Studentskim skupom „Šta znači pobeda“ u Novom Sadu ozvaničena je faza predizbornog otkrivanja karata – uz prateće bujanje nade, strepnje i sumnji – ali iole pouzdanije naznake približavanja izbora i dalje nema.
Naprotiv: Aleksandru Vučiću, od koga ta odluka zavisi, loše ide na raznim planovima, pa je oporavak rejtinga, kao preduslov za upuštanje u izborni obračun, teško zamisliv. Stanje u kome se uzdrmani vrhovni gospodar nalazi slikovito opisuje činjenica da za kampanju „Budući premijer Srbije 2027–2031”, koju na društvenim mrežama vode naprednjački funkcioneri, nije upotrebljena fotografija, već simulacija njegovog lika napravljena veštačkom inteligencijom – valjda da predsednikovo sve natečenije lice ne skrene pažnju sa suptilne poruke „2027“, koja relativizuje serviranu nam priču o izborima krajem ove godine.
Sve to ne znači da se vlast ne bavi izbornim pripremama čak i temeljnije nego u ranijim izbornim ciklusima – samo ne toliko obećavanjem nezadrživog napretka, koliko kroz zloslutne akcije „pripitomljavanja“ medija (koja se sada širi i na društvene mreže), zauzdavanja pravosuđa (koje je počelo da podiže glavu) i postavljanja najizrazitijih lojalista, sklonih oštrim merama, na rukovodeća mesta u bezbednosnim službama (što podstiče pitanje da li će izbora uopšte biti).
Pravo u metu
Nema, međutim, naznaka da bi se na strani pobunjene javnosti sve to moglo tumačiti drugačije nego kao podsetnik da je borba za oslobađanje zarobljene države neophodna. Na to ukazuje i odlučnost studenata da, uoči samog početka januarskog ispitnog roka, nastave kampanju započetu prednovogodišnjom akcijom skupljanja 400.000 potpisa i kontakt-adresa građana koji podržavaju njihov zahtev za izbore.
Osim početka etapnog objavljivanja izbornog programa, dobili smo i demonstraciju internog prevazilaženja problema u šarolikom pokretu mladih ljudi, koji ne opterećuje samo represija režima, već i visoka očekivanja građana, rastuće ambicije i pokušaji ostvarivanja uticaja različitih interesnih grupa.
Priču o raspadu studenti su, bar do prvog sledećeg “kamena spoticanja”, poklopili spekulacijama o pragmatičnom i koordinisanom obraćanju različitim delovima biračkog tela
Činjenica da beogradski studenti nisu podelili poziv novosadskih kolega na njihov subotnji skup, naime, pokrenula je talas skepticizma, ponekad i likovanja, zbog navodnog raspada studentskog pokreta „uživo“. Ipak, organizatori skupa su još jednom pokazali zavidan stepen samokontrole i komunikacionih veština: svoj miting, na kome su u fokus vratili pitanja pravde i korupcije, završili su najavom skupa u organizaciji beogradskih kolega, zakazanog za 27. januar, čija će centralna tema biti obrazovanje. Priču o raspadu time su – bar do prvog sledećeg „kamena spoticanja“– poklopili spekulacijama o pragmatičnom i koordinisanom obraćanju različitim delovima biračkog tela, u skladu sa sopstvenom ambicijom pravljenja „keč ol“ pokreta.
Da su izborom prvih tačaka programa koje su promovisali uboli gde treba i, posle dužeg vremena, ponovo nametnuli temu i naterali Vučića da na nju odgovara, pokazala je njegova hitra reakcija, kojom je drvljem i kamenjem zasuo ideju lustracije („predložili su nedemokratsku borbu i progon političkih protivnika i zabranjivanje i to uglavnom onih koje ne mogu da pobede i koji su od njih bolji“).
Istovremeno je, međutim, pokušao da se „nakači“ na obećanje donošenja zakona o ispitivanju porekla imovine, ponudivši „dodatni predlog“ Poreskoj upravi, koju je optužio da „nije dovoljno radila iako je već na snazi Zakon o poreklu imovine tri ili četiri godine“. Usput je otkrio još jedan propagandni trik koji će očigledno biti korišćen u kampanji: listu svoje stranke nazvao je „narodnom“, a njoj je suprotstavio „blokadersku“, pa je izrazio uverenje da će „blokaderi“ podržati predlog „narodne liste“ da svih 250 kandidata „i sa naše i sa njihove liste budu pod istragom Poreske uprave, pa da vidimo ko je lopov“.
Vučić, uostalom, najbolje zna da su teme društvene nepravde one koje najbolje podižu popularnost – i sam je, nakon što ga je Tomislav Nikolić pobedom na predsedničkim izborima doveo na vlast, moć stekao na priči o nelegalnom bogaćenju, kroz iniciranje akcije hapšenja Miroslava Miškovića. Onog istog čije je današnje bogatstvo procenjeno na tri milijarde evra, koji je od države dobio subvencije od 17 miliona evra za izgradnju i opremanje hotela Interkontinental, a sve nakon što je istu tu državu tužio za 12,5 miliona evra zbog pritvora u kome je bio. Iako je reč o javno dostupnim podacima, takav epilog oglednog slučaja Vučićeve „borbe protiv korupcije“ nije mu se obio o glavu, baš kao ni bezbroj otkrića o koruptivnim aferama prebogate naprednjačke elite, koju je takoreći lično stvorio. Do sada.
Čet’ri godineeee
Nijedna od tema koje su u subotu pokrenuli studenti, zapravo, nije nova – zakon o lustraciji bio je usvojen još 2003, sa rokom važenja od deset godina, ali je propao neprimenjen; zakon o ispitivanju porekla imovine postoji, ali se godinama nije primenjivao, a o obe teme bezbroj puta su govorili predstavnici opozicionih stranaka, nudeći konkretna, razrađena rešenja. Ipak, postoji razlika zbog koje je reč studenata opasnija po vlast od iste takve reči pristigle od temeljno satanizovanih opozicionara. Na nju je ukazao politički konsultant Dušan Milenković, podsećajući da nije isto „kad politiku predlaže neko za koga znate da neće biti u poziciji da je sprovede i neko ko ima ogromne šanse da sprovodi politiku o kojoj priča“.
Vučićeva burna reakcija na najavu lustracije u slučaju promene vlasti, u koju studenti ni najmanje ne sumnjaju, međutim, nagoveštava i mogući problem na koji bi mladi pokret mogao naići – veliki broj građana, zapravo, ne zna šta lustracija tačno podrazumeva, pa je lako moguće zamisliti ciljano zastrašivanje otkazima ljudi u javnom sektoru, kako bi odustali od namere (ako su je imali) da daju podršku studentskoj listi. Komplikovana i ne baš uvek uspešna ideja lustracije, o kojoj su i sami studenti postigli saglasnost nakon duge rasprave, morala bi, zato, biti precizno definisana i temeljno objašnjavana građanima na tribinama i u „pešačkoj“ kampanji koja predstoji.
Posle otkrića da studenti očekuju od opozicije da se povuče na čak četiri godine, tokom kojih bi ljudi sa studentske liste formirali nove partije, deluje malo verovatno da bi postojeće stranke na to mogle pristati
Koliko god to bio težak zadatak, mogao bi delovati potpuno zanemarivo u odnosu na potragu za rešenjem problema odnosa studenata i opozicije, na kojoj akademci odavno treniraju neki oblik kolektivne lustracije. Temu je u fokus ponovo stavila izjava studenta Borisa Kojčinovića u poslednjem Utisku nedelje o mandate željene buduće vlade studentske liste. Iz svega što je novosadski master student komunikologije rekao, proizlazi da taj mandat ne bi bio oročen na godinu dana, kako se dugo spekulisalo – što zbog tvrdnji da će na studentskoj listi biti ljudi koji će se obavezati da se više neće baviti politikom, što zbog navike nestrpljive javnosti da vidi ono što želi, a sve koji ukazuju na činjenice proglasi „botovima“.
Za upućenije, među koje svakako spadaju i predstavnici opozicije, kojima je Kojčinović poručio da „mogu da nađu drugi posao da prežive“ u period od „četiri godine, ili možda manje, možda više“, nije to bilo naročito iznenađenje. Još tokom leta, nakon curenja prvih studentskih ideja o programu koji će zastupati, videlo se da to nije samo razmišljanje o nekoliko osnovnih tačaka kojima bi bili stvoreni uslovi za održavanje poštenih izbora i pravu borbu političkim programima.
Svi na svoje radne zadatke
Posle otkrića da studenti, zapravo, očekuju od aktuelne opozicije da se povuče na čak četiri godine, tokom kojih bi se raznoliki ljudi sa studentske liste povezivali po ideološkoj bliskosti i formirali nove partije, deluje malo verovatno da bi postojeće stranke na to mogle pristati. A možda je to i dobro – da situacija bude jasnija, sa što manje foliranja i samozavaravanja. I da se vreme ne gubi u čekanju da se nešto desi, već da svako radi svoj posao, uz punu odgovornost za donete odluke.
A tog posla je zaista mnogo, što na unutrašnjem planu, gde su studenti jači, što na spoljašnjem, naročito onom kome geografski pripadamo, koji, uprkos propagandnim narativima, nimalo nije nebitan, i gde opozicija dominira. Delom zahvaljujući parlamentarnom statusu, koga bi, prema želji dela kritičke javnosti, trebalo dobrovoljno da se odrekne, delom zahvaljujući činjenici da studenti, nakon odlazaka u Strazbur i Brisel, sada izbegavaju međunarodne kontakte.
Uprkos takvom pokušaju da izbegnu teme koje ih dele, studenti će, u vremenu koje dolazi, između ostalog, verovatno morati da prevaziđu još unutrašnjih kriznih situacija, logično izazvanih postojanjem različitih pogleda na svet u jednom pokretu. Opozicija bi, s druge strane, morala da se organizuje tako da prelazak cenzusa ne bude upitan. I jedni i drugi moraće da se izbore sa minama koje će im postavljati režim sa svojom moćnom propagandnom mašinerijom.
I ne samo propagandnom: teza da imamo posla s ljudima spremnim da primene onoliki stepen represije koliki je neophodan za očuvanje vlasti, iz dana u dan postaje sve uverljivija. Da li bi to, na kraju, moglo biti kontraproduktivno i dovesti do snažnije reakcije, uz koordinaciju svih delova društva zabrinutog za opstanak? Deluje zamislivo, samo što ne znamo kada bi taj „kraj“ mogao doći. Trenutno ne izgleda baš blizu.
