Katarina Petrović je ušla u naše živote kao odvažna uzbunjivačica. Zahvaljujući čitljivoj ispovesti Na putu ka slobodi pruža nam se prilika da dodatno otkrijemo autora znalački strukturisane debitantske knjige i nepobeđenu dušu uprkos svemu što ju je snašlo. Njeno potkrepljeno svedočenje o aferi „Kum“ jeste dokaz da od svakog zaživelog srpskog pravila postoji izuzetak za primer, piše Petar Peca Popović u recenziji za ovu knjigu koju poklanjamo čitaocima Radara.
Donosimo nekoliko odlomaka iz knjige Katarine Petrović:
Sreda, 5. jul, Beograd
Išle su dugim hodnicima, ona je u rukama nosila jastučnicu, čaršav i staro ćebe, od kojeg joj se već pojavio svrab na koži, jedan plastični tanjir, kašiku i nešto svojih ličnih stvari koje joj nisu oduzeli. Na kraju svakog hodnika bila su metalna rešetkasta vrata kroz koja se mogao videti sledeći hodnik. U jednom trenutku, kada su ušle iz hodnika levo kroz jedna sasvim obična vrata, pojavilo se spiralno stepenište koje je vodilo na neki sprat. Okolo je bio samo zid, mračno, bez bilo kakvog izvora svetlosti, tako da nije mogla da zna koliko su tačno išle ka gore.
……
Još jedna provera metal detektora i otvorila se i poslednja, velika kapija na ulazu u peti pavilјon, čula je samo zveket svežnja klјučeva. Našla se u dugačkom, uskom hodniku. Leva strana bila je u staklu, mogla je samo da zamisli kako bi to bilo super mesto za neko veliko saksijsko cveće, ali ne, na prozorima su bile one metalne rešetke baš kao i na vratima kroz koja su prolazile – a cveće ne voli rešetke.
„Ti ćeš biti u sobi broj jedan…
…….
Nije da nikada nije razmišlјala o životu. Ono što ju je vodilo i u šta je oduvek verovala, jesu dve jednostavne rečenice: „čoveku se u životu sve dešava onda kada treba, onako kako treba“ i „svakome od nas je dato da ponese tačno onoliko koliko može da izdrži“.
…………………..
Ni dan pre te srede nije bio za pamćenje. Verovatno će vremenom bar izbledeti, ostati u nekom posebnom folderu. Policajci su je iz Novog Beograda odveli u Savsku kod tužioca. Bila je smirena, nije bilo nikakvog straha, znala je da nije kriva, verovala je da će tužilac odmah odbaciti optužbe. Uveli su je u novu ćeliju, betonski krevet, iza kreveta betonska toalet šolјa i metalne rešetke.
Skoro dva dana ništa nije jela, osećala se slabo, ali uskoro će kraj pa će moći da ode kući, istušira se, naspava i kaže sebi da je sve bio ružan san. Sedela je i čekala, vreme je sporo prolazilo…
…….
Tišina. Nјih četvoro stoje na mermernom podu, a ona ima osećaj da tlo pod njima polako puca kao kada staneš nogom na zaleđenu baricu.
„Tužioče, složićete se da ne postoji apsolutno nijedan razlog za određivanje pritvora“, skoro u šoku, izgovorio je Branko.
„Slažem se, ali…“, tužilac je pokazao kažiprstom ka plafonu, a to je značilo da odluka nije isklјučivo njegova i da ide na konsultaciju.
Policajac je poveo Katarinu liftom dole, negde ispod onog poda koji je sad već širio „pukotine“. Goran je i dalјe govorio da će sve biti u redu, ali je skrenuo pogled u stranu, plašeći se da ona ne vidi da i on već jedva diše.
……………..
„Ti i ja se ovde rastajemo“, rekao joj je policajac, držeći u rukama papir… Na trenutak je pomislila da je to to, ide kući… „Odavde te preuzimaju stražari iz pritvorske jedinice, žao mi je…“
Pogledala je papir, određen joj je pritvor do trideset dana… potpis sudije Bursać i potpis njenog advokata. Kraj!
… Šklјocnuo je metal na rukama, a onda su se zatvorila vrata u zadnjem delu „marice“.
……..
U čitavoj državi, skoro u svakom gradu, organizovani su protesti građana. Nije izašla u protestne šetnje u svom malom gradu, iako se složila sa svim parolama koje su se pojavile na ulicama. Rešila je da ode u Beograd. Sa svojom mlađom sestrom našla se na Trgu republike. Bilo je mnogo lјudi… Gde god je pogledala videla je lјude pune tuge, a istovremeno i pune nade da se „nešto može promeniti“.
…….
„Opaaa, ti mora da si neka inspektorka?!“, samozadovolјno je, uz osmeh, zaklјučila Bilјana „E pa, dobro došla inspektorka! Znaš, i ovde postoje neka pravila… Dakle ako ti nešto treba, obratićeš se prvo meni. Hijerarhija ti je, otprilike ova: ja, Gabi, Slađa, Jelena, Anastasija i na kraju ova mala“, pokazala je rukom na devojčicu sa crvenom bojom kose.
……
Ušla je u tuš-kabinu, pustila vodu da se sliva niz lice i spere suze koje su je gušile. Odlučila je da više neće plakati. Tu si gde si, prihvati pravila igre ‒ rekla je sebi.
U deset uveče gase se svetla. Legla je u krevet. Svetlo reflektora na visokom zidu kojim je opasan Centralni zatvor u Bačvanskoj, dopiralo je do sobe broj jedan u petom pavilјonu sasvim dovolјno da može da se vidi raspored „nameštaja“ u sobi. Još koji tren je razmišlјala o crvenokosoj i strahu da zaspi, ali umor je savladao – ovo je bio dug dan.
……..
… „Da li ima potrebe da čitam prava zadržanog lica?“, pitao ju je jedan od troje policajaca koji su u ponedelјak po podne iz Beograda došli u Valјevo da je uhapse.
Znala je napamet prava lica lišenog slobode, ali je tražila da joj naglas pročita (u sebi je pomislila kako bi to bilo višestruko korisno, ona da dođe do daha, a on da pročita nešto više od naslova u novinama)
…………………
… U ponedelјak, oko sedam uveče, Goran je otišao do Katarininih roditelјa i rekao im da je ona uhapšena. Hrabrio ih je da je sve okej, da se ne brinu i da će već u sredu, posle saslušanja kod tužioca biti puštena, jer nema logike da to ide dalјe u bilo kakav postupak. Nisu mu poverovali, jer ni sam nije bio siguran da će baš tako biti. Znao je da „tamo gde počinje policija, prestaje logika“
…………………………
Metalna vrata su se otvorila i one su stale u vrstu, u onom uskom, suncem okupanom hodniku. Tišina, nema razgovora dok se ne izađe u krug. Tada je prvi put videla žene iz drugih soba. Bilo ih je ukupno tridesetak. Okrenule su se jedna drugoj u potilјak i u koloni krenule ka izlazu u „dvorište“. Jedna žena u uniformi na čelu kolone, dve sa strane i jedna na kraju. U hodnicima je bilo i muških stražara. Razgovor sa stražarima bio je strogo zabranjen. Nekoliko njih, sa kojima joj se susreo pogled, stidlјivo su joj pokazali uz telo podignut palac nagore, u znak podrške. I dalјe ništa nije razumela
……………….
Krajem jula bi trebalo da idu na more. Do juče je razmišlјala samo o tom odmoru, sada je to bilo milјama daleko.
… Neverovatno koliko ima vremena da razmišlјa, ovde minut traje duže nego kada si na slobodi. Mogla je da razmišlјa, ali nije mogla da planira. Sada više ništa nije zavisilo od nje.
