg kvaliteta. Dokaz sazrevanja.
Boje se i trenda starenja nacije i niskog nataliteta. Ukidanje politike jednog deteta nije dalo rezultate, jer mladi ne žele da imaju više od jednog deteta. I ovo je blisko onome što se svuda dešava.
Iako sam nekoliko puta čuo „ako je na Zapadu oblačno, na Istoku je sunčano“, kao da se teško privikavaju na otežane međunarodne političke i ekonomske odnose i na stopu rasta od oko (za njih – samo) pet odsto. Zvanična mantra je da se ušlo u period u kome je bitan „stabilan i harmoničan rast“, mada nisam siguran u kojoj meri je to posledica plana, a koliko se (neočekivano) desilo.
Zato se oseća izraziti pritisak usvajanja novih tehnologija i većina kompanija koje smo obišli rade fantastične stvari uz, očekivano, primenu veštačke inteligencije. Vlasti Šangaja žele da malo preostalih tradicionalnih industrija presele daleko izvan gradske zone, kako zbog zaštite životne sredine, tako i zbog forsiranja ambijenta inovativnog grada i svetskog high-tech lidera. Posrednička državna infrastruktura (poslovni inkubatori, razvojni centri, industrijske zone i slično) izuzetno je razvijena.
Gotovo bešumni saobraćaj lepo upotpunjuje ovu sliku – više od polovine vozila na ulicama su električni automobili (oni su i jeftiniji od tradicionalnih, zahvaljujući obimnim subvencijama, ali i konkurenciji), a gotovo je neverovatno da automobili domaće proizvodnje uglavnom izgledaju atraktivnije od zapadnih giganata. I generalno: kineski proizvodi koje mi u Srbiji vidimo ne odražavaju ni približno kvalitet ili dizajn proizvoda na šangajskom tržištu.
„Demokratija je lepa, ali nije korisna“
Kaže profesor Jan: „Demokratija je lepa, ali nije korisna.“ Iako Kina ima više političkih stranaka (nisam znao, priznajem) i sami kažu da su to više interesne grupe građana, okupljene oko neke specifične karakteristike (potomci emigranata, na primer) i da pravih političkih razlika ili borbe, ne daj bože, nema. Istorijski gledano, ogromna i razjedinjena država tražila je od cara da obezbedi mir i napredak. Danas to znači kulturu kolektivizma, sloge („harmonija je važnija od istine“) i centralnog autoriteta. Iskreno verovanje u to da političke razmirice rasipaju energiju.
Gotovina gotovo da ne postoji i svi su, pa i najstariji Šangajci, prešli na digitalna plaćanja preko telefona. Digitalizacija je nacionalni imperativ. Jedino što ne sme da ti se desi u Šangaju jeste ispražnjena baterija
Izuzimajući politička pitanja, odlučivanje je u dobroj meri decentralizovano, pošto provincije i gradovi imaju finansijsku i drugu autonomiju. Struka mora da se pita (obrazovanje se izuzetno ceni), a tržište da radi – bez toga sigurno ne bi bilo ovakvog napretka i strukturnih promena u poslednjih 45 godina; država i planska privreda to ne bi znali, ni umeli.
Kao što neki preispituju i sumnjaju u sve što dolazi sa Zapada, tako će mnogi sumnjičavo vrteti glavom na istočnu priču. Da li je baš sve tako i da li smeju da kažu ono što stvarno misle? Baš zbog toga što papir i uši trpe sve, moje iščekivanje pre puta u Šangaj bilo je da osetim – ljude. Iz prve ruke: žuti ljudi piće vodu s mnogih evropskih reka, ne samo s Morave.
