Amerikanci su se dobro potrudili da prikažu otmicu venecuelanskog diktatora Madura kao holivudsku operaciju vrednu nastavaka filmova o Rambu. Cilj je bio predstaviti američke oružane snage kao nepobedive, a samu operaciju kao briljantno planiranu. Iako je, razume se, za jedan takav poduhvat bio neophodan visok stepen organizacije, sama mogućnost da ona bude izvršena bez američkih gubitaka upućuje na to da su Madura izdali njegovi politički saveznici iz redova samog čavističkog režima.
Mesecima pre nego što će Tramp narediti sprovođenje otmice Madura, Sjedinjene Države su vodile tajne pregovore sa predstavnicima venecuelanskog režima u Dohi, glavnom gradu Katara, jednom od američkih partnera na Bliskom istoku. Tramp je inače ljubitelj zalivskih monarhija jer one raspolažu pozamašnim finansijskim sredstvima i savršeno razumeju kako se treba postaviti u odnosu sa predsednikom koji prima zlatne poluge i privatne avione kao „poklone“. U pomenutim pregovorima, Madura je predstavljala njegova naslednica, potpredsednica Delsi Rodriges i njen rođeni brat Horhe, inače predsednik venecuelanske skupštine.
Bez otpora
Da gospođa Rodriges nije pregovarala o deeskalaciji krizne situacije već o sopstvenoj političkoj budućnosti uveren je bivši potpredsednik susedne Kolumbije, Francisko Santos Kalderon, koji je izjavio da je „apsolutno siguran“ da je Rodriges predala Madura bez pružanja istinskog otpora. O tome svedoče i vojne činjenice. Venecuela je raspolagala sa hiljadama protivvazdušnih projektila srednjeg dometa koji su lako mogli da onesposobe celu eskadrilu helikoptera kojim su se američke specijalne snage iskrcale u Karakas.
Bivši potpredsednik Kolumbije Francisko Santos Kalderon je „apsolutno siguran“ da je Delsi Rodriges predala Madura bez pružanja istinskog otpora
Na isti način i istim naoružanjem su Ukrajinci zaustavili ruski desant u okolini Kijeva 2022. godine. Razlika između venecuelanskih snaga i ukrajinskih nije u tome, kako se neki podsmevaju, da su ruski padobranci bili posebno manje kvalitetno obučeni ili opremljeni u odnosi na američke Delte, već u uspehu Amerikanaca da pregovorima sa pripadnicima samog režima obezbede tranziciju vlasti u Venecueli, dok Rusi nisu uspeli da potkupe ukrajinsko rukovodstvo i generale da postupe u istom duhu.
Iako je Trampova administracija lojalnim i slobodnim medijima u Americi predočila verziju događaja u kojoj američki div-junaci koriste tajna zvučna oružja i jednim udarom onesposobljavaju venecuelansku armiju, što je, priznaćete, sinematično perfektna slika, ipak nemamo taj luksuz da prebivamo u domenu virtuelne realnosti da u datu verziju i poverujemo. Dakle, osim Delti koje su umešno, bez trajnih gubitaka, onesposobile Madurove kubanske pretorijance, nad čime su predstavnici bratsko-diktatorskog ostrva lamentirali u medijima, istinski podvig su izvršili američki obaveštajci i diplomate, koji su doveli pregovore o ograničenoj tranziciji režima do kraja.
Mimo međunarodnog prava, Sjedinjene Američke Države su izvršile invaziju na Venecuelu, koja u datom trenutku nije vršila agresiju protiv svojih suseda ili sprovodila masakr delova sopstvenog stanovništva, to jest nije bilo ničeg humanitarnog u američkoj akciji, to je bila proračunata operacija državnog gusarenja. Činjenica da je operacija bila brza i da je rezultirala relativno malim brojem žrtava ne potire stanje prekršenog prava. Na kraju krajeva, i Putinova operacija na Krimu 2014. godine je izvedena u kratkom roku i bez velikog broja žrtava. Sam Tramp je 16. januara, odgovarajući na pitanja novinara u dvorištu Bele kuće objasnio zašto je podržao ostanak čavističkog režima u Venecueli: „Možda se sećate jednog mesta po nazivu Irak, tamo smo otpustili sve ljude – policajce, generale, na kraju su se svi pridružili Islamskoj državi, ja se toga sećam.“ Iz ovog odgovora, retko smislenog što se Trampovih izjava tiče, nazire se taktika – SAD ne žele da okupiraju Venecuelu i podrže demokratsku tranziciju, te demontažu diktatorskog režima, one žele da uspostave nove odnose saradnje sa takvim režimom.
„Nobel“ i presedan
Uzgred budi rečeno, Tramp je istog dana primio Nobelovu nagradu za mir kao poklon od predvodnice venecuelanske demokratske opozicije Marije Korine Mačado.
Istinski podvig su izvršili američki obaveštajci i diplomate, koji su doveli pregovore o ograničenoj tranziciji režima do kraja
Netačna je tvrdnja Trampa o tome da venecuelanska opozicija nema dovoljnu podršku građana. Opozicija je pobedila na predsedničkim izborima 2024. godine, koje je Maduro otvoreno pokrao – Venecuela je utonula u san sa podacima o pobedi opozicije, da bi se probudila sa izokrenutim rezultatom. Venecuela je takođe prošla i kroz talas masovnih protesta 2019. godine, nakon još jedne runde nameštenih izbora, kada su SAD imale legitimitet da se umešaju, budući da je Maduro sprovodio otvorenu represiju nad građanima svoje zemlje.
Ne treba trošiti puno moždanih ćelija na razmišljanje o tome kako je Tramp izvršio otmicu diktatora, ali nije zbacio diktatorski režim, te tako postupajući nije doneo nikakvu blagodat građanima Venecuele, ali je, eto, načinio još jedan presedan kojim će druge diktature opravdavati sopstvenu agresiju. Odgovor je u tome da Tramp ne poseduje neku dalekosežnu strategiju ni za tu, puno puta pominjanu, bajnu zapadnu hemisferu. Prosto rečeno – video je priliku i ugrabio je. Pozicija Madura je bila slaba, nije imao legitimitet ni među građanstvom, ni među uticajnim figurama režima. SAD su obećale da će poštedeti postojeći režim, samo da im isti isporuči Madura na srebrnoj tacni.
Po vatrenim govorima same Rodriges, koja je političku karijeru započela u ministarstvu informisanja, da bi kasnije osvojila pozicije u obaveštajnom i naftnom sektoru, što je glavni prihod za Venecuelu, može se zaključiti da će ona nastaviti sa pseudokomunističkom demagogijom unutar zemlje, a da će potajno sarađivati sa Trampom. To uopšte nije loš dogovor po nju, naprotiv. Tramp je star i njegovo vreme prolazi, posle toliko nepopularnih odluka nije nimalo sigurno da će njegov pokret preživeti isticanje njegovog poslednjeg mandata i da samu Ameriku ne čeka promena vlasti. Kada se to desi, Rodriges će negirati bilo kakve dogovore sa Trampom, predstaviće situaciju kao neminovnu saradnju sa američkim piratima dok se isti nisu povukli nazad u svoja skrovišta.
Netačna je Trampova tvrdnja da venecuelanska opozicija nema podršku građana. Opozicija je pobedila na predsedničkim izborima 2024. godine, koje je Maduro otvoreno pokrao
Jedina, bolje reći glavna, pretnja za Delsi Rodriges jesu druge figure iz istog tog čavističkog režima koje vrebaju lidersku poziciju. Bitan igrač u okviru režima je Diosdado Kabeljo, ministar unutrašnjih poslova. On slovi za čvrstolinijaša, ako takve odrednice još uvek imaju smisla u Venecueli kojom Sjedinjene Države diriguju sa bezbedne udaljenosti. Predstavnici SAD su bili u kontaktu sa Kabeljom mesecima pre ograničene invazije na Venecuelu, prateći obrazac sa porodicom Rodriges. Svakako da se deo tih pregovora ticao nastojanja da bezbednosni aparat Venecuele ostane po strani tokom zarobljavanja Madura. Međutim, Kabeljo se nalazi pod sankcijama SAD, što je još jedna poluga pritiska koju je Vašington koristio protiv njega. Zloglasni Kabeljo raspolaže ključnom moći da omogući ili zaustavi američke planove u Venecueli, mimo klana Rodriges. Sa druge strane, nema ni govora o demokratskoj tranziciji u zemlji dokle god on drži uzde represivnog aparata u svojim rukama. Na sreću po Amerikance, izgleda da oni ni ne nameravaju da izvrše pritisak na režim da uopšte započne demokratsku tranziciju. Oslobađanje jednog dela političkih zatvorenika je bila predstava za američke medije, čavistički paravojni odredi i dalje terorišu slobodarske Venecuelance.
Rizik investicija
Mnogo je reči bilo i o nafti. Već decenijama se u životu održava mit da je Džordž Buš Mlađi izvršio invaziju na Irak motivisan kontrolom nad prirodnim resursima te države. Mit o invaziji na Venecuelu zbog nafte sada propagira i sam Tramp. Ne čudi da su ove teorije popularne, budući da pružaju vrlo jednostavan, lako razumljiv odgovor na kompleksna pitanja u polju međunarodnih odnosa, pritom odgovaraju starinskom imperijalističkom shvatanju politike i ekonomije u kojoj je direktna kontrola nad teritorijom imperativ. Tramp zapravo nije uspeo da privuče velike američke naftne kompanije na svoju stranu, zato što pokretanje naftne proizvodnje u Venecueli sa mrtve tačke zahteva ogromne, dugoročne investicije, dok istovremeno Vašington ne može da garantuje političku stabilnost. Ukratko, investirati u venecuelanski naftni sektor nosi veliki rizik, a dobit je na dugačkom štapu.
Tramp predstavlja mešavinu realiste i imperijaliste u spoljnoj politici. Jedan dan on zahteva Panamski kanal, Grenland, zapadnu hemisferu, sutradan nespretno pokušava da obori iranski režim, bori se protiv islamista u Africi, rešava sporove između Tajlanda i Kambodže. Deluje haotično zato što dalekosežna strategija ne postoji. Tramp mnogo više obećava, najavljuje i preti nego što ima politički kapital u okviru američkog establišmenta da ispuni. Haos koji Tramp neprestano proizvodi udaljava američke saveznike i ohrabruje protivnike. Njegova nepredvidivost prenosi se i na ekonomiju, protekcionističke mere su jedan od alata kojima se on služi u spoljnoj politici. Na koncu, svi pokušavaju da prezime Trampa – Latinoamerikanci, Evropljani, bliskoistočni režimi, Rusi i Kinezi, pa i Amerikanci koji su sami sebe zarobili u spiralu regresije. Jedini problem je što nije sigurno da će se SAD stabilizovati nakon 2028. godine.
