Ministar kulture Nikola Selaković javno je saopštio da je država uložila 11 miliona evra u 53 filma koji nisu snimljeni. Istina koju je lako dokazati iz podataka nadležnih strukovnih udruženja, glasi: u realno nepovoljnoj situaciji je 15-18 filmskih projekata. A to je trećina od brojke koju je ministar zamislio.
Međutim, činjenica je da ministar nikada nije odgovorio na sve primedbe zbog svih zakonskih prekršaja za koje je njegovo ministarstvo odgovorno. Jer, prošle jeseni, sva relevantna filmska udruženja u Srbiji postavila su pitanje ministru kulture: ko je, kako i zašto odlučio da se u 2025. godini kinematografija uopšte ne finansira? Asocijacije reditelja, glumaca, producenata, snimatelja… ustanovile su da je nečinjenjem ministra u prošloj godini prekršeno sedam zakona Srbije i njen Ustav. Na to ministar nema odgovor, i umesto toga optužuje celokupnu filmsku industriju Srbije uz pomoć netačnih podataka.
Scenarista i dramski pisac Vladimir Đurđević, ovim povodom za Radar kaže:
„Ministarstvo u fokus stavlja problem nesnimljenih filmova za koje su opredeljena sredstva. Na stranu što to nisu potrošene ili proneverene pare, na stranu što se radi o iznosu jednog kilometra auto-puta u Srbiji ili desetak kilometara istog u nekoj drugoj zemlji, na stranu što mesecima postoji jasan i izvodljiv plan za rešavanje tog problema… taj problem je nastao za mandata ove garniture. I to nije najveći problem srpske kinematografije.
Komisije FCS su birane na sporan način, a predlozi udruženja za članove u više od 90 odsto slučajeva ignorisani, pa su neretko u komisijama sedeli sumnjivi stručnjaci, a sredstva dobijali i sumnjivi autori
Miloš Škundrić
Filmski centar Srbije, kao kancelarija Ministarstva kulture i samo Ministarstvo, kontinuirano su gubili poverenje filmskih autora. U upravnom odboru FCS-a su godinama sedeli ljudi koji nemaju veze sa strukom i postavljali jednako nekompetentne ljude u konkursne komisije, zabranjivali filmove, tendenciozno dodeljivali sredstva, često nedovoljna do te mere da evropski filmski fondovi ocenjuju naše projekte kao neizvodljive. Saradnja sa strukovnim udruženjima koja okupljaju najveći broj filmskih stvaralaca bila je vrlo protokolarna. Zapravo, udruženja su najčešće ignorisana. I malo po malo, došli smo do tačke da više ne možemo da sednemo za sto.“
Na pitanje gde je izlaz iz ovakve situacije, ovaj predsednik Udruženja scenarista Srbije je skeptičan:
„Pa, s ovom garniturom ga i ne treba tražiti. Srbija, nakon izbora, mora da krene putem promena koje podrazumevaju departizaciju i profesionalizaciju institucija. Profesionalizacija institucija ne podrazumeva nužno apolitične ljude, već one koji su lojalni struci, a ne partijskoj knjižici. Nije ideja da naš vlasnik pečenjare zameni njihovog na mestu direktora EPS-a, već da ga zameni vrhunski inženjer. Nije ideja da se lista onih koji ne mogu da snimaju i lista onih koji su poželjni u svakom projektu, zarotiraju. Ne. Nastali problemi u kinematografiji su se taložili godinama, pa će se godinama i rešavati. Za to su neophodna nova zakonska rešenja, pre svega izmene Zakona o kinematografiji, Zakona o kulturi, Zakona o autorskim i srodnim pravima i čitav set podzakonskih akata. To podrazumeva transformaciju Filmskog centra iz kancelarije ministarstva u vladinu agenciju za film, aktivno uključivanje strukovnih udruženja u rad Filmskog centra, uvođenje i poštovanje evropskih standarda i preporuka Evropske komisije i što je najvažnije – departizaciju kulture i raskid s praksom negativne selekcije.“
Iznošenjem netačnih podataka, ministar očigledno skreće pažnju sa sopstvenog protivzakonitog ponašanja. Tim pre što ne obaveštava javnost o pravom stanju stvari kad je reč o srpskoj kinematografiji. Predsednik Asocijacije filmskih reditelja Srbije Miloš Škundrić objašnjava:
Naši filmovi su nekada bili svetska sila, sada posmatramo kako ono što su doktorirali Žilnik, Jovanović, Dragojević itd. neko drugi radi s više uspeha
Dimitrije Vojnov
„Da bi realizovao film, producentu u Srbiji je neophodno oko milion evra. Ako bolje pogledamo brojke koje je ministar izneo, videćemo tako da je prosečno izdvojeno oko 210.000 evra po filmskom projektu. Hrvatska ili Slovenija u startu izdvajaju oko milion evra po projektu, gotovo pet puta više. Pored toga, u ove dve zemlje, kao i u bilo kojoj državi Evrope, u svakom trenutku postoji određeni broj nezavršenih projekata. Bilo da je o filmu, državnoj infrastrukturi – železnici ili ugostiteljstvu reč. Iskreno je reći i da su se sredstva na konkursima za igrani film godinama dodeljivala pod jako sumnjivim okolnostima, intervencijama UO FCS, raznim dilovima, a ne po kriterijumu najboljih projekata. Same komisije su birane na sporan način, a predlozi filmskih udruženja za članove u preko 90 odsto slučajeva ignorisani, pa su neretko u komisijama sedeli vrlo sumnjivi stručnjaci, a sredstva dobijali i sumnjivi autori.“
Pitanje na koje većina članova filmskih asocijacija očekuje odgovor glasi: šta se događa s najavljenim filmom Boj na Kosovu za koji je najpre planirano devet, zatim 14 pa 17 miliona evra? Da li je tačno da je novac obezbeđen iz budžetskih rezervi, od Telekoma pa i od RTS? Koji je trenutni status ovog filma, šta je urađeno, koliko je novca potrošeno? Umesto saznanja o ovom nacionalnom projektu, stiže najava. Isti reditelj, Predrag Antonijević, snima drugi film od nacionalnog značaja, Sretenje. Antonijević je, inače, nedavno istupio iz Asocijacije filmskih reditelja Srbije.
U upravnom odboru FCS-a godinama su sedeli ljudi koji nemaju veze sa strukom i postavljali jednako nekompetentne ljude u konkursne komisije, zabranjivali filmove, tendenciozno dodeljivali sredstva, često nedovoljna do te mere da evropski filmski fondovi ocenjuju naše projekte kao neizvodljive
Vladimir Đurđević
Scenarista i dramaturg Dimitrije Vojnov o aktuelnom trenutku u srpskoj kinematografiji za Radar kaže:
„Sad kad je usporio dotok novca koji je držao producente u nekom fiskalnom tonusu, javila se panika koja je razumljiva, ali sigurno nije za rubriku Kultura u novinama, više je za neku koja se bavi biznisom. Za to vreme, okolne kinematografije nižu uspehe jer su izgleda ipak zainteresovani malo više od nas za to što snimaju, i odaću vam jednu tajnu – u popularnoj kulturi, pa i umetnosti, bitnije je da vam ljudi veruju nego koliki ste virtuoz. Srpski film koji je nekada bio svetska sila u kratkometražnom, hibridnom a naročito komercijalnom filmu, sada sedi u ćošku i posmatra kako ono što su doktorirali Žilnik, Jovanović, Dragojević itd. neko drugi radi s više uspeha, i kako Čovjek koji nije mogao šutjeti, Fiume o morte i Svadba trijumfuju. A pre samo dvadesetak godina to je bila Atorzija Stefana Arsenijevića ili pre pet-šest godina megahitovi naših autora. Da smo malo više pričali o tome šta snimamo, a malo manje se bavili zavirivanjem u novčanik, možda bismo i mi imali nešto da pokažemo.“
