U jednoj islandskoj sagi, možda iz 13. veka, neki viking tokom dvoboja dobija gadnu ranu na licu. Pre nego što protivniku uzvrati mačem, ranjenik mu uzvraća jezikom: „Nikada nisam bio naročito privlačan, a ti se nisi baš postarao da to popraviš.“ Tako bi se moglo i o američkoj spoljnoj politici – nikada nije bila naročito privlačna većem delu planete, a popravka tog imidža nije na spisku prioriteta sadašnje administracije. Vikinge ne pominjemo nasumice, već baš zato što je transatlantska rasprava o Grenlandu dospela i do njih. Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp očito traga za najblesavijim mogućim argumentom u prilog prisvajanju najvećeg svetskog ostrva – ako ne računamo kontinente – te je nedavno rekao i sledeće:
„To što su Danci tamo usidrili brod pre petsto godina, ne znači da poseduju zemlju. Siguran sam da je tamo bilo i mnogo naših brodova.“
Američki Asošijejted pres pretresao je udžbenike istorije, pa je i svoje čitaoce i svog predsednika podsetio da je čuveni nordijski istraživač Erik Crveni – prema islandskim sagama – stupio na Grenland otprilike 985. godine i osnovao prvo trajno evropsko naselje; da je norveški protestantski misionar Hans Egede tamo stigao 1721. i počeo da preobraća urođenike; da je Grenland formalno postao danska kolonija 1814; da su Amerikanci to priznali početkom 20. veka. To je duhovito sažeo Andreas Esthagen, stručnjak za arktičke i okeanske politike u norveškom institutu „Fritjof Nansen“:
„Ista logika važi i za američki suverenitet, zar ne? Nekoliko brodova stiglo je iz Evrope i sada posedujete Sjedinjene Američke Države. Urođenici su tamo bili pre vas“, rekao je Esthagen za Asošijejted pres.
Povređeni ego
Što je manje pameti u sadašnjosti, to je više pozivanja na prošlost, pa je Sajmon Makdonald, nekada britanski diplomata najvišeg ranga a sada predstavnik Doma lordova, za Bi-Bi-Si tvrdio da ne bi bilo strašno ako bi Tramp kupio Grenland. Lord smatra da je to „standardna diplomatska procedura“ i „put napred“, i podvlači da je Vašington 1916. od Kopenhagena već kupio Danske Antile, današnja Američka Devičanska Ostrva. Čini se, doduše, da je Makdonaldvešto zaobišao činjenicu da se Vašington upravo tim sporazumom odrekao bilo kakvih pretenzija prema Grenlandu. U opštoj atlantskoj pomami, naredni dani ili meseci mogli bi da nam daruju i uvrnutije tvrdnje, ali svi već znamo ko će u toj disciplini biti pobednik. Poruka koju je Donald Tramp u nedelju napisao norveškom premijeru Jonasu Garu Stereu, teško je nadmašiva:
„Uzimajući u obzir da je vaša zemlja odlučila da mi ne da Nobelovu nagradu za više od osam zaustavljenih ratova, više ne osećam obavezu da mislim samo o miru“, zapisao je Tramp.
Ipak, povređeni ego šefa Bele kuće samo je dodatak već komplikovanoj računici. Koliko god bio privlačan paradoks po kome čovek hoće da se bije zato što mu nisu dali mirovnu nagradu, Tramp je bacio jedno oko na Grenland i pre nego što je drugo bacio na „Nobela“. Veći problem se krije u tvrdnji o „više od osam zaustavljenih ratova“. Nije bitno da li predsednik SAD laže ili halucinira – bitno je da svet nema načina da se suoči sa tako monumentalnom neistinom, što nam ukazuje na to da su međunarodni odnosi i pre Grenlanda i pre Trampa bili u gorem stanju od onog ranjenog vikinga sa početka priče.
Zdrav sistem znao bi šta da radi sa nezdravim pojedincem, makar taj bio i predsednik velike sile. A kada već sistem nije takav, svaka je frka potencijalno ozbiljna. Tramp i mnogi drugi moćni ljudi SAD kažu da će dobiti ostrvo ovako ili onako. Oni čiji se glas u Evropi računa, (skoro) jednoglasno kažu da to neće moći nikako. Žitelji Grenlanda – prema izveštaju Asošijejted presa – pažljivo ali odlučno koračaju po snegu i ledu, što nije metafora već doslovan opisdemonstracija protiv američkih namera, kojima je u subotu prisustvovalo nekoliko hiljada stanovnika Nuka. „Nekoliko hiljada“ možda ne deluje mnogo, ali „četvrtina populacije glavnog grada“ već zvuči ozbiljnije. Isto tako, deset odsto nečega u većini slučajeva nije mnogo, ali ako je reč o tarifama kojima preti Tramp, to već zvuči ozbiljnije.
Lideri Evropske unije su Americi zapretili takozvanim Instrumentom protiv prinude (ACI), poznatim i kao „trgovinska bazuka“. To ekonomsko sredstvo Brisel nije nikada iskoristio otkako ga je 2023. usvojio.
Bela kuća je tokom vikenda saopštila Velikoj Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji i celoj Skandinaviji da će 1. februara zalepiti taksu od deset odsto na svaki njihov izvoz u SAD ako ne prestanu da se bune. Ukoliko do 1. juna kupovina arktičkog ostrva ne bude obavljena, tarife će skočiti na 25 odsto. Lideri Evropske unije su zauzvrat zapretili takozvanim Instrumentom protiv prinude (ACI), poznatim i kao „trgovinska bazuka“. To ekonomsko sredstvo Brisel nije nikada iskoristio otkako ga je 2023. usvojio. Ako bi neka država ekonomskim merama terala Uniju ili neku njenu članicu na političke ustupke, „bazuka“ bi dopustila Briselu da „agresoru“ nametne tarife, spreči investicije, ograniči uvoz i izvoz na celoj teritoriji EU. U teoriji, primećuje Gardijan, Brisel bi time mogao da gađa američke tehnološke kompanije, proizvođače oružja, čak i poljoprivrednike.
Zablude „superatlantista“
Međutim, apstraktne izjave su jedno, konkretna dela drugo, i neće biti lako zapucati iz te „bazuke“. Predsednik Francuske Emanuel Makron predložio je da se o tome razmisli. Nemački ministar finansija Lars Klingbajl se saglasio, ali je kancelar Fridrih Merc podsetio da je Nemačka zavisnija od izvoza nego Francuska, pa bi ipak hteo da Trampa ubedi na neki drugi način. Krizni sastanak evropskih diplomata u nedelju, tvrdi Gardijan, pokazao je da paljba iz „bazuke“ za sada nema većinsku podršku. A i da je načelno ima, Evropska komisija bi tek trebalo da utvrdi da prinuda postoji, a potom bi sledilo glasanje, pa još jedan pokušaj pregovora sa „agresorom“. Sve bi to moglo da potraje mesecima.
Otkako se Tramp vratio na vlast, evropski lideri su smatrali da je ključno štititi njegov ego kako ne bi ugrozili atlantski savez ili američku pomoć Ukrajini. Zato su pribegli neograničenom laskanju i servilnosti. Strategija zadovoljenja po svaku cenu postala je neodrživa – Mond
Naravno, Evropska unija bi mogla da smisli i neki limitiran ekonomski odgovor. Zapravo ga je već spremila kada je predsednik SAD prošli put mahao tarifama. Francuski Mond je u ponedeljak u uredničkom komentaru zaključio da Evropska unija mora najzad i sama da se razmaše.
„Otkako se Tramp vratio na vlast, evropski lideri su smatrali da je ključno štititi njegov ego kako ne bi ugrozili atlantski savez ili američku pomoć Ukrajini. Zato su pribegli neograničenom laskanju i servilnosti, i prihvatili jednostrani trgovinski sporazum o kome je pregovarala predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen. Ona je sebe ubedila da će takav sporazum zauvek srediti stvari. Tramp je pak zaključio da može da nastavi stazom diktata i da ne mora da se boji otpora. Strategija zadovoljenja po svaku cenu postala je neodrživa.“
Nekoliko dana pre tog Mondovog uvodnika američki magazin Forin polisi je na primeru Danske podvukao da se menja jedna od retkih „nepromenjivosti“ u međunarodnim odnosima – zagrljaj Evrope i SAD. Svejedno, u isti mah je objasnio i zašto pravi raskid i dalje deluje nemoguće.
„Sve smo karte bacili na SAD. Mi smo ’superatlantisti’. Otišli smo dalje u podršci Americi od mnogih drugih. To nam je bio prioritet, ali taj odnos više nikada neće biti isti. Sada tražimo evropsku alternativu. Verovali smo Amerikancima, a nije trebalo“, rekao je za Forin polisi Mikel Runge Olesen, istraživač Danskog instituta za međunarodne studije.
Analitičarka Kristin Nisen je takođe govorila o promenama, o tome da nije isto da li bi američki invazioni helikopter po sletanju na Grenland zatekao pustoš, pseće sanke ili makar nekoliko evropskih vojnika, koji su nedavno tamo stigli. Ipak, u njenom izlaganju ključni su sledeći redovi:
„Jučerašnji svet je Evropi baš odgovarao. Mogli smo da uvezemo i bezbednost i energiju i jeftine ’zezalice’ iz Kine, i nismo sami morali ništa da činimo kako bi taj model opstao. Sada svemu tome moramo da kažemo ’zbogom’. Potrebno je vreme da se na to reaguje, otuda i paraliza.“
Kišobran u oluji
Kao što je efektno sumirala Kristin Nisen, koliko god je taj „jučerašnji svet“ bio profitabilan za Ameriku, jer je i u njemu radila šta je htela, možda je još profitabilniji bio za Evropu. Američka sila davala je i daje Starom kontinentu planetarni uticaj koji bi sopstvenim snagama teško održao. I zato, šta god Donald Tramp ili bilo ko u SAD mislio o NATO, Evropa će biti ta koja će se zubima i noktima boriti ne za Grenland, već za opstanak transatlantskog savezništva. Sadašnji sukob na toj liniji, pa neka je i najozbiljniji od Drugog svetskog rata, ipak je mali u poređenju sa međusobnim mržnjama koje su brojne evropske zemlje istorijski gajile – od Francuske i Nemačke do Rumunije i Mađarske – pre nego što ih je privukla veličina vašingtonskog kišobrana.
Ni samom Donaldu Trampu, najzad, ne bi bilo lako da taj kišobran pocepa. Nezadovoljstvo njegovim predsednikovanjem u SAD sve je veće. Ankete kažu da je podrška grenlandskoj avanturi maltene statistička greška. Kritike sada već rutinski dobija i iz redova sopstvene stranke. Već nas je navikao na vratolomne promene kursa, i mogao bi već sutra da kaže kako je pretnja invazijom bila samo šala, kako je i kupovina bila samo šala, da je zapravo samo hteo da se Evropljani uozbilje, da bolje paze na kineske ratne brodove. To je već obećao i jedan poznati Danac, bivši generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen, iako je sam priznao da te brodove niko kraj Grenlanda nije video bar deset godina.
Sve su ovo, dakako, samo nagađanja. Jer ne postoji zdrav sistem koji bi mogao da se izbori sa nezdravim izdankom. U nekoj drugoj islandskoj sagi jedan je ratnik rivalu odsekao nogu. Ranjenik je rekao: „Istina je da se ovo ne razvija najbolje po mene, ali verovatno mogu da nastavim ako nešto popijem.“ Trampova opijenost snagom i evropska opijenost strahom čine naredne korake nepredvidivim iako su sve noge još na broju.
