Svečana prilika otvaranje izložbe 3 + nemoguće u Savremenoj galeriji Subotica prošlog petka, preinačena je u raspravu o stanju na srpskoj vizuelnoj sceni, jer su tako taj događaj zamislile kustoskinje Tamara Kucor i Nela Tonković. Namera im je bila da skrenu pažnju javnosti na jedan presedan: prošle godine Ministarstvo kulture nije objavilo rezultate raspisanih konkursa, pa ni za onaj za otkup umetničkih radova. A to je jedina državna poluga preko koje se obogaćuju javne zbirke, uz povremene poklone autora.
Baš ta šema je iskorišćena pri osmišljavanju postavke na kojoj je (do 14. februara) izložena skulptura Balaža Šarkanja, kao i video-instalacija Branka Miliskovića, i fotografija na tekstilu s elementima ručnog veza Jelene Grujičić. Prva dva dela otkupljena su novcem Grada Subotice za redovne aktivnosti galerije, čime je delimično sanirana šteta, nastala republičkom bahatošću. Svoj čin poklanjanja trećeg rada, Grujičić je objasnila nadom (i poverenjem) da će njeno ostvarenje kroz institucionalnu brigu nastaviti da komunicira s publikom, pa i narednim generacijama, što je težnja svakog umetnika.
Poseban segment izložbe predstavlja obimna dokumentacija koju je najprestižnija subotička galerijska ustanova (kao i svaka druga) priložila na datom javnom pozivu (bez epiloga), još krajem februara 2025, otkad iz Ministarstva ni pisma ni razglednice.
Gde su naše pare?
„Prvi konkurs za akviziciju radova iz oblasti vizuelnih umetnosti Ministarstvo je raspisalo 2014, predviđajući da ustanove kulture ali i druge institucije obnove ili formiraju svoje kolekcije. Javni poziv je preskočen jedino u godini korone, 2020, kad su naše pare otišle u naše zdravlje“, diskusiju je otvorila Tonković.
Gde je sad nestao novac, planiran budžetom za svrhu otkupa (čim je konkurs raspisan), niko nije znao od prisutnih. Niti kako Ministarstvo privoleti da ispravi svoju „grešku“, pa su se čuli komični predlozi, tipa da se „vlastiti novac iskamči pod pretnjom oružjem“.
Isti bi recept mogao da se primeni na beogradski Sekretarijat za kulturu, kome konkurs za otkup, ali i svi drugi, služe da se poigrava sudbinama umetnika, budući da ih ne raspisuje kad god se nadležnima prohte. Ili kad ovo naloži neko važniji, u ime „viših ciljeva“ (poput „besplatnog“ javnog prevoza, širenja Beograda na vodi, izgradnje Ekspa…).
O odnosu vlasti prema nosiocima kulture i umetnosti govori i podatak na koji je podsetila Grujičić: dug za zdravstveno i penzijsko osiguranje samostalnih umetnika, nastao nemarom lokalnih samouprava, nije otpisan uprkos povremenim obećanjima nadležnih. Tačan iznos duga danas je teško izračunati, s obzirom na nagomilane kamate tokom protekle decenije.
Bez honorara za izlaganje
Na umetnike se često ne računa ni prilikom podele novca predviđenog za realizaciju njihovih izložbi, kad najčešće ostaju bez honorara. Deo umetničke zajednice stoga odbija da izlaže u tako sramnim uslovima, kako je Grujičić zapazila. Kakva će vajda biti od te „mere“, i koliko će skupo stajati same pobunjene, nije lako predvideti, budući da će njihova mesta zauzeti drugi umetnici, a posebno mladi. Željni izlaganja i još nesvesni dimenzija urušavanja kulturnog poretka.
Sramota je i to što čeoni ljudi Ministarstva, kao i članovi konkursnih komisija, zapravo pojma nemaju šta je savremena umetnost. Pa mu dođe presedan nad presedanima kad bude aminovan zahtev za otkup video-rada, što se čak dvaput desilo Miliskoviću tokom (bogate) karijere, duge 20 godina. Naime, boraveći često po (belo)svetskim rezidencijama, koje pokrivaju samo manji deo troškova (eventualno), Milisković je uvek prinuđen da ostatak traži od Ministarstva, preko konkursa, čije smo tokove već opisali. „Institucija rezidensa, koja bi trebalo da bude usmerena na umetnička istraživanja, te pomake u ovoj sferi, u svetu se pretvorila u umetnički airbnb, pa ih pohađaju bogate babe“, umetnik je naveo, čisto da znamo da ni „tamo“ ne cvetaju ruže.
Za to vreme, Jelena Grujičić se šalta od zanata do zanata, od posla do posla, pa joj umetnost, za koju se tolike godine školovala, dođe kao hobi. U ime tog hobija, ona stvara u garaži, „gde nema svetla, i gde je hladno do bola“.
Umetnost je potreba
Šta ih onda tera da ostanu u struci? „To jedino znamo da radimo“, rekao je Čedomir Vasić, profesor emeritus na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, kad su ga isto u nekom intervjuu pitali. „Pravim umetnost otkako sam se rodila, dakle, iz čiste potrebe“, objasnila je Grujičić. Milisković i nije morao ništa da kaže, kao hodajuće umetničko delo, uvek u službi nekog vida performansa.
Ta strast upraviteljima sistemom kulture ništa ne znači, osim u smislu olakšica da žive na grbači umetnika. Puštajući institucije da tavore, ili da se same snalaze u finansijskim akrobacijama.
Tonković je želela da diskusiju zaključi jednom rečju (svojih sagovornika), koja bi sažela kulturnu politiku što je „vodi“ Ministarstvo. „Sabotaža“, Milisković je zaključio, misleći na sve ono što su čelnici u toj oblasti poništili, izbrisali, odbili da realizuju, ako se ideološki s tim ne slažu. Slično je promišljala i Grujičić, nazvavši zvanični kulturni pravac revizionizmom. Kad se sve staro sravnjava sa zemljom, da bi na tom tlu nikle neke „nove vrednosti“.
U sat vremena razgovora o gorućim problemima umetničke scene, nije stala problematika selekcije domaćeg predstavnika na Bijenalu u Veneciji, osporavana s mnogo aspekata, a jedinstvena prilika da se svetu pokaže čemu stremi srpska kultura. Nije „prežvakavan“ ni sraman procenat od 0,67 odsto koji se izdvaja za ovu oblast iz budžeta (dodatno smanjen nerealizacijom predloženih projekata).
Nije se pričalo ni o političkom kadriranju, estradizaciji sadržaja, nepostojanju tržišta, degradaciji institucija… jer bi za to trebalo mnogo više vremena.
Čak je i ministar Nikola Selaković jedva spomenut, iako nedavno optužen za krivična dela falsifikovanja i zloupotrebe službenog položaja u slučaju prenamene Generalštaba u Tramp hotel, skupa s dva čelnika beogradskog Zavoda za zaštitu spomenika. Pa nije li to (3+) nemoguće u bilo kojoj zemlji što drži do sebe i svog nasleđa?
